Pise: Radovan Gajic

  Narod ustanovljava Crkvu, da se u njoj okupi. Da bi sebe ocuvao, narod nekome, svojom voljom, daje pravo na silu nad njime, pa i na smrtnu silu. I otuda, svakom drugom, narod uskracuje to pravo, na smrtnu silu nad njime. Da bi casti dao smisao i tamo, kada dodje, da medju ljudima mora da bude "ono sto biti ne moze". Tako, narod, casti svoje radi, ustanovljava carstvo svoje. Car je jedan jer golem je to greh za istinskog coveka, da ga, pred Bogom, na sebi podrzi i nosi. Budala bi odmah, samo da joj damo! Ali narod nije blesav. Tako cini narod koji je pobozan, narod koji veruje u Boga i, u sirini vere svoje, poznaje zakone Bozije. Tako i otuda narod sebe odredjuje prema bezboznistvu i bezboznicima.

  Nasa stoka je razgrabljena i potrvena, odavno. Koze su utamanjene dekretom, "da nam ne uniste sumski fond"; konji su poklani u salame po naredbi, jer "stize doba mehanizacije i automobila". Niko nije rekao: pakleno! Krave i ovce zatrte su kao neisplative, jer svemu ima bolji proizvod, pa je doslo cak i sinteticko mleko za dojenje beba, da majke ne bi sirile navodni neukus majcinstva, dojenjem, gde god i kad god bi dojence zaiskalo. Sad vam je jasno zasto je i Mati pitatelnica sve manje prisutna medju ikonama. A o nedojenju, kao uzroku raka dojke, ne bih ni pocinjao. Sve u svemu, blizu smo casu, kada ce povikati glasovi sa sotoninog amvona laz, da su probili tajnu Boziju i da ce poceti da dele sinteticku krv, na kojoj se radi i za sta se godisnje trosi suma, koja je ravna budzetu nerazvijene drzave od 15 miliona stanovnika.

  Sve to je ostavstina progresa, donetog dobom zanosa prosvetljenim komunistickom zvezdom, iza koje su, u potaji, stajali oni koji su u daleku, na kraju lanca odgajali i koze, i jos vise; i konje, i jos vise; i krave i ovce, i vise u broju no ikada. I radili samo tako da oni postanu jedini vlasnici svih semena i sve stoke. Nikakvih revolucija nije bilo. Ni francuske, ni industrijske, ni americke, ni oktobarske. Sve su to samo bili bankarski ratovi, i dalje su. I sada se vode, da se banke ustanove kao hramovi novog doba i postanu gospodari novog poretka, u kome ce covecanstvo biti potcinjena masa obezlicenih robova, sastavni deo beskrajne industrijske trake.

  Nase dvoriste razorili su i natopili mu tlo nasom krvlju. Haraju ga, ovi sto dodjose kao oslobodioci od zlih, a gori i nesposobniji od njih. Sada ga raskucuju. Arce ga i prodaju tudjinu. Pretvaraju nase zemlje u nizi stepen zavisne politicko-ekonomske zajednice, nego sto su to bila plemena africkih kolonija 19.veka. Obezbozeni, sinovi sotoninih reci. Na srecu, dvor nam nisu takli, jer ne znaju gde su dvori carski.

  Narod su rasuli, nadajuci se da ce da ga podave, utope u drugim narodima. Nas su raselili, rasejali, razaslali ... Ali narod, narod se ne topi tako lako. Istina je da se sada opet narod ugoni u nizamluk svake vrste. U vojnikovanje i duhovno i radno, za tudjina koji ti u jarmu drzi otadzbinu, dom... Podnebesko tlo na kome si ponikao. Nasa nacionalna i opstenarodna situacija nije nimalo obecavajuca. Na zalost, kako stvari sada stoje, smanjivacemo se tamo odakle smo potekli, jos i vise. Na zalost, rascemo ovde, samo u jos i vecem broju. Sada je samo zatisje. Na srecu, u veri svojoj i dobrom prinoseci Bogu, necemo posustati, nista manje nego sto to nisu nasi dedovi i djedovi. Ali sada mi vise ne predstavljamo grupe samo u ovoj ili onoj zemlji. Sada smo, kao nikada, savremenim nizamlukom, prisutni u sve i jednoj zemlji sveta. I samo sto nas odrzava u ovom trenutku jeste nase duhovno, pravoslavno zajednistvo. Sve drugo, u godini dva veka od Karadjordjevog ustanka, na zalost, samo nam je na sramotu. Koja drzava, koji nacionalni simboli, koji patriotski smisao, koji... ali da ne brojim.

