Лијепо је доћи у Торонто, а још љепше из њега побјећи, као из каквог савременог Вавилона, од "пометенија језиков" - а српски језик, ма како га звали, овдје је све фреквентнији - побјеци, рецимо, до Милтона, и још даље, кроз шуме и пропланке, до српског православног манастира Светог Преображења Господњег.

 Са које год стране долазио, дочекаће те широм отворена капија, капија живота, и крст што се изнад дрвећа у небесима злати. Висока шума заклонила је храм, па се читав овај предио указује као нерукотворена црква која ту плови одувијек и заувијек. Зелено и златно у византијски плавом.

 Шума и јесте црква у којој птице поју небеску литургију. Од "буке и беса" града нити шта чујес нити шта видиш, можда и зато што у граду главу ријетко дижеш к небу.

 Широка и права кратка алеја брзо се рачва. Ти крени десно, стазом која се зове Крсна. Крајичком ока, лијево, у присјенку, канда си окрзнуо гробље. У манастиру, кроз хладом умивену шуму, корачај као кроз симболе. Све је знамење што ти виде очи. Зато не хитај гробљу. Да до њега дођеш, има да проживиш читав један људски вијек. Да се помучиш, братац.

 Ако си крштен, онда знаш зашто се стаза зове Крсна. Ако ниси, никада није касно. Крсна се улива у поплочану Манастирску, ту крај чесме-задушнице кћери Ивони Квас "коју у цвету младости Господ позва извору живота вечног". Вода у тој чесми са манастирског је извора. Ако си жедан, пиј, и знај, док пијеш, да се Ивонина душа радује.

 Уз степенице укрочи у храм Светога Преображења, осјењен оном свјетлошћу "од које хаљине његове постадоше сјајне и врло бијеле као снијег, као што не може бјелиља убијелити на земљи". Стишај се и сабери, и сам се преобрази, барем на час. Преображење почиње постиђењем. Кажу да је Христос воду у вино претворио тако што се вода зарумењела кад је видјела свога творца.

 Затекнеш ли се почем ту у првој недјељи по Духовима, на епархијском дану, помијешај се и заједничари са народом у расијању. Срби годину дана чекају да се овдје, на пространом Саборишту, далеко од завичаја, у туђини - а опет на својој земљи - једни другима порадују. И дјеца дјеци. Живот је Божији дар, ма какав био и ма гдје га живјели: "Звезданог неба и људског лица човек се не може нагледати".

 А кад се звјезданог неба и људског лица ипак нагледаш, када се сви разиђу у трци за привидима које неки зову и хљебом свагдашњим, усами се и пођи до Почивала. То је ту, на пропланку који си окрзнуо на првом раскршћу при уласку. Ту у тишини почивају и одмарају се од отаџбине и расијања, од распамећене историје и географије:

 Вучковићи, Перићи, Ђурићи, Ковљенићи, Стаменковићи, Михајловићи и Михаиловићи, Вујићи, Паројчићи, Вукашиновићи, Дећермићи, Поповићи, Рађеновићи, Медићи, Будимировићи, Здерићи, Павлице, Лучићи, Милошевићи, Радовановићи. И Литвишченко, из Украјине.

 Стегнајићи, Бркићи, Орлићи, Вељовићи, Станишићи, Ратковићи, Косељевићи, Лукићи, Влашићи, Пространи, Доњчићи, Ананићи, Живановићи, Дукићи, Цуровићи, Нинковићи, Марићи, Николићи, Мољгуни, Рикићи, Шарановићи, Мацари, Милуновици, Тешићи, Ракићи, Јаковљевићи.

 А Никола Новаковић из Велике Попине и Олга Јашин из Дињаша у Румунији "очекују васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин". И Кужевић Каменко "капетан југословенске војске".

 Кринуловићи, Панић-Ђукановићи, Жарковићи, Ракановићи, Јовичићи, Стојисављевићи, Грмуше, Аврамовићи, Симикићи, Жебељани, Чордашевићи, Шљивари, Ђоге и Ђоговићи, Челапи и Кваси, Кременовићи, Чекићи, Филиповићи, Радаковићи, Ђорђевићи, Опачићи.

 И младенац Кристиан Лазић, који на овоме свијету поживи два дана.

 Нико се овдје, изгледа, не колеба гдје се упокојио, али има недоумица у којој је дрзави, републици, или губернији ко рођен. Историја је толико убрзана да зачас у једној држави заноћиш, у другој се пробудиш, а ниси мицао са мјеста. Неки су, рецимо, у чезњи за Републиком Српском, рођени коју деценију прије него сто се родила Српска. Има рођених у "бившој БиХ" и "бившој Југославији", сад свеједно којој.

 Поузданија су, јамачно, имена села и градова, регија и покрајина, од пропадљивих и непоузданих држава и провизорија. Чвршће се, рецимо, држе Грковци и Бос. Грахово од Босне, Полаца, Срб и Книн од Хрватске, село испод Плитвица и Бенковац од Р.С.К, Марибор и Птуј од Словеније, Лика, Банија, Срем, Банат и Херцеговина од Југославије, Струга и Скопје од Македоније.

 Чак и ономе који је рођен у Београду, након запете, дописали су - Србија. Србија, брале. Да се зна.

 Има опрезних што су уз име и презиме ставили само годину рођења и упокојења. А нису морали ни толико. Чим ти на узглављу пободу крст, у њему су сви бројеви и сва слова. И оно прво, од искони.

 Са једне стране крста ћирилица, са друге латиница. Овдје српски, тамо енглески, ондје и српски и енглески. Презимена су исписана углавном на иц, али има једно или два и на ић, па богме и на ицх. Неко мјесто је, рецимо, у Републици Сирбској, неко у Србској, а неко, опет, у Р. С. К. Остаће овдје, на Почивалима, тако записана и онда када им тамо бјелосвјетски усрећитељи и домаћи предусретљивци промијене та драга имена. И онда када вртлог балканске разисторије направи, можда, још већу пометњу, када се читав свијет почне балканизовати, а гроболомци и варвари дођу по своје. Као што увијек дођу. - Остаће као тврд документаран податак како је избезумљену историју пратио збуњен правопис.

 Почивала су тихо пристаниште, земне кончине затворен круг. Капија на коју у живот уђеш улицом Крсном, и капија кроз коју те пронесу када се упокојиш. Одмарајући се од отаџбине и расијања, од распамећене историје и изгужване географије, ту чекају васкрс мртвих и живот у Господу, извору живота вјечног.

 Тај савршени круг, то је Манастир, красан перивој српске земље у далекој Канади, која нам је све ближа откако нас у њој више има. То је рукосад Владике Георгија, његових свештеника и њихове пастве, ктитора и приложника...

 У конаку, који је у улици Тавна, а то је име манастира код Бијељине, у молитвеном кутку, а онда на трему, тихуј, путниче-намјерниче, ма ко да си.

 Иста је, и није иста земља на сваком почивалу.

Рајко Петров Ного