Четири важна догађаја из живота Господа Христа десила су се на брдима: Његова беседа на гори, када је дао Блаженства; када се преобразио пред својим ученицима на данашњи дан и показао славу своју; када је био разапет због наших грехова и за наше спасење; и, коначно, када се вазнео на небо.
Данас ћемо говорити о другом догађају, на брду Тавору, на које се попео са своја три ученика: Петром, Јаковом и Јованом, да би им доказао да је заиста Син Божији. Описујуци овај догађај, сва три јеванђелиста (Матеј, Марко и Лука) нису имали довољно адекватних речи да га изразе. Наравно да нема тог језика на свету који мозе описати величину и славу Божију. Нема ништа слично на земљи што се може упоредити са овим догађајем. Јеванђелисти само кажу: "бела као снег (одећа)...сјајније од сунца (лице)".
Сећате ли се како је изгледао Мојсије када је сишао са свете горе Синаја после разговора са Богом? Његово лице је тако јако зрачило да је морао да га прекрије велом, како јеврејска деца не би ослепела гледајуци га! Да ли се сећате како је изгледао свети Стефан, првомуценик и архиђакон, када је пред судским већем исповедио веру у Господа? "И погледавши на њега сви који сјеђаху у Синедриону, видјеше лице његово као лице анђела" (Д. ап. 6, 15).
Његово лице је, као и Мојсијево, било само одраз славе Господње, док је зрачност лица Христовог на гори Тавору била његова лична божанска светлост. У том кратком моменту, Христос је за тренутак уклонио вео човечанске природе са свог лица да би апостолима дозволио да виде мали део Његове Божанске славе.
Када се Господ преобразио у свој слави својој, одједном се поред њега појавише два човека која су говорила с њим. О томе говори Св. јеванђелист Лука: "И гле, два човјека говораху с њим, а то бијаху Мојсеј и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму" ( Лк. 9, 30-31).
Зашто Мојсије и зашто Илија? Мојсије је представљао закон, а Илија пророке. Они су се појавили да би посведочили да је Христос обећани Месија и да докажу Јеврејима и читавом човечанству да је у Христу испуњење Старог завета и пророштава; да у Христу имамо Сина Божијег који је дао закон и који је слао пророке изабраном народу. Мојсије и Илија су умрли пре више хиљада година, а ипак се појављују живи и говоре са Христом на гори Тавору!? Није ли то доказ висе да Христос може васкрснути из мртвих умрле?
Видевши овај величанствен догађај, апостол Петар је затражио од Господа да заувек остану на гори Тавору рекавши: "Учитељу, доборо нам је овдје бити; да саградимо три сјенице: једну теби, једну Мојсеју, и једну Илији... А док он то говораше, настаде облак и заклони их; и уплашише се када зађоше у облак" (Лк. 9, 33-34). Тај облак, који се појавио, симболисе Господа Бога Оца, јер се из облака цуо глас који је рекао: "Ово је Син мој љубљени, њега слушајте" (Лк. 9, 35). Да, баш тако - Њега слушајте! Безброј је гласова свакодневно око нас који покушавају да привуку нашу пажњу, нудећи нам све и свашта, почевши од хране, пића, забава разне врсте, путовања, техничких направа и много чега другог. Али је само један глас који нам Господ Бог упућује да слушамо и који спашава; то је глас Његовог Сина Исуса Христа. "Ово је Син мој љубљени..." Једина сврха нашег живота јесте да слушамо глас Христове науке, да се повинујемо Његовим заповестима и да тако постанемо слични Њему.
Када су се Мојсије и Илија појавили у Христовој близини, они су се такође преобразили; у његовој близини они су засијали у пуној слави. Ми зато имамо Божије обећање да ће сваки истински Христов следбеник бити преображен и да це делити славу са Христом, баш као Мојсије и Илија. О томе каже свети Јован у својој посланици следеће: "Сад смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; него знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видети као што јесте" (1. Јн. 3, 2).
У свом јеванђељу свети Јован то још директније објашњава: "И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно" (Јн. 17, 22). Шта више ми смртни и грешни можемо очекивати од Господа? Да ли смо уопште свесни овог обећања да ћемо бити једно са Господом Богом и његовим Сином!? И само мало даље Христос наставља: "Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета" (Јн. 17, 24).
Можемо ли схватити ову безграничну љубав Сина Божијег? Грешни људи Га не прихватише као Месију; осудише Га и разапеше као највећег злочинца, а Он, још на Крсту, у самртним мукама моли: Оче, опрости им јер не знају шта чине! После Васкрсења, учвршћује у вери своје апостоле и шаље им Духа Светога, да их наоружа знањем и неустрашљивошћу. А на крају моли Оца Небеског да нас прими у Његову близину, тамо где је и његов љубљени Син! Господе милостиви, неизмерна је Твоја љубав према нашем несавршеном роду људском, а нама који те исповедамо Ти си једина утеха и ми полажемо сву наду у Твоју љубав и Твоју безграничну милост.