  Da podsetim. Politicko bice Srba umrlo je 1355. godine. Velikasi srpski nisu uspeli da se, iz zle tastine svoje, dogovore oko nasledstva. Svi behu nejaki, a Uros nedorastao. Fizicki, potpuno razaranje drzave, onoga sto je ostalo, nastupilo je 34 godine kasnije, na Vidovdan 1389. godine. Sve posle, jedno je politicko magnovenje u kome su i oni koji nikada nisu znali, niti znaju tajnu krune pravoslavnog cara, svoja istorijska zdruzivanja i udruzivanja svojih naroda, proglasavali carstvima. Ja govorim o politickom bicu, koje je disalo verom, zdruzno sa Crkvom svojom.

  Ja volim kada cujem da sam nazadan. Jer znacenje reci "originalan" jeste: onaj koji se najdalje vraca pocetku, poreklu. U glasovima ocajnika, opcinjenih i omadjijanih svakojakim idejama takozvanog progresa, cujem povike istog znacenja: nazadan. Da jos podsetim: nedavno su drzani parastosi kralju Aleksandru Prvom Karadjordjevicu. Bi ono ovih dana da ga ubise. Zasto? Te masonske zavere, te fasistiki dogovori, te teorije ove i one... Kralj Aleksandar je krenuo ka carskom i to je bio dovoljan razlog da bude ubijen. Naime, Kralj je krenuo na put brodom iz Zelenike, sam. Kraljevska porodica i veci deo pratnje, otputovali su iz Beograda vozom, direktno za Pariz. Namera ovoga cina bila je da pokaze i dokaze Musoliniju, da je Jadran carsko more, srpsko, jer je za svaku ladju koja je proplovila Jadranom, Republika Venecija morala, u ono vreme, da caru Dusanu plati troskove upotrebe carskog mora. Ovaj medjunarodni ugovor se i te kako postovao. Slobodni srpski carski grad, koji se zvao republika Raguza ili Dubrovnik, placao je takodje za carske povlastice i u tome da mu ladje plove Jadrim morem. Srbi znaju znacenje reci "jadar" i "jadro". I ovaj se ugovor postovao i sa carske strane jer su ladje uzivale carsku zastitu od gusarskih bandi koje bi ih harale po moru. Verovali ili ne, ovo su vazeci ugovori i danas i tacno mogu da se slede medjunarodni nasledni subjekti, osim u slucaju ako uspete da negirate postojanje Srba, Srpskog carstva, jednom recju srpskog naroda i njegove drzave u ma kom obliku. Da zavrsimo prvo sa pricom o kralju Aleksandru, cijem ocu, usputna napomena, ni jedan crkveni velikodostojnik pravoslavni, nije stavio krunu na glavu, ni Patrijarh ni Mitropolit.

  Musolini je porucio kralju Aleksandru, ako se usudi na taj put da ce ga ubiti. U nasoj strani price, ovo su ostali dokumenti ministarsva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije. U italijanskoj strani price, ovu pretnju, prenele su njihove ondasnje novine. Sve moze da se proveri. Tacno je da su svi bili upleteni: i razne tajne organizacije i sama policija drzave domacina. Svima je odgovaralo da se ni znakom ne oznaci pravo Srba na carsko i carevinu. Kralj je isplovio iz Zelenike u koju je doputovao preko Raske, ubijen u Marseju, kako to i znamo, i vracen je brodom u srpsku luku Split. Tako je zatvorio svoj krug carstva ovozemaljskog.

