Жалосно је да не постоји ниједан енциклопедијски или какав други поуздан приручник о развитку музичких облика међу Србима кроз историјске епохе.

 Поуздано се зна да је Милица, кнегиња, како пре тако и после погибељи свога светог мужа Лазара у Косову настојала да развије хорско певање по ондањим рушевинама тада не тако давног царства. Ову љубав према музици наследио је и њихов син, будући господар и обновитељ Српске отаџбине, померајући је из неприлика у прилике, деспот Стефан Лазаревић. Била је то личност осетљива на звук. Чини се да је праг надражаја те врсте у њега био веома низак, јер га је осетљивост на звук нагонила да избегава или захтева да буде поштеђен цике, галаме и буке. Прате га легенде да је, по његовим налозима, његова војна пратња, поред путева вешала музиканте, који су по механама забављали, тачније, залуђивали светину.

 Истина је да је његов однос према музици, један од ретко забележених биографских детаља у нашој историографији. Константин Философ записао је, у познатој биографији "Житије деспота Стефана Лазаревића", следеће: "А ово је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече да се нађе".

 Мало је вероватно да се у таквом господарству могло и близу лудовати, у музици посебно, како то данас чине читава потомства тих, истих поколења.

 Један народ се у сваком времену препознаје по својој музици јер се у њој дух народа најлакше и најбоље прелама. Урлици и крици, неузвучена завијања и лом звука, и што све не, а што се све данас популарише под именом: "српска музика", пре свега, одаје очај у којем се налази сам тај, наш народ, као и бесмисао историјског тренутка у који је запао. Трагично је ово за народ, кога са музиком везује и један необичан податак. Наиме, велики филозоф, творац савременог Заратустре, Фридрих Ниче, није као своје прво опредељење имао филозофију и штиво. Првобитно он се био посветио студијама музике и ту се (не баш успешно ) опробао у писању неколико кратких комада. Први од тих комада, у знак поштовања према мајчиној крвној линији, замишљен као симфонија, био је насловљен "Србија". Заживео је, очито, колико и наше знање о томе да га је уопште било.

 Несретни народ Срба променио је у својој историји више химни него многи народи заједно, па чак и за време у коме једна песма живи ево већ међу генерацијама. Песник, кнез Михајло Обреновић, коме се народ одужио бесмислом атентата, написао је песму "Што се боре мисли моје" и био је пресрећан када је дворска музика укомпоновала његове стихове, пре свега за камерни хор, онако како се и данас ова изводи и већ два века пева по кафанама и о састанцима пријатеља. Био је то исти онај кнез Срба у чију је славу Јохан Штраус Млађи, компоновао и коме је наменио и посветио своје дело "Српски квадрил", тачније Квадрил по српским песмама. Изведен је на Српском, Светосавском балу, у Бечу, 28. јануара 1846. године.

 По традицији, савремено хорско певање допире до нас из црквеног појања, а дубоке корене вуче из некада јединог званично дозвољеног начина општења у древном Египту, када су хорови окупљени око кварцних обелиска, преносили својим гласовима новонастале промене на реци Нил, тако што су у следећем храму хорови око обелиска ослушкивали бруј и вибрације свог кварцног обелиска, читали их, разумевали, својом песмом појачавали и тако одашиљали даље. Колико год фантастично звучало ово савлађивање хиљада километара, истинито је и служило је одржању цивилизацијског настојања, кроз хиљаде година. Из ових певања и данас је по узнемиреној и бучној, обезмузиченој планети мноштво мелодијских целина, које људски дух компонује, уобличава изнова, убеђен да то ради по први пут. Колико год било дубоко наше историјско памћење, толико је још дубљи наш историјски заборав, из чега смо склони да оно што нам дође на ум представљамо и себи и околини као своју самородну творевину. Често се заборављамо и да дела наша нису но дела светворитељског свеприсуства Божијег. Када су саопштавали и општили хорови древног Египта, ниједна алатка није смела да се чује, никакав инструмент није смео да се гласи.

