У циклусу празника које славимо током љета, од Васкрса па до Преображења Господњег, потом Велике Госпојине, мислимо да нема великих и значајних празника.

 Шта је то велики празник?
Оно сто ми зовемо велики празник је 13 празника Христових и Богоридичних. Томе обично додајемо и оне који обележени црвеним словом, а то су светитељски празници, међу којима првенство заузима празник Св. Јована, па Света Три јерарха, дан светих апостола Петра и Павла, а потом низ светитеља: Св. Сава, Св. Никола, Св. Ђорђе, Св. Димитрије, Видовдан, Св. Петка Параскева, Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Арханђел Михаило и Гаврило, и др.

 Зашто је Црква издвојила неке од светитеља, кад, на примјер, св. Апостол Јаков, брат Господњи, први епископ светог града Јерусалима, није означен црвено? Поједини светитељи уживају веци култ у народу од других; на неки начин, ближи су нам срцу те их посебно славимо и на тај дан не радимо. Ко је у Господу ближи то једино Бог драги зна. Он је рекао: "Заиста вам казем: Ни један између рођених жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству небескоме већи је од њега". (Мт. 11, 11)

 За све ове празнике везују нас многе и топле успомене. Сјећам се са сјетом с колико је, рекао бих, побожности и ритуалног достојанаства мој покојни отац прилазио божицњој печеници. Знало се тачно одакле се са сјечењем почиње, кад се који дио печенице једе и шта који од њих представља. Као да сад гледам оца како божићњу сламу по башчи разноси, топлотом облачећи наш снијегом покривени шљивик.

 Памтим ђурђевданске уранке и купање у милодуву и калоперу. Можда је у тим обичајима било паганских заостатака; за нас, међутим, у душама нашим, то је био Ђурђевдан.

 Можда је, такође, и у петровдаским обичајима било остатака многобоштва, али за нас је то био, и остао, Петровдан. За тај празник дуго смо се припремали; наше мајке на свој начин, а ми, мушкарци, на наш, "мушки". Мама је спремала грудве сира, данима их, под стрехом, сушила а ми смо сушили коре од дивљих трешања за бакље, лиле, којима смо по селу ишли, "изнуђујући" тај сир, "жарце", од наших старијих рођака. На крају смо сви своје лиле слагали на једно мјесто, и освјетљени њиховим пламеном, и радошћу празника, веселили се до у дубоко у ноћ.

 О Ивањдану смо зграде, њиве и ливаде украшавали од ивањданског цвијећа сплетеним вијеницма. То су били видљиви знаци народне побожности. Сјећам се, било је неко цвијеће које је имало велики црни круг у средини, који је, према предању, представљао морал нашег народа. Касније, свакако нимало случајно, тај се круг смањивао и, на крају, остала је само једна црна тачка. Овдје тога цвијећа уопште нема.

 На "годове", црвено обиљежене, не дај Боже да би ко радио. Ако би се неко, охрабрен надирућим безбоштвом, дрзнуо, окужио би се; о њему се причало и знало се да ће га, кад тад, праведна казна Божја и свечева стићи.

 Има светитеља које Црква није посебно издвојила али који су уживали велико постовању у народу. На "Огњену Марију", "Благу Марију" и друге неке "годове", нико се не би усудио да на њиву изађе, ма каква га нужда на то тјерала. Ти су "годови" били дубље урезани у поштовање од "званично" издвојених и обиљежених празника. Тако је наш побожни народ, колико год га пољски радови својом хитношћу притискивали, с времена на вријеме, давао себи нужног одушка и одмора; одвајао вријеме за одмор, дружење и разоноду, здрав и весео био.

 Овдје, видим, све се изобичајило; све мање се и велики празници примјећују, а о обичајним и о обичајима да и не говорим. Многима од нас сви су дани исти и на исти начин монотони. Отуда смо константно уморни, нервозни, оптерећени.

 Зато вас све очински позивам да се својим коренима вратимо, лепоту у животе наше да повратимо, празнике издвојимо и поштујемо те душама и тијелима својим одмор подаримо и Господњи закон одржимо, да бисмо здравији и веселији били.

Ваш молитвеник пред Господом,
Епископ канадски Г. Георгије