Pise: Radovan Gajic

  Upisano je u nasem usmenom predanju da kada gospodari prestanu da sluze Bogu i kada prestanu da sprovode zakone Bozije, narod vise nije duzan da ih slusa, niti da izvrsava zapovesti njihove, i moze da potrazi i druge gospodare, i bunom, ako treba.

  Istorijski posmatrano - znaci strogo naucno-cinjenicno, uz uvek prisutno zanemarivanje svih onih detalja, koji se ticu naroda, Crkve i Boga - Karadjordjev ustanak je bio samo nastavak procesa zapocetih rusko-austrijskim ratom protiv Turske, 1788-1789. godine, koji je okoncan Svistovskim mirom, 1791. godine. Kako bi se dodvorila Austriji, sa ciljem obezbedjenja cvrsceg mira sa njom, Porta je otpocela proces demilitarizacije pogranicnog Beogradskog pasaluka, koji se tada pruzao od usca Drine u Savu, do iza usca Porecke reke u Dunav, do Orsave, a u dubinu zahvatao na zapadu Soko Grad, Uzice, Pozegu, na jugu Gucu, Karanovac, Kragujevac, Jagodinu, Cupriju pa, tamo na istoku, Porec (oko danasnjeg Donjeg Milanovca). Duzinom nesto oko 500, a dubinom i do 150 km, ova, u to doba pogranicna oblast, trebalo je da bude izuzeta od janicarske vlasti i predata na upravu redovnoj turskoj administrativnoj vlasti, spahijama i sultanskom aparatu. U politickim intrigama i igrama koje su nastale, janicari su prevladali posto su prevarili, pa na kraju, 1801. godine, i ubili Hadzi-Mustafu, pasu beogradskog. Razdelili su potom Pasaluk na cetiri sledbenika, dahije beogradske, koji udarise zulum i kuluk na narod, da nadoknade "izgubljeno".

  Istorijski posmatrano, ovde nema price o modernoj, biva danasnjoj (Boze sacuvaj!) Srbiji. Istorijski, ovde nema ni price o ulozi Crkve, pre svih i pre svega pravoslavnog svestenstva nizeg ranga, obicnih popova, staresina svojih malih crkava po svem Srpstvu, koji su u nailazecem ustanku videli Bogom zakazani dan obnove zakona i slave Srpstva. Te, 1801, nastadose smutna i zla vremena po svoj Srbiji i u svem Srpstvu, toliko zla i smutna, da i ono sto pet vekova nije ni pomislilo na bunu i ustanak, uze oruzje i pripravi se da podje.

  Ovo su, ukratko, bili razlozi koji zadovoljavaju istoricare, a koji su se sazeli u odluku donetu na onoj svadbi, 1803. godine, oko Arandjelovdana, u Orascu, gde je Karadjordje pozvao znatnije ljude iz Sumadije, medju kojima i protu Atanasija Antonijevica iz Bukovika, gde su muzevi srpski utvrdili da 1804. godine, "kad zene mart mi cemo zene i decu u sumu, u zbegove, a mi puske po sredi, pa u ime Boga na Turke".

  Po narodnom predanju, koje smo i mi, deca, u kuci primili od svojih starih, Ustanak je izbio jer se zulum nije mogao vise trpeti, jer su dahije u doba svoga gospodarenja zavele i dopustile Turcima da na najstrasniji nacin ponizavaju raju, Srbe. Naime, zaveden je ponizavajuci obicaj "da domacin seta kondure" turcinove, oko sopstvene kuce dok se ovaj u kuci strasnocasti sa domacicom ili cerkom domacinovom. Bukvalno su Turci na to nagonili domacine: da vuku njihove opanke po avliji, oko kuce, dok ovi ili ovaj u kuci bahanalisu. I o tome bi rec na svadbi, u Orascu.

