"..... У почетку створи Бог небо и земљу.
А земља бјеше без обличја и пуста и бјеше тама над безданом и Дух Божји дизаше се над водом.
И рече Бог нека буде свјетлост и би свјетлост.
И видје Бог свјетлост да је добра ; и растави Бог свјетлост од таме......"

(Прва књига Мојсијева која се зове Постање)

 Света Литургија би свјетлост душе, над неугаслим кандилом и вечним делом стварања Божијег, Благословено Царство Отца и Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков, а ми, у хору, отпојасмо - АМИН.

 Готово све радње и науми живота наших затварају круг у литургијским сноповима светлости, где је људски глас, молитвени говор посебног интезитета, подигнут и загрцнут сазнањем, пропојао у Храму Божијем, надвио се црквеном песмом првосвештеника, певничара, народа бројнога, хора писменога, над тамом, над прахом, над трошним материјалом који Светом Тројицом оживе, омогућивши човеку пут у сазнање, али и одредивши му границу коју не треба да пређе, јер га у супротном чека искорак у ништавило нирване безобалне, свет изнад добра и зла, простор лишен Васкрсења.

 Црквена песма је као невидљиви, а све присутни пастир, који бди над стадом које хоће да лута и да залута, да се улије у реку страну и по свему непознату, да заборави ливаду своју и пастира свога - Анђела чувара.

 Род човечији који је промислом Божјим одабрао православни Исток за страну свог духовног и физичког рођења и прихватио Светлост за водиљу свога живота, спевао је величанствене црквене песме, ослушкујући их од песмопојаца, Гласника Дародавца Живота, који се огласише у свим странама, у просјајима Благовештенским, једном да огласе Рождество и кратак овоземаљски живот, а потом прогонство, осужденије, распјатије и Воскресеније на Голготи, Крсту мученичком часном и победоносном Сина Божијег.

 То је био и јесте најснажнији материјал од којег је саздан свет и повест о њему, то је грађа над осталима, то је уметничка инвенција без премца, то је песма над песмама какву не упознаше, но само племенито наслутише најумније цивилизације, народи, појединци, у дугој - готово предугој историји човечанства које је под сталним налетима мрзовоље, малодушности, грешних радњи, бескрајних злочина и незнатних покајања. Тешко је наћи и једну људску активност (међу небројеним) која попут црквене песме говори надахнуто и рационално о свему а да при том веома дискретно заузима простор залудног света окренутог сваковрсном хедонизму.

 Са мало речи (али сваком довршеном) црквена песма се надмоћно надвисила над триковима пролазних садржаја, над трагичном и боемски сузном лепотом отпеваних заблуда, над снатрењем варљивих сенки живота.

 Чар њене моћи лежи у блиставој једноставности, у њеној не ретко завичајној редакцији, у заигравању грлом које нас је подигло у висине, подсећајући нас на земаљску топлину родитељских додира и гласова предака, чије име носимо, чије смо славе наследили и преузели, живећи као честито стадо око својих храмова, где смо се крштавали, венчавали, славски колач и кољиво црним вином орошавали, одакле смо одлазили диљем шара земаљскога и где смо, у том "пристанишчу тихому", с песмом "Вјечнаја памјат " били разрешавани трулежности и врења.

 Наша црквена песма, њена мелодијска плоча, сва је у артикулисаном поју народном. С тога је срцу и души блиска, лако се памти и никада не заборавља. Њу је брусио живот наш, врлетна судбина, коју су минули векови и обдарени појединци записивали, користећи ретке тренутке предаха.

 Наравно да не певају сви слојеви истовремено и да нису све поруке у првом плану. Искуства се попут добро одмереног лека дозирају у количинама које могу да помогну. Иако смо углавном, растумачили древне знаке којима су записивани наши музички обрасци, остају бројне нијансе које добро упућени, и над живот наднесени, обдарени, појединац спретно очитава, надахнуто свестан драгоцености и актуелности сазнања која су похрањена у њима. У црквеном, литургијском појању постоји фактор такозваног креативног кашњења. То је конструктивни ехо остављен као маневарски простор да се у тешким догађајима и околностима сачува живот, прерасподели време и донесу праве и мудре одлуке.

 Црквена песма је високо подигла умне, писмене, научене, али није понизила оне друге који гледају у небо и земљу, у стадо земаљско и који не распознају другога писма до пројава сила небеских.

