Овај наслов је део реченице на крају предговора Ненада Барачог за Нотни зорник српског народно-црквеног појања по карловачом напеву, који је он марљивим записивањем певања (појања или напева) у цркви, у Сомбору, сачинио. Датум завршетка његовог рада на нотописању црквених мелодија је 31. август 1923. године. Појање, црквене песме - напеви или мелодије, је далеко старије од записа, стварано и очувано усменим предањем, и није затрто или заборављено захваљујући паметној одлуци и истрајном раду записивача.

 Српске црквене музике (песама - мелодија) има највише у сличним зборницима. У компонованој литургијској литератури (српској) скоро да је само композитор Стеван Мокрањац присутан у Српској цркви и његова се Литургија ослања стилом на народно црквено појање. Ову литургију (њене песме) многи верници препознају и певају, она је усађена у памћење генерација и носи српско обележје и у ширем кругу културе народа. (Две литургије Тајчевић Марка певају се концертно, од Корнелија Станковића су остале духовне песме; певају се ређе, и њихов стил је мање препознатљив; континуитета нема у правом и пуном смислу). Поред Стевана Мокрањца још и дела (литургијске песме) Руса, (Чеснокова и Бортњанског), веома инспирисана и духовно богата, певају се и чују често на Литургији; народ их скоро као швоје" препознаје.

 Изворно српске, народне, мелодије су оне које су нотописци, свештеници-мелографи или музичари, ставили у ноте пре и око 1900. године. После веома дуге усмене традиције, то је био рад од непроцењиве вредности. Како је кроз усмено преношење народно ствараластво очувано али и бивало изложено неким променама, велики је значај мелографских радова "романтизма" и раног двадесетог века.

 Српско појање налазимо даље у Србљаку, Цвејића (песме српским светитељима, по карловачком напеву-певању), а пре свега у великом, значајном, Мокрањчевом делу (Опште појање и Осмоласник), по београдском певању.

 У вековној пракси је појање опстајало на умећу појаца старијих генерација, који су обучавали своје млађе у своме времену. Данашње време је поново кризно, већ пар деценија број ових појаца опада. Обучавање млађих певача је у опадању такође, познавање мелодија и аутентичност стила појачког се губе и могле би се потпуно изгубити.

 Није тешко запитати се, а шта ће се убудуће певати у српским црквама? Да ли ће се очувани идентитет национално-духовног и црквеног наслеђа одржати? Иронични сплет околности, да и после записивања већега дела народног појања, нема довољно обучених појаца, да у пракси наставе и одрже српско појање, веома забрињава.

 Ако размислимо о свакој хришћанској нацији, то јест, како је у њој Црква у народу жива, то ће нам показати присуство народа и његовога стварања (народно- црквеног појања) у цркви, као и памћење песама. Памћење долази честим доласцима и слушањем па и певањем за време службе. Црква и народ имали су једну од главних "авенија" у народном црквеном певању, поготово у дугој и често трагичној историји народа. Таква се историја одражавала негативно у ономе што се сматра културним идентитетом и континуитетом народа. Често је недостајала или слобода или довољна економска моћ да се одлучује о свом животу- животу нације. Ипак, упркос ненаклоњеној историји, доста је сачувано захваљујући појцима и, касније, мелоргафском раду у "последњи час, са много мара и љубави". Истина је да се "последњи час" јавља циклично, не само нама, и другим нацијама. Истрајност је већ била од користи, има довољно материјала за препознавање.

 Како одржати сачувано и даље га развијати, могло би бити следеће питање. Као и до сада, на знању - умећу појаца, и на њиховом обучавању. Како Српска православна црква има увид у живот православних цркава других народа (још више у дијаспори), веома је добро за српску културу и живот и делање Српске цркве размотрити шта су чиниле и чине, и познавати њихову певану традицију. Има сасвим добрих узора у очувању аутентичних песама и стила црквеног појања. Нико не мора да смишља све од почетка, треба брижљиво настављати. Нови појци-певачи у цркви и хорови ће само наставити слично и времену складно.

 Шта су учиниле православне цркве већих традиција или народа, као руска или као грчка? Грчка се држи веома старе, кроз векове мало вариране традиције, и то је конзервативни и поуздан став у црквеној пракси (ту имамо заједничке али давне почетке). Руска црква је даље развијала и додавала новије "материјале", компоноване песме и литургије блиске својој култури. Богатство те црквене музике је неоспорно. Нарочито у литургијској литератури, хорским композицијама значајних композитора, на литургијске текстове, за певање новијих литургија у цркви. Старије руско црквено-народно певање има више стилова и певано је у мањим местима, и ређе, али је записано и проучено. (Каква је садашња ситуација и однос врло старог појања са новијим није познато писцу овог текста).

 Наше је певање негде између. Сачувано је доста старијих песама, народног порекла, и појање је (историјски посматрано) прилагођеније тзв. западном тоналном систему. Дакле, прилично измењено у поређењу са старим грчким моделима. У поређењу са руским певањем у цркви, јавља се прво помисао на наше сиромаштво у литуригјској компонованој музици за Цркву, због чега су руски композитори и делови њихових литургија постали стални део у нашим службама. (Ово је речено само да се покаже највидљивија разлика, и у главним цртама, ако желимо да се осврнемо на највеће православне цркве и њихову праксу, а то не може бити лоше. Руска црквена музика је духовно обогатила наш црквени живот и није јој упућена никаква критика у том смислу).

 Присуство руских литургијских песама је веома одомаћено и духовно вредно, и сасвим сигурно и даље обогаћује службе у цркви. Грчко појање, са друге стране, је веома интересантно због архаичности многих напева (вероватно ближих оригиналима древног Православља). Изузетно је вредно као веза са изворним ритуалом, стилом појања и историјом Православне цркве, у којој смо ми, Срби, једна већа група. Свакако је важно одржавати свест о тој вези као сто су увек важне све историјске чињенице (које треба имати у виду и које не треба занемарити у сваком размишљању о општијим темама у Православљу).

 Најзад, оно што српска народна песма давно ушла у праксу, представља, је веза са нама самима, са нашим коренима народним (националним) и историјом нације која је прошла велики пут у заједништву, народно- црквеном (или духовном). Народ је задржао и одрзао Српску православну цркву и у време службене забране. Народ је настављао да живи са својом Црквом у опасним и тежим временима јер је Православна црква задржала народни карактер вековима. Они "који имају" и они "који немају" су заједно у Цркви. Елитистичцка Црква није типична за српску историју па ни за садашњост. Тиме је и српско народно црквено појање, или српска црквена музика, у бићу вере и црквеног живота. Са много мара и љубави не треба подценити нацију која може далеко више и дуже да ствара, па и у садашњим временима, и да напредује у "музичком делу духовности" и у црквеном животу да остане присутна. Мало планирања и рада може да изроди велике резултате. Сада је остало да у пристиглој генерацији са маром и љубављу наставимо обучавање певача (појаца) у српском, штарим стилом", појању и да постепено, по упутству и уз благослов наше Православне цркве, даље радимо и на новој музици.

 

Светлана Максимовић