низу тематских бројева, и овај "Источник", "гласом вапијућег у
пустињи", ставља пред наше савјести питање српског црквеног
појања, то јест, његовог неумитног изумирања.
Не рачунам, још увијек, себе у старе, али се сјећам да сам, кроз
своје манастирско дјетињство и дјечаштво, а потом, кроз
богословско школовање, сретао врсне појце. Било их је милина и
гледати и слушати.
Одлични
зналци црквеног појања и пјевачи доскора били су
уобичајена појава. Сада су ријеткост.
У Карловачкој богословији, ми, прве генерације њеног обновљења,
имали смо за учитеље црквеног појања двојицу изванредних
учитеља, покојне: Бранка Ченејца и нашег драгог ректора, потоњег
епископа тимочког Милутина (Стојадиновића). У свом младалачком
безобразлуку упињали смо се свим силама да од њих не научимо
много. Остало је у нашим душама њихове љубави и умијећа црквеног
појања колико су нам, својим неизмјерним трудом и упорношћу,
успјели пресадити. Како сад жалим што одоше и са собом у гробове
понијеше благо којег не бијасмо свјесни ни вриједни.
Сјећам
се, такође, како као млад богослов и знањем свега и
свачега, и мишљах, и црквеног појања, набијен, на позив проте
Стевана Пирошког, пођох у Мол, у Бачку, да током предваскршњих и
васкршњих празника помогнем за пјевницом.
Пун себе, стадох за
пјевницу. Зачас се око пјевнице окупи збор појаца тамошњих. Двије
бакице запиташе да оне отпоју једну утврђену стихиру. Кад почеше
појање своје, уђох Проти у олтар, и рекох му да се ја за пјевницу
не враћам више. Помогох му у свему и свачему, али за пјевницу не
стадох.
Са тим бакама и декама, паорима бачким, у гробовима њиховим,
сахрањено је непроцјењиво благо знања и љепоте српског црквеног
појања.
Сада,
по земљи Србији, и свуда, видим, угурава се неко појање,
Србима страно.
Овим желим да покренем наше савјести, нашу љубав према српском
молитвеном исказу наше побожности, да, ако игдје има ико ко зна
српско црквено појање, ако, дакле, постоји малена тињајућа искра
нашег изворног обраћања Богу, да та искра буде обгрљена новим
искрама, да би се - дај Боже! - разбуктала и огријала душе Срба; да
не замукне њихов јединствени глас пред престолом Божјим.
Протојереј-ставорофор Василије Томић