 Тако су на Светој литургији, у нераскидивом двопеву и сталном сагласју сви наши трагови, наша чиста и честита духовна радост - та кључна врлина пред многим искуствима, начинима живота, странама света, културама у које смо дошли, које су нас затекле узнемиравајући ритам наших снова, мењајући наш дан за неку тешку ноћ, плаћену бекством од слободе. Расули смо се по свету да би га са земаљских позиција упознали да би потомству оставили одређене поуке које су у бројним случајевима горке и често прећутане. Врата тајних нам одаја својих повремено отворише корифеји попут Тесле, Пупина, светог Владике Николаја Српског, Јована Дучића, Милоша Црњанског, али и толиких, који склопише уморне руке скршене на најтежим пословима, по рудницима Новога света који још увек верује у снагу раднога часа и трошно благо похрањено у утроби земље, које невешто омогућава динамику планетарног кича.

 На десетине хиљада километара удаљени од Студенице, Жиче, Грачанице, Острога, Тврдоша, Хопова, Хиландара, Трнова, Крке, Крупе, Драговића, Гомионице, Сент Андреје, опточени истим црквеним песмама, литургијским спевом Света Три Јерарха, подигосмо и подижемо наше храмове да нас, у даљини и туђини, милују и теше, буду узглавље меко онима који ће живети и радити по земаљским законима другачијег реда и поретка од оних, о којима су сањали у отаџбини. Велика радост Празничног Јутрења, Вечерња, Бденија, Литургије, мирис тамјана, блажени позив благовеститеља - првосвештеника, да у миру изидемо из храма, залог су новог и новог уласка у бању која нас лечи и спашава од сурових мера једнозначног материјалног света. За тешка стања физичког бола, у операционим захватима, анестезијом тешимо тело померајући висок праг патње из спољашњег света у унутрашњи, духовни, где се тај бол кобно разлива и траје непроцењиво дуго.

 Молитва је високонадмоћни анестетик који штити душу од тако непролазних болова. Она спречава трулеж органског, самерава креативни однос земнога праха и Божјег животодајног даха, пресрећући несрећу силином новога рађања.

 Написано је на хиљаде страница стручних анализа о историјату и структури неких слојева наше црквене песме. То су свакако били важни кораци којима је прибављан одређени легитимитет науци о црквеној музици, али тиме ни издалека нису сагледани сви њени енергетски потенцијали. Како је тешко објаснити искуство и дело једног Достојевског. Из истог језгра порођена црквена песма Васељенског света, има толико нијанси локалних стања и еманципација, да је немогуће било каквом анализом сагледати је, но само внутреним траговима можемо наслутити моћ њеног деловања и преображавања у световима: јелинским, арапским, јерменско-грузијским, славјанским, па чак као понорницу под сводовима сродних или другачијих верских образаца, раса, народа и култура

 Једна тема са прегршт орнаменталних, али и карактерних варијација живи и моћно делује молитвено се оглашавајући топлим и дубоким Трисагионом: СВЈАТИЈ БОЖЕ, СВЈАТИЈ КРЕПКИЈ, СВЈАТИЈ БЕЗСМЕРТНИ, ПОМИЛУЈ НАС. У нашем роду (како већ рекосмо) мелодијски обрасци црквених песама су, углавном, једноставни, лако се памте и понављају попут рефрена. Готови делови мењају места и улоге (иста или слична мелодија описује текстове различите садржине) указујући на високу свест о смислу целине која је бескрајно сложена, али и једноставним средствима остварена, те и неуком отвара хоризонте просвећености, несрећне подиже и блажи, радосне умирује и опомиње да се клоне бахатости која хоће да се настани у главама гордих и сујетно научених.

 Можда је наша црквена песма у свом мелодијском лику управо тако народска и једноставна, да би нераскидиво повезала ливаду и црквену порту, кућу и цркву, сватове и свечаре у народном весељу са литургијском радошћу, смрт са Васкресењем, милост са поштењем, богатог са сиромашним, писменог са неписменим, позног и остарелог са тек рођеним. Препуна врлина, наша црквена песма, наше православно српско црквено народно појање има можда само једну "ману", јер подсећа на нас - певајући себе.

 

Проф. Светислав Д. Божић, композитор