Као што један човек осећа ритам свога срца, тако и један народ осећа ритам и време свога битисања, историје и идентитета. Почев од најстаријих времена, човек је користио музику као средство споразумевања и духовног изражавања. Ритмично ударање камена о камен или дрво, певање, игра, поезија и ритам инструмента постају део културе и традиције једног народа.

 Већ су стари Египћани, Грци и Римљани познавали потребу за музиком, па су музику као предмет увели у редовно школовање. Поред аритметике, граматике, поезије, филозофије и физичке културе, и музика је имала важно место у стварању једне комплетне и свестране личности.

 Због велике улоге певања, хришћанство уводи певање у своје богослужење. Реч свештеника праћена појањем (тоном) има далеко јачу поруку од саме речи. Из истог разлога, свештеници средњег века обогаћују једногласно (једно-мелодијско) певање и додају му други, трећи или чак четври глас (вишегласје). Као што знамо, корени и карактеристике музике леже у самом народу. Тако и црквена, поред наравно народне музике, црпи мотиве из народа који је изводи, касније мења и обликује. Наша српска духовна музика је најречитији пример наших старих српских мотива. Али, исто тако се могу наћи и елементи старе византијске или грчке музике које смо наследили примањем хришћанства и сеобом народа. Слушајући нашу духовну музику, може се осетити јасна веза између мотива источно-европских народа и старог западног грегоријанског корала. Историјски је наша духовна музика добијала обележја српких народних мотива.

 Преливање световне музике (фолклора) и црквене (духовне) музике, у многоме се може осетити и данас.

 На овом месту можда се треба запитати: Где смо ми и куда нас то води? Да ли смо у стању наставити са традицијом српског народа, преносити напеве и мелодије са генерације на генерацију, или, једноставно, то све бацити у воду и кренути из почетка, наравно са узимањем страних и нама потпуно непознатим (мислим традиционално) елементима. И поред недостатка нотног писма, књига, радија, телевизије, касетофона и грамофона, наш народ је успео да очува Православље, језик, традицију и обичаје, јединствене само за Србе. Иако је наш паћенички српски народ био поробљен много пута, погажен, срамоћен, убијан, растериван, духовно и морално убијан, економски и политички уништаван, он се никада није одрекао своје вере и свог српског идентитета. Он је остао веран својој истинској вери, својим обичајима и традицији. Многе генерације српских световних и духовних владара, успеле су задржати Србе на окупу са свим његовим културним вредностима. Тиме су пренели историју нашег народа нама у руке како бисмо и ми наставили и проследили исто будућим генерацијама.

 А шта ми то чинимо?

 Данас имамо своје писмо, језик, нотно писмо, обичаје и нашу Православну цркву, стару народну музику, духовне и црквене песме; али ми то полако заборављамо и потискујемо давајући место новој, страној или непознатој музици, језику и вери. Ми (намерно или ненамерно) рушимо изграђен мост између прошлости и будућности, мост између наших очева и праочева и наше деце и унучади. Полако се одричемо свега што је вредно и, пре свега, српско. Ради светске глобализације губимо своје тло под ногама. Одричемо се светих нам српских тековина. Још имамо образа да се зовемо и називамо (и прсимо) Србима а нисмо у стању своју децу да научимо основним српским карактеристикама: вери, обичајима, језику, песми, игри.

 Сви смо ми живели у комунистичком систему који је трајао око 50 година! Па и наши преци су били поробљени преко 500 година па се вере нису одрекли. Напротив, вера им је давала снаге да истрају и да се ослободе турског јарма и остану чисти и непромењени.

 А ми данас заборависмо стару српску народну музику и црквено (духовно) певање ради нове и ритмички интересантне, новокомпоноване, истамбулско-арапске музике. Коначно се економски и политички ослободисмо турцизма и ислама, али га ми поново полако и нечујно уведосмо у наше домове кроз радио и телевизију, и такву је дадосмо нашој деци у наслеђе. Куповином цд-а или касете, ми сами, својом властитом вољом и избором, уносимо нашој деци стране и непожељне елементе несрпског карактера. Слушајући само такву врсту музике, ми свесно газимо по својим коренима, по старом и традиционалном. Овде је интересантно споменути одговоре наше омладине на ово питање: "Па и моји родитељи то слушају и купују, то је изложено на свим или готово свим радио и ТВ-станицама!"

 Тај неосетни процес уношења мелодијских елемената ислама и турцизма у нашу песму почео је још 60-тих и 70-тих година прошлог века. Стара српска музика се губи ради тада "великосрпских претензија" (што, наравно, није тачно, јер су други народи у нашој земљи задржали своју традиционалну музику и мелос а "забранили" нашу). Ми то вољно прихватамо и данас када смо далеко од тадашњих метода и начина живљења у отаџбини. Ланац дуг толико векова се прекида!

 У нашим се црквама само понегде може чути покоји усамљени појац и свештеник, на радију и телевизији се само понекад може чути изворна српска мелодија или игра.

 Стога молим да се вратимо коренима, нашој Српској цркви и себи самима. Спознајмо, са радошћу, поново, ко смо, шта смо, одакле смо и, посебно, где смо? Погледајмо и чујмо шта преносимо и дајемо својој деци у наслеђе! Пошто процес губљења нашег српског идентитета није трајао дуго, историјски посматрајући, то нам још увек није касно да се поправимо те поново вратимо све на своје место. Вратити изворну српску и духовну музику у наше домове, водити децу чешће у цркву, учити их српском језику и писму, омилити им историју, обичаје и игру (фолклор). Такав рад јесте мукотрпан и дугачак али су плодови рада утолико већи и слађи.

 Ако желимо добро својој деци и унуцима, ми морамо искоренити или умањити лоше, туђе, исламске, турске, грчке, шпанске или италијанске елементе из наше музике, културе и обичаја. Филтрирањем слушане музике на радију и телевизији, српској "забави", свадби или било којој другој светковини, ми улажемо у будућност наше деце, премошћујемо старо са новим. Ја немам намеру да изазовем мишљење да ми морамо слушати само стару музику или само црквену музику. Не наравно! Треба да упознамо и препознамо музику или уметност уопште и других народа (турску, грчку, руску...), али никако је не мешати са српским. Оригинални српски мотиви морају остати чисти и непомућени, иначе их нове генерације неће препознати.

 Не мешајмо језик са традицијом! Не мислимо да ако је песма на српском језику да је и у српском духу, мелосу и ритму. Речи са мелодијом, ритмом и инструментом карактеришу музичку традицију једног народа. То ће нам свакако и свако српско коло показати.

 

Биљана Важић