"..... U početku stvori Bog nebo i zemlju.
A zemlja bješe bez obličja i pusta i bješe tama nad bezdanom i Duh Božji dizaše se nad vodom.
I reče Bog neka bude svjetlost i bi svjetlost.
I vidje Bog svjetlost da je dobra ; i rastavi Bog svjetlost od tame......"

(Prva knjiga Mojsijeva koja se zove Postanje)

 Sveta Liturgija bi svjetlost duše, nad neugaslim kandilom i večnim delom stvaranja Božijeg, Blagosloveno Carstvo Otca i Sina i Svjatago Duha, ninje i prisno i vo vjeki vjekov, a mi, u horu, otpojasmo - AMIN.

 Gotovo sve radnje i naumi života naših zatvaraju krug u liturgijskim snopovima svetlosti, gde je ljudski glas, molitveni govor posebnog inteziteta, podignut i zagrcnut saznanjem, propojao u Hramu Božijem, nadvio se crkvenom pesmom prvosveštenika, pevničara, naroda brojnoga, hora pismenoga, nad tamom, nad prahom, nad trošnim materijalom koji Svetom Trojicom ožive, omogućivši čoveku put u saznanje, ali i odredivši mu granicu koju ne treba da pređe, jer ga u suprotnom čeka iskorak u ništavilo nirvane bezobalne, svet iznad dobra i zla, prostor lišen Vaskrsenja.

 Crkvena pesma je kao nevidljivi, a sve prisutni pastir, koji bdi nad stadom koje hoće da luta i da zaluta, da se ulije u reku stranu i po svemu nepoznatu, da zaboravi livadu svoju i pastira svoga - Anđela čuvara.

 Rod čovečiji koji je promislom Božjim odabrao pravoslavni Istok za stranu svog duhovnog i fizičkog rođenja i prihvatio Svetlost za vodilju svoga života, spevao je veličanstvene crkvene pesme, osluškujući ih od pesmopojaca, Glasnika Darodavca Života, koji se oglasiše u svim stranama, u prosjajima Blagoveštenskim, jednom da oglase Roždestvo i kratak ovozemaljski život, a potom progonstvo, osuždenije, raspjatije i Voskresenije na Golgoti, Krstu mučeničkom časnom i pobedonosnom Sina Božijeg.

 To je bio i jeste najsnažniji materijal od kojeg je sazdan svet i povest o njemu, to je građa nad ostalima, to je umetnička invencija bez premca, to je pesma nad pesmama kakvu ne upoznaše, no samo plemenito naslutiše najumnije civilizacije, narodi, pojedinci, u dugoj - gotovo predugoj istoriji čovečanstva koje je pod stalnim naletima mrzovolje, malodušnosti, grešnih radnji, beskrajnih zločina i neznatnih pokajanja. Teško je naći i jednu ljudsku aktivnost (među nebrojenim) koja poput crkvene pesme govori nadahnuto i racionalno o svemu a da pri tom veoma diskretno zauzima prostor zaludnog sveta okrenutog svakovrsnom hedonizmu.

 Sa malo reči (ali svakom dovršenom) crkvena pesma se nadmoćno nadvisila nad trikovima prolaznih sadržaja, nad tragičnom i boemski suznom lepotom otpevanih zabluda, nad snatrenjem varljivih senki života.

 Čar njene moći leži u blistavoj jednostavnosti, u njenoj ne retko zavičajnoj redakciji, u zaigravanju grlom koje nas je podiglo u visine, podsećajući nas na zemaljsku toplinu roditeljskih dodira i glasova predaka, čije ime nosimo, čije smo slave nasledili i preuzeli, živeći kao čestito stado oko svojih hramova, gde smo se krštavali, venčavali, slavski kolač i koljivo crnim vinom orošavali, odakle smo odlazili diljem šara zemaljskoga i gde smo, u tom "pristanišču tihomu", s pesmom "Vječnaja pamjat " bili razrešavani truležnosti i vrenja.

 Naša crkvena pesma, njena melodijska ploča, sva je u artikulisanom poju narodnom. S toga je srcu i duši bliska, lako se pamti i nikada ne zaboravlja. Nju je brusio život naš, vrletna sudbina, koju su minuli vekovi i obdareni pojedinci zapisivali, koristeći retke trenutke predaha.

 Naravno da ne pevaju svi slojevi istovremeno i da nisu sve poruke u prvom planu. Iskustva se poput dobro odmerenog leka doziraju u količinama koje mogu da pomognu. Iako smo uglavnom, rastumačili drevne znake kojima su zapisivani naši muzički obrasci, ostaju brojne nijanse koje dobro upućeni, i nad život nadneseni, obdareni, pojedinac spretno očitava, nadahnuto svestan dragocenosti i aktuelnosti saznanja koja su pohranjena u njima. U crkvenom, liturgijskom pojanju postoji faktor takozvanog kreativnog kašnjenja. To je konstruktivni eho ostavljen kao manevarski prostor da se u teškim događajima i okolnostima sačuva život, preraspodeli vreme i donesu prave i mudre odluke.

