(Беседа "Источниковог" сарадника у Београду, приликом примања награде "Растко Петровић" за роман "Тиховање речи")

 Данас, када примам награду "Растко Петровић", за роман "Тиховање речи", долази ми у спомен мој први сусрет са српском литературом. Као и силно мноштво деце Срба, мене је то задесило уз стихове славног чика Јове, Јовановића Змаја. Али, морам да признам, и ја сам у том дечачком добу, када још нисмо били дечаци, читао и стрипове. Чувена едиција Дечијих новина из Горњег Милановца, "Никад робом", пре свега. У оним пак каубојским стриповима, заокупљала ме је необичност звана "лице са потернице". Нацрташ нечију слику, ставиш суму на њу и напишеш жив или мртав". Тако, даш свакоме право да тога и тога убије без суда, јер си му, као закон, ти већ пресудио. Ни слутио нисам да ће се једнога дана на потерници наћи лица литерарних величина мога народа, нити да ће доћи и овај дан и да ћу данас наводити стих једног од тих "лица са потернице", Његовог Преосвештенства, великог државника, чим кажем стих знаћете о коме је реч:
"Да је игдје брата у свијету,
да пожали, ка да би помога"
(646/7)

 Да, Владика Његош, Петар Петровић. У Његошево време нигде никога у свету није било ни да погледа на муку рода Срба. И ваљда, поведени тиме, ми, потомци потомака Његошевих, у никада већем броју запутисмо се и разиђосмо се по "свијету". Створисмо "расејање", исељеништво, српску емиграцију, или, како ја са дубоком надом волим да кажем: разаслање Срба. Одосмо, да отуд погледамо, да отуд браћу пожалимо, па и да помогнемо. Како и колико ко може, снађен или, тачније, смучен у ономе, тамо где је, где смо себе уробили.

 Тако ја и видим ову своју књигу данас, као један жал, а је ли од помоћи браћи и братствима, о томе ће време своје изрећи. Јер и сва литература велики је жал за помоћ браћи. Сва велика епска народна поезија Срба, жал је за палим херојима и данима славних битки, да оне које нас чекају, не буду нама на срамоту. Па и сва литература великог Бране Нушића, колико год из нас смеха црпла, жал је над родом, који је решио да себе поништи, попримајући скаредне особине унесрећених, умалограђањених житеља вароши, полуделих за манирлуком такозване европске цивилизације, да не кажем мамурлуком општечовечанског у цивилизацији. Жал је то нас, да они што иду за нама нађу наду за разбориту путању у будућим данима својим. Код изузетно тихе и фине особе, какав је био, узбурканих и пенушавих стихова, необичне истрсживачке појаве у култури Срба - јер Растко Петровић, чије име ова награда носи, прераста литературне оквире - постоје стихови:
"Збрисаћу ове мутне речи између себе и бога
поуздаћу се само у своје руке,
целиваћу гору или хајдуке,
комични поток што жубори"

 И ова срџба, овај гнев, за који сам песник рече: "то крв из мене говори!", жал је, жал је то "пустолова у кавезу". У том смислу литерарни подвиг јесте пустоловина која никакве и ничије кавезе не мозе да трпи. И колико год била величанствена, вечито жива, пирамида истинског литерарног предузетништва, толико је веће гробље литературе која је поштовала кавез и његов, макар и глобалистички комфор. А без обзира на величину тога гробља, нико та дела и не спомиње нити им речи обнавља. Један од битних момената који одређује нацију, народ, јесте традиција. Својим богатством добро опремљене страже над будућим данима, традиција једних може бити на добробит свих, свег човечанства, ако се преплиће са богатством других нација, средина. Поништавање нација, њихових литература и култура, опојним заносима идеолошких конструкција, зарад користољубља управних одбора индустријског комплекса Планете - кроз какве је суноврате човечанство већ посртало у крви - није на добробит човечанства. Тамо и тако изгубиће се човек. Човечанство без човека, само је обездушеном, помућеном уму на корист.

 Ако је тамо некоме успело да од обичних гангстерских банди начини свем свету митску икону, онда, сигурно, није тешко напрегнути се да се једна традиција, какво је литерарно искуство Срба, стави у светски садржај, па макар та литерана традиција била и само "хајдучка дружина". Повеликом је, чини ми се, данас нарасла та "хајдучка дружина" литератруре Срба. И могло би се рећи да су они који су потерницу цртали бас Владику за харамбашу метнули. Па и Андрић, ако се не одрекне ћирилице и својих есеја о ћирилици, виђен је за хајдучију. А ми, молитвени и обични, у свом хтењу Свевишњем, свикли смо да у својим збеговањима и јаругањима и овде и по свету, поштујемо своје свештенике и тајимо своје хајдуке и да их, у кућама својим, дочекујемо као вазда добродошле. И што су нам биле веће чете хајдучке, то нам је и снага расла. Ако смо ми једни друге и заборавили, Онај који никога не заборавља, није заборавио ни нас и обновиће нашу силу, за времена које је Он закључао.

 Пожалио јесам и пожелео сам се рода свога. Нисам се надао оваквом позиву и дочеку и то ме чини испуњеним. Али, ожалити не могу. И не могу да престанем да пишем. А како је у Књизи записано: ниједно слово није писано по вољи руке која је писала, вец по вољи онога који је руку водио; или како је то и сам велики песник, под чијим именом награда обележава овај дан, Растко Петровић, у својој јединој за живота објављеној збирци "Откровење", у песми "Двадесет неприкосновених стихова" записао:
"Једном вишом вољом ја стављам ова слова", то је моја молитва тој "вишој вољи", Њему, да ми одузме ту моћ да пишем онога часа када ми одузме и снагу да дишем. Дотле, да помогнем; макар и само жалом својим.

 Хвала Матици исељеника Србије, хвала жирију Удружења књижевника Србије, на овој награди и на оваквој добродошлици. И, хвала свима који су мој жал послушали, прочитали или који ће тек читати.