  Kako bilo - istorijski: dakle, srpsko pitanje kao potkusurivanje pijacnih projekata medjunarodne politike; ili po predanju: srpski problem kao bezakonje nad slabima i nejakima - ocito je da je to pitanje bilo pitanje zakona, odnosno bezakonja. Sam Vuk Karadzic, kada govori o Ustanku, cesto navodi da je cilj bio da se nahije od nasilnika ociste. Da se sputa bezakonje. Sklono uskovitlanosti nasih duhova i u razresavanje toga kljucnog pitanja, zakonodavstva narodnog, krenuli smo pomalo sunovratno i tragicno, jer za vreme Ustanka i sam Vozd Karadjordje je presudjivao, pa umalo ne uze glavu i rodjenom bratu, preostrom osudom iz prekosti svoje naravi. Tokom Ustanka ovo je sve vreme bilo jasno i samim vodjama, jer svo zakonodavstvo bilo je vise militarizovano, vojno: na vojvodama srpskim; nego civilno: u rukama lokalnih sreskih knezova, za ciju se presudu trazila uvek i popovska rec. Produzice se ovo i kroz Milosev ustanak, pa ce 1830. godine u Srbiju preci dr Jovan Hadzic, buduci Vukov oponent, "radi pisanja zakona", gde ce ostati narednih 10 godina na tom poslu.

  Do Karadjordjevog Ustanka zakon u srpstvu je bio kadijski. I rasireno je bilo da "kadija te tuzi, kadija ti sudi", ili prevedeno, pravda nema sanse. Kadije su narocito volele da se uplicu i sude u parnicama izmedju samih Srba, ne bi li tu posejali sto je moguce vise zle krvi. Time su ovi negirali postojanje starog srpskog prava, koje je sprovodjeno na osnovu nesacuvanih knjiga starostavnih, jer su po nalozima u njima samima unistene i na osnovu Svetog pisma, a gde je posao donosenja presuda, u ovim slucajevima padao u nadleznost seoskih boguna, kasnije lokalnih knezeva i svestenstva pravoslavnog. U zatvorenim srpskim celinama, kao u krajinama, poslednji boguni nestali su tokom Drugog svetskog rata, ustaskim manijastvom. Za razliku od onoga sto je turska vlast donela, staro srpsko pravo nije bilo opredmeceno, to jest nije se moglo kupiti za novac. Cemu je za osnovu uzet princip, iz kanona pravoslavnog, da se novcem nijedan greh ne moze iskupiti. (Za razliku od tamo jedne velike i bogate takozvane crkve.) Kod kadija zakonske presude su imale cenu i ovi su se shodno tome ponasali, udarajuci ovim temelj savremenom jevrejsko-americkom zakonodavstvu, koje pociva na osnovama: koliko para toliko i pravde.

  Poseban uzitak kadije su nalazile u retkim situacijama kada je trebalo da presude Srbinu za nehatno ubistvo brata, Srbina. Skoro uvek odluka je bila smrt, po principu glava za glavu, jednako dva Srbina manje. Ali se za izvrsenje te kazne, zbog politicke osetljivosti ovakvih presuda, trazila obicajna saglasnost porodice ubijenog. Trazio se legitimitet za legalitet izveden iz okupacijom uzurpiranog prava na sudstvo. Neko od celnih iz kuce, zena za muza, otac za sina, cerku, za ubijenog nesretnika, trebalo bi da ispije takozvanu "samrtnu casu", u znak saglasnosti da prihvata namirenje u krvi. U ovim slucajevima veliki je posao bio na svestenicima srpskim, i lokalnim kmetovima i knezevima, da se umire strasti u unesrecenoj kuci i da se oprosti nehatom prolivena krv. Time se spasavao zivot nesretniku, koji je nehatom krv prolio. Time su vec stvarani preduslovi jednom primerenijem, zvuci lepo da se kaze, i modernijem, rekli bismo danas, humanom zakonodavstvu. Rekli bismo zaboravljajuci da je rec humano samo novotvorevina, zamenica za staro, drevno, za milosrdje hristijansko, na kome je zakonodavstvo oduvek pocivalo u Srba. U borbi za zakon, bili su veliki uzroci Ustanku, u ideji da se oslobodi i ponovo uspostavi drzava po meri hristijanskog covekoljublja i milosrdja stradalnog Sina Ocinog.

  Karadjordjeva pobuna je isla i tim tokom, da nacija, da narod, legalno i legitimno dobije sopstveno zakonodavstvo ustanovljeno na osnovnim moralnim nacelima, koji, iako podjarmljen i porobljen, njegov narod postuje i uvazava, za razliku od okupatora, koga je sila toliko razjarila i uzoholila da svemu slabijem od sebe porice svako pravo, pa i ono na postojanje, na zivot sam.