 Crkvena pesma je visoko podigla umne, pismene, naučene, ali nije ponizila one druge koji gledaju u nebo i zemlju, u stado zemaljsko i koji ne raspoznaju drugoga pisma do projava sila nebeskih.

 Tako su na Svetoj liturgiji, u neraskidivom dvopevu i stalnom saglasju svi naši tragovi, naša čista i čestita duhovna radost - ta ključna vrlina pred mnogim iskustvima, načinima života, stranama sveta, kulturama u koje smo došli, koje su nas zatekle uznemiravajući ritam naših snova, menjajući naš dan za neku tešku noć, plaćenu bekstvom od slobode. Rasuli smo se po svetu da bi ga sa zemaljskih pozicija upoznali da bi potomstvu ostavili određene pouke koje su u brojnim slučajevima gorke i često prećutane. Vrata tajnih nam odaja svojih povremeno otvoriše korifeji poput Tesle, Pupina, svetog Vladike Nikolaja Srpskog, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, ali i tolikih, koji sklopiše umorne ruke skršene na najtežim poslovima, po rudnicima Novoga sveta koji još uvek veruje u snagu radnoga časa i trošno blago pohranjeno u utrobi zemlje, koje nevešto omogućava dinamiku planetarnog kiča.

 Na desetine hiljada kilometara udaljeni od Studenice, Žiče, Gračanice, Ostroga, Tvrdoša, Hopova, Hilandara, Trnova, Krke, Krupe, Dragovića, Gomionice, Sent Andreje, optočeni istim crkvenim pesmama, liturgijskim spevom Sveta Tri Jerarha, podigosmo i podižemo naše hramove da nas, u daljini i tuđini, miluju i teše, budu uzglavlje meko onima koji će živeti i raditi po zemaljskim zakonima drugačijeg reda i poretka od onih, o kojima su sanjali u otadžbini. Velika radost Prazničnog Jutrenja, Večernja, Bdenija, Liturgije, miris tamjana, blaženi poziv blagovestitelja - prvosveštenika, da u miru izidemo iz hrama, zalog su novog i novog ulaska u banju koja nas leči i spašava od surovih mera jednoznačnog materijalnog sveta. Za teška stanja fizičkog bola, u operacionim zahvatima, anestezijom tešimo telo pomerajući visok prag patnje iz spoljašnjeg sveta u unutrašnji, duhovni, gde se taj bol kobno razliva i traje neprocenjivo dugo.

 Molitva je visokonadmoćni anestetik koji štiti dušu od tako neprolaznih bolova. Ona sprečava trulež organskog, samerava kreativni odnos zemnoga praha i Božjeg životodajnog daha, presrećući nesreću silinom novoga rađanja.

 Napisano je na hiljade stranica stručnih analiza o istorijatu i strukturi nekih slojeva naše crkvene pesme. To su svakako bili važni koraci kojima je pribavljan određeni legitimitet nauci o crkvenoj muzici, ali time ni izdaleka nisu sagledani svi njeni energetski potencijali. Kako je teško objasniti iskustvo i delo jednog Dostojevskog. Iz istog jezgra porođena crkvena pesma Vaseljenskog sveta, ima toliko nijansi lokalnih stanja i emancipacija, da je nemoguće bilo kakvom analizom sagledati je, no samo vnutrenim tragovima možemo naslutiti moć njenog delovanja i preobražavanja u svetovima: jelinskim, arapskim, jermensko-gruzijskim, slavjanskim, pa čak kao ponornicu pod svodovima srodnih ili drugačijih verskih obrazaca, rasa, naroda i kultura

 Jedna tema sa pregršt ornamentalnih, ali i karakternih varijacija živi i moćno deluje molitveno se oglašavajući toplim i dubokim Trisagionom: SVJATIJ BOŽE, SVJATIJ KREPKIJ, SVJATIJ BEZSMERTNI, POMILUJ NAS. U našem rodu (kako već rekosmo) melodijski obrasci crkvenih pesama su, uglavnom, jednostavni, lako se pamte i ponavljaju poput refrena. Gotovi delovi menjaju mesta i uloge (ista ili slična melodija opisuje tekstove različite sadržine) ukazujući na visoku svest o smislu celine koja je beskrajno složena, ali i jednostavnim sredstvima ostvarena, te i neukom otvara horizonte prosvećenosti, nesrećne podiže i blaži, radosne umiruje i opominje da se klone bahatosti koja hoće da se nastani u glavama gordih i sujetno naučenih.

 Možda je naša crkvena pesma u svom melodijskom liku upravo tako narodska i jednostavna, da bi neraskidivo povezala livadu i crkvenu portu, kuću i crkvu, svatove i svečare u narodnom veselju sa liturgijskom radošću, smrt sa Vaskresenjem, milost sa poštenjem, bogatog sa siromašnim, pismenog sa nepismenim, poznog i ostarelog sa tek rođenim. Prepuna vrlina, naša crkvena pesma, naše pravoslavno srpsko crkveno narodno pojanje ima možda samo jednu "manu", jer podseća na nas - pevajući sebe.

 

Prof. Svetislav D. Božić, kompozitor