  Besmrtni Karadjordje, kada se oglasio carskim glasom da kao ustanik hoce da podigne sve pravoslavno Srpstvo i ponovo ga ujedini, a tadanje je Srpstvo sebe prepoznavalo kao Srpstvo od svajcarskih Alpa, (Svisarskih ili Alpi u zemlji sa visa), pa preko Pruske (zemlji pri Ruskoj, pri zemlji Rase) pa do najjuznijih krajeva sadanje Albanije (nije "banija", nego "al’ banija", "bas brdovito"), dakle cim je pozvao sve pravoslavno Srpstvo, Karadjordje je bio likvidiran od austrougarskog agenta, srpskog vlastodrsca, kneza Milosa Obrenovica. Ovo vise nije tajna vec se u nekim evropskim krugovima poveda sa ponosom. Nije dzabe Milos navodjen da je cesto govorio, sa vajkanjem: "Tanka je moja zila, oni su (tada Petrovici) od duboka korena". Znao je i tezinu greha i da ce ga stici, kako i jeste.

  Jos sveze, ubistvo premijera Zorana Djindjica, mutna je tajna. Ostaje da se jednom odgovori nije li njegovo licno skretanje, ka Srpskoj pravoslavnoj crkvi, u poslednjim mesecima njegovog zivota prevagnulo na onom tasu gde su bas njegovi poceli da okrecu glavu od njega? I sada, odjednom, sa tribine Centra za modernu politiku u Beogradu, dobijamo od najblizeg Djindjicevog saradnika, poznatog uzivaoca narkoticnih praskova, poruku: "Srbija u ovom trenutku nema snage da se suoci sa ratnim zlocinima i sve vecim uplitanjem Crkve u drustvo i drzavne poslove". I jos, iz Beograda, u cetvrtak 7. oktobra, porucuju novom parolom: "Ne moze se u buducnost kandilom umesto racunara! " Ko je ikada ovo dvoje suceljavao? Oni kompjuter i vide kao novo kandilo. Bez kandila buducnosti nema, jer svaka buducnost temelji se na proslosti. A ovako ili onako, buducnosti ima i sa i bez racunara. I ako je to o uplitanju Crkve u drzavne poslove istina, malo je! Malo je jer tamo i nema drzave i tamo jedino sto drzi drustvo jeste pravoslavna zajednicnost. Sve drugo nosi u sebi tumor razaranja. Ocito, nekome je i to mnogo. Jer, znaju oni, bez Srpske pravoslavne crkve, Srpstvo ce biti porazeno sasvim.

  Posto, dakle, drzave nema, vec samo neki nesretni pokusaji odrzanja administrativnog aparata, sebe iskazuju u raznim grcevima, to znaci da tek ovaj narod, da mi u modernom nizamluku svome, ne uzivamo niciju stvarnu zastitu. Ostala je samo forma bez sile, a od istinske sile uzivamo tek zastitu onih koji su nas, kojima smo se pokorili. Jadne li nam majke od takvog nam usuda! Ali, to znaci da smo duzni sebi, da zastitimo svoja pokolenja. I u tom smislu usudjujem se da predlozim da nase pravoslane crkveno-skolske opstine po svetu, dakle van teritorija onog tla naseg porekla, otpocnu formiranje opstinskih carskih kancelarija, svuda dakle, ali ne u Srbiji i Crnoj Gori, sa ciljem zastite ovog ubogog naroda. Jedini smisao bi imale da organizovano stite svakog pravoslavnog Srbina koji im zastitu zatrazi bilo gde u svetu. A zasto pravoslavne crkveno-skolske opstine? Odgovor je jednostavan: sve zemlje i opstajuce vlasti po svetu, prepoznaju i priznaju Srpsku pravoslavnu crkvu i institut pravoslavnog svestenika srpskog. Njegov i potpis i pecat vazeci su i gde tu moc ne potvrdjuju ni jednom konzularnom predstavniku odonamonanjem. Dakle, prihvatice kad tad i kancelare. I rad kancelarija. Ako budemo uporni, bice to i mnogo brze nego sto mi mislimo. Zasto da pocnemo odavde, da tako kazem spolja? Pa bilo sta da se tamo zapocne ili ma samo i predlozi za zapocinjanje, izazvalo bi, medju zivljem tamo, samo vecu pometnju i haos, i ugusilo bi plemenite nakane ove ideje.