 Изворно, Православље нити познаје нити дозвољава да се у црквеном појању гласи ма какав инструмент. У Православљу дуго ни ноте нису биле присутне. Хорови присутних у здању храма окретали би се од фреске ка фресци и по бојама, како су сложене, по распореду линија на драперијама и распореду светитеља читали су химну, ову или ону, пригодно тренутку у служби. Сав народ је то знао. У многоме ово је нестало изумом ренесансне перспективе, то јест, померањем тачке посматрања са оне стране, тамо у недоглед оног што се посматра. Ренесанса је са тргова и улица, увела и инструменте у цркву и тиме створила тачку за непостојеће, вештачко становиште у путу ка Богу. Узгред, када се појавила, ренесансна перспектива је сматрана за ђавољу перспективу, јер је отварала могућност да свако има о свему и да намеће другоме своје неуко тумачење, отварала је оно што се и догодило, огромно човечанство усамљених и унесрећених јединки, у јурцању да нађу срећу, да препознају себе у нечему, али да то не буде Господ Бог. Ипак, нешто од тога о музичким вредностима колористичких односа на иконама и фрескама, забележио је у својим списима и велики руски духовник Павле Флоренски. Има и других богослова који су о томе бележили, али нама нису до сада превођени и приређивани. Руски хорови и данас су ненадмашни и поред свих оглашених по Бритновим фестивалима и Единбуршким свечаностима. Руси стоје ван тих спектакуларних окупљања.

 Сваки, иоле озбиљнији, савремени руски хор, свечаност је за себе. Музички такт почетка никада није звук неког инструмента већ мелодија креће из бруја певача. Драстичне вежбе руских певача за бивање у хору почињу дуготрајним, упорним певањем слова азбуке, месецима; док се свако слово не претвори у само свој бруј и не науче се гласовне могућности да оно почне да се враћа из тога бруја. Потом се усна и дисајна мускулатура учи да влада са речи у певању и исто се ради и са речима, док свака не мине и наново не почне да живи из свог сопственог бруја. Онда се уче реченице и њихов бруј, а тек по томе се увежбавају хорске целине, било духовне било световне. Није широко популарно, али се зна зашто се употребљава и као изрека: тежа је руска школа (хорског) певања од руске школе клавира.

 У минулом веку, хорско певање, посебно камерних хорова секстета, октета и до 15 људи, било је раширено у прератном (пре Другог светског рата) Београду и Србији. Делом и због мноштва музичара прибеглих по Руској револуцији и склоњених ту међу своју браћу. Најнормалније је било да ови наступају по свадбама, по гробљима или каквим другим свечаностима. Има код Бране Нушића један леп запис о овим хоровима из његовог доба, ту после банкарског рата за руски простор, тога ради проглашеног совјетским.

 Банкарски ратови, који себе зову револуцијама и таквима малтретирају умове деце већ вековима, од освајања Француске, усвојили су хорско певање као моћну алатку покоравања маса својим идеологијама и национима, које су стварали за потребе претварања свег света у сопствени пијац. У том процесу је оживело је и у нас хорско певање тек колико да се усвечани чин освајања власти. На широком плану народ (и друге нације) је гурнут у хаос свезвучја и сваштозвучја.

 Хорско певање, певање је здружених гласова најразличитијих боја, усмерених једном истом циљу. Од непамтивека песма је пратила људску свакодневну активност и све до 19. века, бројни путописци бележе да се по евро-азијском простору, док би пролазили каравани или кочије по путевима, могла по цео дан чути кроз поља песма радника, удружених у овој или оној врсти посла. Хука машина заменила је звук песме и извршила додатно сатирање људске душе, осамљујући је још више.

 Ипак, и данас, после свега, песма, бруј молитве, глас свих у једном, глас хора најснажније и највише, приближава сваког једног и појединачног Богу и буди у њему жудњу да запоје и сам. Јер, када не остане нико више, ко не пева химну Богу, у сат и дан приправљен за то, када сви појемо, ко може рећи да и сам Бог није појао са нама.

 

Радован Гајић