Pise: protojerej-stavrofor Lazar Vukojev

  "A kad se navrsi vreme posla Bog svoga Sina..." (Gal. 4, 4), pocetne su reci bozicnog apostola. Sve u svetu ima svoje vreme. Ima vreme kad se radja i vreme kad se umire; ima vreme kad se sadi i vreme kad se sabira ono sto je zasadjeno. Gospod Bog salje svoga Sina jedinorodnog "kad se navrsi vreme". Koje je to vreme? To je vreme robovlasnickog uredjenja mocne rimske imperije; imperije koja je osvojila tada gotovo ceo poznati svet; imperije u kojoj se pirovalo, uzivalo, robovalo, neprestano ratovalo i ubijalo. Bilo je to vreme potpune srozanosti covekovog dostojanstva, vreme kada je covek cesto vredeo manje od zivotinje, kada je bio prodavan na pijacama kao rob ili kao gladijator, vreme obespravljenosti apsolutne vecine i obesti i izivljavanja apsolutne manjine. Gospod Bog ne bi pogresio da je ponovio Potop iz Nojevog vremena, jer su ljudi bili toliko ogrezli u grehu da su zasluzili totalno unistenje; ali Bog, posto je dao obecanje da nece ponoviti Potop, pribegava jedinom mogucem: salje svoga Sina jedinorodnog ne bi li on uspeo da ljudski rod odvrati od zla na dobro, od propasti na spasenje. Gospod Hristos dolazi u ovaj svet i otpocinje svoju propoved o ljudskoj jednakosti, o Bozijoj pravdi i pravu na slobodu svakog coveka. Spasitelj donosi socijalnu revoluciju u ovaj svet propovedajuci da "nema Grka ni Jevrejina, nema roba ni gospodara" (Gal. 3, 28). Ovo nije islo u prilog mnogobozackom robovlasnickom uredjenju jer ako nema robova ko ce onda raditi za robovlasnike, ko ce ratovati za imperatora, ko ce sluziti rimskoj aristokratiji za zadovoljavanje najnizih poriva? Otpocela je neravnopravna borba Davida i Golijata. Gospod Hristos sa svojih dvanaest apostola, polako ali sigurno, osvaja teren, pridobija za sebe ljudske duse zeljne mira, slobode, pravde, ljubavi, sazaljenja. Revolucija dobija u snazi ali zato otpocinje otpor na drugoj strani. Da bi se sve urotilo protiv Bozijeg Sina doprineli su oni kojima je, pre svih, dosao Gospod: doprineo je Izabrani narod jer ga nije prihvatio kao Sina Bozijeg, kao Mesiju, kao svoga Spasitelja. Ne. Oni su, u borbi protiv sina Bozijeg, bili jos zesci nego rimska vlast: "Mi imamo zakon i po zakonu nasem valja da umre, jer nacini sebe Sinom Bozijim" (Jn. 19, 7); "Ako ovoga pustis - nisi prijatelj cesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se cesaru" (Jn. 19, 12); "Uzmi, uzmi, raspni ga!"..."Nemamo cara osim cesara" (Jn. 19, 15). Nije pomoglo ni vaskrsenje Lazarevo ni sina Nainske udovice; nije pomoglo iscelenje na stotine obolelih od neizlecivih bolesti; ni iscelenje slepih. Ne. Njihova zaslepljenost mrznjom bila je jaca od ljubavi Sina Bozijeg. Gospod Bog sve to posmatra i ne kaznjava ljudski rod nego zrtvuje Sina svog radi spasenja tog nezahvalnog ljudskog roda.

  Dosao je Gospod da "iskupi one koji su pod zakonom". Ti nezahvalnici, slepo podlozni zakonu, koji ih je odavno odveo u licemerje, uglavnom ne prihvatise iskupljenje nego prizvase osudu na sebe: "Krv njegova na nas i na decu nasu!" (Mt. 27, 25). Taj isti zakon,u koji su se oni zaklinjali, lepo im kaze u sestoj zapovesti: "Ne ubij!", i kaze im u devetoj zapovesti: "Ne svedoci lazno na bliznjega svoga". Nista im te zapovesti nisu znacile kada je bila u pitanju osuda Sina Bozijeg.

  Gospod je sve mirno podnosio i kad ga nisu prihvatile "izgubljene ovce doma Izrailjeva", on je nasao ovce iz "drugoga tora" koje je prizvao k sebi a u cija srca je Bog poslao "Duha Sina svoga", i tako od robova stvorio slobodnjake, od kukavica velike borce za hriscansku veru, iskrene vernike Sina svoga koji su preko Gospoda postali "naslednici Boziji". Mi smo te ovce iz drugoga tora, kao sto je bila plejada velikomucenika i mucenika za veru Hristovu, pocevsi od svetih apostola. Mi imamo tu veliku cast i privilegiju ali to podrazumeva i odgovornost kao i svaki imalo veci polozaj u drustvu. Mi smo ti naslednici vecnih dobara ali to moramo kroz svoju veru, kroz zivot svoj na zemlji pokazati i posvedociti.

  Zamislite tu cast: biti naslednik Boziji kroz Isusa Hrista! Sta moze biti vece i uzvisenije na ovome svetu? Pre svega, mi, svestenici, uzivamo tu veliku cast jer smo udostojeni da u svetoj Liturgiji, preko nasih molitava, Duh Sveti sidje na hleb i vino i pretvara ih u istinsko telo i krv Hrostivu. Ima li sta slicno u ovom svetu? Mozda nismo ni svesni koliku nam cast Spasitelj ukazuje i koliko nas time uzdize iznad ovovremenog sveta i zivota, jer cesto sluzimo sv. liturgije te po nekad mozda, sa manje zara, pristupamo ovoj najvecoj svetoj tajni? A tek verujuci hriscani? Zamislite cime ste vi pocastvovani: sjedinjenjem sa Gospodom Hristom, Sinom Bozijim! Onim koji je dosao da nas iskupi od robovanja ljudskim nesavrsenim zakonima i da nam podari "usinovljenje", da nas upise u maticnu knjigu vecnosti! Da li smo svesni privilegije, koju, kao hriscani, uzivamo? Nama Srbima su cesto spaljivali maticne knjige, ne bi li nas tako izbrisali sa spiska zivih i zatrli nam svaki trag. Po nekad su to dobrim delom uspevali. Ali uzalud im taj pokusaj. Knjige su ionako podlozne propadanju jer su od hartije koja vremenom pozuti i slova izblede i naposletku se izgube. Ali je zato Bozija maticna knjiga neunustiva! Zapisana imena u njoj ostaju za vecnost i ko se nadje u toj maticnoj knjizi on je "naslednik Boziji kroz Isusa Hrista"!