  Jeste, to vodi kuda vam se cini da vodi: u obnovu carstva. Crkva Hristova ustanovila je Carstvo Hristovo. Na Crkvi je Hristovoj i da ga obnovi. To moze samo Pravoslavna crkva, u kojoj je uvek krst isao ispred maca i mac sluzio samo za odbranu. Imajte na umu ostavstinu nasih proroka u recima: "Doci ce vreme kada ce ruskom caru krunu na glavi povratiti car Srba". Ako mudro pripremimo sebe da i pravno-politicki zastitimo nas stradalni narod, doci ce i car. Ja ne predlazem nikoga, niti ovo iznosim radi ove ili one licnosti; ja predlazem mehanizam koji bi nas primereno stitio na politickom i medjunarodno-pravnom planu pred institucijama razlicitih drzava u kojima smo se nasli, ne u malom broju, mehanizam koji bi bio priznat i davao rezultate.

  Malo je nas, koliko je mnostvo koje sebe zeli i voli cesto da odredjuje kao nase, kao Srbi ovdasnji. Ali, mnogo je nas. Jer, zamislite, koliko je nas malo bilo, kada smo bili samo u Njemu jednom. Kada je On prikovan za krst i podignut u nebo, a ucenici njegovi se sklonili, poplasili i, kako kaze sveti vladika Nikolaj, u svojoj pesmi, Mati mu ocajavala recima: "Sine mili, kako si usamljen / od najboljih drugova ostavljen", a On joj odgovorio: "Majko moja, ko se stidi sada, stidece se sebe za svakada". Malo je nas, ali mnogo je nas, jer mi se sada, danas, u svojim ovim danima i zivotima, ne stidimo ljubavi koju je razastro svojom zrtvom i u doba pre sebe, i preko nas, i u doba posle nas. Utoliko moramo biti oni od kojih ce ovo naukovanje, iako o zrtvi, deca nasa i potomci primiti sa radoscu. Kao i mi sto smo od svojih predaka, od majki svojih, ne zaboravljajuci ni gresno pokolenje oceva nasih, koji bejahu zavedeni obecanjima komfora u progresu, ipak da bismo mi bolje put istine sagledali i zakonima Boga se poucili. I da zakon Njegov vecan je.

  Pa i taj posao, sa carskim kancelarijama crkveno-skolskih opstina, ako se u njega upustimo, zahtevace zrtve. Bez nase zrtve, i bez nas kao zrtve, steta ce biti velika za coveka! Za Boga? I bez coveka steta ce za Boga biti nikakva. Moramo biti svesni i velicine zrtve i stete, ako se ne zrtvujemo, ako sami ne prinesemo. Sami svesni svojih greha i svoje dobrote. Jer jedino merilo dobrote nase jeste zrtva nasa. Utoliko Bogu niko ravan nije, jer Njegov Sin je nama, zrtva Njegova. Moramo biti svesni svoje moci da od svojih buducih kolena ucinimo bogocovecno bice, da ostavimo potomstvu taj zavet, koji je ljubav svakoga za sve i po kojoj bi svaki trebalo da ravna sebe.

"Gle, sta bolje ili sta vise stvara radost, nego kad braca slozno zive?" (Ps. 132, 1).
"Jer onde je Gospod dodelio blagoslov i zivot do veka" (Ps. 132, 3).

  Bogu hvala! Uvek.