Žalosno je da ne postoji nijedan enciklopedijski ili kakav drugi pouzdan priručnik o razvitku muzičkih oblika među Srbima kroz istorijske epohe.

 Pouzdano se zna da je Milica, kneginja, kako pre tako i posle pogibelji svoga svetog muža Lazara u Kosovu nastojala da razvije horsko pevanje po ondanjim ruševinama tada ne tako davnog carstva. Ovu ljubav prema muzici nasledio je i njihov sin, budući gospodar i obnovitelj Srpske otadžbine, pomerajući je iz neprilika u prilike, despot Stefan Lazarević. Bila je to ličnost osetljiva na zvuk. Čini se da je prag nadražaja te vrste u njega bio veoma nizak, jer ga je osetljivost na zvuk nagonila da izbegava ili zahteva da bude pošteđen cike, galame i buke. Prate ga legende da je, po njegovim nalozima, njegova vojna pratnja, pored puteva vešala muzikante, koji su po mehanama zabavljali, tačnije, zaluđivali svetinu.

 Istina je da je njegov odnos prema muzici, jedan od retko zabeleženih biografskih detalja u našoj istoriografiji. Konstantin Filosof zapisao je, u poznatoj biografiji "Žitije despota Stefana Lazarevića", sledeće: "A ovo je još čudnije od prvoga: u takvoj vladavini poneko izbeže ponekad od ženske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa šta više i odbacio. Samo koliko treba muzike za rat, reče da se nađe".

 Malo je verovatno da se u takvom gospodarstvu moglo i blizu ludovati, u muzici posebno, kako to danas čine čitava potomstva tih, istih pokolenja.

 Jedan narod se u svakom vremenu prepoznaje po svojoj muzici jer se u njoj duh naroda najlakše i najbolje prelama. Urlici i krici, neuzvučena zavijanja i lom zvuka, i što sve ne, a što se sve danas populariše pod imenom: "srpska muzika", pre svega, odaje očaj u kojem se nalazi sam taj, naš narod, kao i besmisao istorijskog trenutka u koji je zapao. Tragično je ovo za narod, koga sa muzikom vezuje i jedan neobičan podatak. Naime, veliki filozof, tvorac savremenog Zaratustre, Fridrih Niče, nije kao svoje prvo opredeljenje imao filozofiju i štivo. Prvobitno on se bio posvetio studijama muzike i tu se (ne baš uspešno ) oprobao u pisanju nekoliko kratkih komada. Prvi od tih komada, u znak poštovanja prema majčinoj krvnoj liniji, zamišljen kao simfonija, bio je naslovljen "Srbija". Zaživeo je, očito, koliko i naše znanje o tome da ga je uopšte bilo.

 Nesretni narod Srba promenio je u svojoj istoriji više himni nego mnogi narodi zajedno, pa čak i za vreme u kome jedna pesma živi evo već među generacijama. Pesnik, knez Mihajlo Obrenović, kome se narod odužio besmislom atentata, napisao je pesmu "Što se bore misli moje" i bio je presrećan kada je dvorska muzika ukomponovala njegove stihove, pre svega za kamerni hor, onako kako se i danas ova izvodi i već dva veka peva po kafanama i o sastancima prijatelja. Bio je to isti onaj knez Srba u čiju je slavu Johan Štraus Mlađi, komponovao i kome je namenio i posvetio svoje delo "Srpski kvadril", tačnije Kvadril po srpskim pesmama. Izveden je na Srpskom, Svetosavskom balu, u Beču, 28. januara 1846. godine.

 Po tradiciji, savremeno horsko pevanje dopire do nas iz crkvenog pojanja, a duboke korene vuče iz nekada jedinog zvanično dozvoljenog načina opštenja u drevnom Egiptu, kada su horovi okupljeni oko kvarcnih obeliska, prenosili svojim glasovima novonastale promene na reci Nil, tako što su u sledećem hramu horovi oko obeliska osluškivali bruj i vibracije svog kvarcnog obeliska, čitali ih, razumevali, svojom pesmom pojačavali i tako odašiljali dalje. Koliko god fantastično zvučalo ovo savlađivanje hiljada kilometara, istinito je i služilo je održanju civilizacijskog nastojanja, kroz hiljade godina. Iz ovih pevanja i danas je po uznemirenoj i bučnoj, obezmuzičenoj planeti mnoštvo melodijskih celina, koje ljudski duh komponuje, uobličava iznova, ubeđen da to radi po prvi put. Koliko god bilo duboko naše istorijsko pamćenje, toliko je još dublji naš istorijski zaborav, iz čega smo skloni da ono što nam dođe na um predstavljamo i sebi i okolini kao svoju samorodnu tvorevinu. Često se zaboravljamo i da dela naša nisu no dela svetvoriteljskog sveprisustva Božijeg. Kada su saopštavali i opštili horovi drevnog Egipta, nijedna alatka nije smela da se čuje, nikakav instrument nije smeo da se glasi.

