(Beseda "Istočnikovog" saradnika u Beogradu, prilikom primanja nagrade "Rastko Petrović" za roman "Tihovanje reči")

 Danas, kada primam nagradu "Rastko Petrović", za roman "Tihovanje reči", dolazi mi u spomen moj prvi susret sa srpskom literaturom. Kao i silno mnoštvo dece Srba, mene je to zadesilo uz stihove slavnog čika Jove, Jovanovića Zmaja. Ali, moram da priznam, i ja sam u tom dečačkom dobu, kada još nismo bili dečaci, čitao i stripove. Čuvena edicija Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca, "Nikad robom", pre svega. U onim pak kaubojskim stripovima, zaokupljala me je neobičnost zvana "lice sa poternice". Nacrtaš nečiju sliku, staviš sumu na nju i napišeš živ ili mrtav". Tako, daš svakome pravo da toga i toga ubije bez suda, jer si mu, kao zakon, ti već presudio. Ni slutio nisam da će se jednoga dana na poternici naći lica literarnih veličina moga naroda, niti da će doći i ovaj dan i da ću danas navoditi stih jednog od tih "lica sa poternice", NJegovog Preosveštenstva, velikog državnika, čim kažem stih znaćete o kome je reč:
"Da je igdje brata u svijetu,
da požali, ka da bi pomoga"
(646/7)

 Da, Vladika NJegoš, Petar Petrović. U NJegoševo vreme nigde nikoga u svetu nije bilo ni da pogleda na muku roda Srba. I valjda, povedeni time, mi, potomci potomaka NJegoševih, u nikada većem broju zaputismo se i raziđosmo se po "svijetu". Stvorismo "rasejanje", iseljeništvo, srpsku emigraciju, ili, kako ja sa dubokom nadom volim da kažem: razaslanje Srba. Odosmo, da otud pogledamo, da otud braću požalimo, pa i da pomognemo. Kako i koliko ko može, snađen ili, tačnije, smučen u onome, tamo gde je, gde smo sebe urobili.

 Tako ja i vidim ovu svoju knjigu danas, kao jedan žal, a je li od pomoći braći i bratstvima, o tome će vreme svoje izreći. Jer i sva literatura veliki je žal za pomoć braći. Sva velika epska narodna poezija Srba, žal je za palim herojima i danima slavnih bitki, da one koje nas čekaju, ne budu nama na sramotu. Pa i sva literatura velikog Brane Nušića, koliko god iz nas smeha crpla, žal je nad rodom, koji je rešio da sebe poništi, poprimajući skaredne osobine unesrećenih, umalograđanjenih žitelja varoši, poludelih za manirlukom takozvane evropske civilizacije, da ne kažem mamurlukom opštečovečanskog u civilizaciji. Žal je to nas, da oni što idu za nama nađu nadu za razboritu putanju u budućim danima svojim. Kod izuzetno tihe i fine osobe, kakav je bio, uzburkanih i penušavih stihova, neobične istrsživačke pojave u kulturi Srba - jer Rastko Petrović, čije ime ova nagrada nosi, prerasta literaturne okvire - postoje stihovi:
"Zbrisaću ove mutne reči između sebe i boga
pouzdaću se samo u svoje ruke,
celivaću goru ili hajduke,
komični potok što žubori"

 I ova srdžba, ovaj gnev, za koji sam pesnik reče: "to krv iz mene govori!", žal je, žal je to "pustolova u kavezu". U tom smislu literarni podvig jeste pustolovina koja nikakve i ničije kaveze ne moze da trpi. I koliko god bila veličanstvena, večito živa, piramida istinskog literarnog preduzetništva, toliko je veće groblje literature koja je poštovala kavez i njegov, makar i globalistički komfor. A bez obzira na veličinu toga groblja, niko ta dela i ne spominje niti im reči obnavlja. Jedan od bitnih momenata koji određuje naciju, narod, jeste tradicija. Svojim bogatstvom dobro opremljene straže nad budućim danima, tradicija jednih može biti na dobrobit svih, sveg čovečanstva, ako se prepliće sa bogatstvom drugih nacija, sredina. Poništavanje nacija, njihovih literatura i kultura, opojnim zanosima ideoloških konstrukcija, zarad koristoljublja upravnih odbora industrijskog kompleksa Planete - kroz kakve je sunovrate čovečanstvo već posrtalo u krvi - nije na dobrobit čovečanstva. Tamo i tako izgubiće se čovek. Čovečanstvo bez čoveka, samo je obezdušenom, pomućenom umu na korist.

 Ako je tamo nekome uspelo da od običnih gangsterskih bandi načini svem svetu mitsku ikonu, onda, sigurno, nije teško napregnuti se da se jedna tradicija, kakvo je literarno iskustvo Srba, stavi u svetski sadržaj, pa makar ta literana tradicija bila i samo "hajdučka družina". Povelikom je, čini mi se, danas narasla ta "hajdučka družina" literatrure Srba. I moglo bi se reći da su oni koji su poternicu crtali bas Vladiku za harambašu metnuli. Pa i Andrić, ako se ne odrekne ćirilice i svojih eseja o ćirilici, viđen je za hajdučiju. A mi, molitveni i obični, u svom htenju Svevišnjem, svikli smo da u svojim zbegovanjima i jaruganjima i ovde i po svetu, poštujemo svoje sveštenike i tajimo svoje hajduke i da ih, u kućama svojim, dočekujemo kao vazda dobrodošle. I što su nam bile veće čete hajdučke, to nam je i snaga rasla. Ako smo mi jedni druge i zaboravili, Onaj koji nikoga ne zaboravlja, nije zaboravio ni nas i obnoviće našu silu, za vremena koje je On zaključao.

 Požalio jesam i poželeo sam se roda svoga. Nisam se nadao ovakvom pozivu i dočeku i to me čini ispunjenim. Ali, ožaliti ne mogu. I ne mogu da prestanem da pišem. A kako je u Knjizi zapisano: nijedno slovo nije pisano po volji ruke koja je pisala, vec po volji onoga koji je ruku vodio; ili kako je to i sam veliki pesnik, pod čijim imenom nagrada obeležava ovaj dan, Rastko Petrović, u svojoj jedinoj za života objavljenoj zbirci "Otkrovenje", u pesmi "Dvadeset neprikosnovenih stihova" zapisao:
"Jednom višom voljom ja stavljam ova slova", to je moja molitva toj "višoj volji", NJemu, da mi oduzme tu moć da pišem onoga časa kada mi oduzme i snagu da dišem. Dotle, da pomognem; makar i samo žalom svojim.

 Hvala Matici iseljenika Srbije, hvala žiriju Udruženja književnika Srbije, na ovoj nagradi i na ovakvoj dobrodošlici. I, hvala svima koji su moj žal poslušali, pročitali ili koji će tek čitati.