 Izvorno, Pravoslavlje niti poznaje niti dozvoljava da se u crkvenom pojanju glasi ma kakav instrument. U Pravoslavlju dugo ni note nisu bile prisutne. Horovi prisutnih u zdanju hrama okretali bi se od freske ka fresci i po bojama, kako su složene, po rasporedu linija na draperijama i rasporedu svetitelja čitali su himnu, ovu ili onu, prigodno trenutku u službi. Sav narod je to znao. U mnogome ovo je nestalo izumom renesansne perspektive, to jest, pomeranjem tačke posmatranja sa one strane, tamo u nedogled onog što se posmatra. Renesansa je sa trgova i ulica, uvela i instrumente u crkvu i time stvorila tačku za nepostojeće, veštačko stanovište u putu ka Bogu. Uzgred, kada se pojavila, renesansna perspektiva je smatrana za đavolju perspektivu, jer je otvarala mogućnost da svako ima o svemu i da nameće drugome svoje neuko tumačenje, otvarala je ono što se i dogodilo, ogromno čovečanstvo usamljenih i unesrećenih jedinki, u jurcanju da nađu sreću, da prepoznaju sebe u nečemu, ali da to ne bude Gospod Bog. Ipak, nešto od toga o muzičkim vrednostima kolorističkih odnosa na ikonama i freskama, zabeležio je u svojim spisima i veliki ruski duhovnik Pavle Florenski. Ima i drugih bogoslova koji su o tome beležili, ali nama nisu do sada prevođeni i priređivani. Ruski horovi i danas su nenadmašni i pored svih oglašenih po Britnovim festivalima i Edinburškim svečanostima. Rusi stoje van tih spektakularnih okupljanja.

 Svaki, iole ozbiljniji, savremeni ruski hor, svečanost je za sebe. Muzički takt početka nikada nije zvuk nekog instrumenta već melodija kreće iz bruja pevača. Drastične vežbe ruskih pevača za bivanje u horu počinju dugotrajnim, upornim pevanjem slova azbuke, mesecima; dok se svako slovo ne pretvori u samo svoj bruj i ne nauče se glasovne mogućnosti da ono počne da se vraća iz toga bruja. Potom se usna i disajna muskulatura uči da vlada sa reči u pevanju i isto se radi i sa rečima, dok svaka ne mine i nanovo ne počne da živi iz svog sopstvenog bruja. Onda se uče rečenice i njihov bruj, a tek po tome se uvežbavaju horske celine, bilo duhovne bilo svetovne. Nije široko popularno, ali se zna zašto se upotrebljava i kao izreka: teža je ruska škola (horskog) pevanja od ruske škole klavira.

 U minulom veku, horsko pevanje, posebno kamernih horova seksteta, okteta i do 15 ljudi, bilo je rašireno u preratnom (pre Drugog svetskog rata) Beogradu i Srbiji. Delom i zbog mnoštva muzičara pribeglih po Ruskoj revoluciji i sklonjenih tu među svoju braću. Najnormalnije je bilo da ovi nastupaju po svadbama, po grobljima ili kakvim drugim svečanostima. Ima kod Brane Nušića jedan lep zapis o ovim horovima iz njegovog doba, tu posle bankarskog rata za ruski prostor, toga radi proglašenog sovjetskim.

 Bankarski ratovi, koji sebe zovu revolucijama i takvima maltretiraju umove dece već vekovima, od osvajanja Francuske, usvojili su horsko pevanje kao moćnu alatku pokoravanja masa svojim ideologijama i nacionima, koje su stvarali za potrebe pretvaranja sveg sveta u sopstveni pijac. U tom procesu je oživelo je i u nas horsko pevanje tek koliko da se usvečani čin osvajanja vlasti. Na širokom planu narod (i druge nacije) je gurnut u haos svezvučja i svaštozvučja.

 Horsko pevanje, pevanje je združenih glasova najrazličitijih boja, usmerenih jednom istom cilju. Od nepamtiveka pesma je pratila ljudsku svakodnevnu aktivnost i sve do 19. veka, brojni putopisci beleže da se po evro-azijskom prostoru, dok bi prolazili karavani ili kočije po putevima, mogla po ceo dan čuti kroz polja pesma radnika, udruženih u ovoj ili onoj vrsti posla. Huka mašina zamenila je zvuk pesme i izvršila dodatno satiranje ljudske duše, osamljujući je još više.

 Ipak, i danas, posle svega, pesma, bruj molitve, glas svih u jednom, glas hora najsnažnije i najviše, približava svakog jednog i pojedinačnog Bogu i budi u njemu žudnju da zapoje i sam. Jer, kada ne ostane niko više, ko ne peva himnu Bogu, u sat i dan pripravljen za to, kada svi pojemo, ko može reći da i sam Bog nije pojao sa nama.

 

Radovan Gajić