  Pravni zivot i pravo na njega, sustinsko je pitanje samostalnosti svakog naroda i teritorije na kojoj obitava. A to je ono cega je savremena medjunarodna zajednica, bespravno i bez osnova, lisila danasnje Srpstvo, pa i sav Balkan, utvrdjujuci "nadnacionalni" sud, kako nam ostavise nasi proroci rec o njemu i da ce biti "ondje na kraju velike vode, dje ce se suditi poglavicama i junacima srpskim". Nas, ocito, medjunarodna zajednica nije iznenadila, jer smo znali da ce i to doci. Ono sto je sebi uradila jeste da je oznacila Srbe kao zlikovce, po prirodi svoga postojanja. Otuda mi, po njima, ne umemo i ne mozemo da sudimo svojim osumnjicenima i kaznjavamo okrivljene, ako to jesu. Ovim je medjunarodna zajednica, uvodeci ponovo poznati nadzemaljski sud, samo sada u Hagu, stavila van zakona svakog, svakog zitelja Balkana ma gde bio, pa i nas ovde, ako nemamo dokumenta ovdanjeg drzavljanstva, u samoj zemlji. Ucenama i okupacijom srpskih zemalja, medjunarodna zajednica na celu sa NATO komedijom, vratila nas je blize 1801. godini. Covek ne moze da izbegne, a da mu secanje ne dozove u pamet stihove velikog vladike Njegosa : "spustava se ja niz vase uze". Jer, kao da je sve ono do 1999. godine bilo jedno nesretno, tragicno spustavanje niz uze zapada, koji nas je tako zamamio slobodama na pocetku 19. veka. Kao da smo posle dva veka samo promenili gospodare, a sloboda i pravo da svoje zemlje zovemo svojima i dalje su ostali za nadu nam. I posle svih velicanstvenih zrtava, a koje su i pet puta vece od ziveceg srpstva.

  Posle 200 godina, na zalost, Svet se ponovo nasao pod kadijskim zakonom vasingtonskog planetarnog kadije, koji je pre par dana uzeo na sebe pravo da presudjuje o zemlji Palestini (ili kako je mi u svom jeziku znamo: o Pelesti / o goleti, golanu) u ime drzave Izrael, koja je ovu okupirala; da presudjuje stvarajuci time u medjunarodnim odnosima i politici, i po nas opasan presedan. Smatrajuci da je on taj, koji moze da kaze, silom svoje vojne moci, da Palestinci mogu da dobiju samo ono sto im se da i da moraju da zaborave ono sto je i predanjem i vekovima bilo njihovo, ovaj savremeni kadija-kabadahija, sprema istu odluku i za Kosovo, pa i mape i raspored za ceo balkanski prostor. Srbi vec mogu da spreme svoje usi za recenice kojima ce im biti saopsteno da zaborave Kosovo ili bar velike njegove delove, Krajinu svakako, a i Bosnu verovatno. Vasingtonski kaubojdahija se nada i ocekuje da ce naci sebi potrebne, koji ce ispiti "samrtnu casu" onima koji vec sede u tudjinskim tamnicama, kao i one koji ce ispiti "ispratne case" drugima, koje vatikansko vasingtonsko medjunarodno kadijsko zakonolakrdijastvo zahteva. Zaboravlja taj visoki da on nije veliki, zaboravlja jer ne razume ostavljenu rec Njegovu: "Kao sto otac zali sinove tako se Gospod sazalio na one koji ga se boje". (Psalm 102, 13.)

  Otuda je opet veliki teret pao na svestenstvo nase, da po narodu umiruje strasti. Da se ne zanose lude ako brata Srbina prodaju da ce bolje da im bude. A tu je protivnik nasim ocima ono sokocalo o kome proroci nasi rekose da ce biti izumljeno i da "toj ce napravi cojek vise vjerovati nego komsilji i cojeku zivom".

  I kao sto su nekada oltari utvarnim silama u poklonjenje, napusteni prevrnuti i zapusteni, tako bi nama valjalo da se istom snagom opremo sokocalima TeVe i kompjuterskim, koja prete da budu oltar buducnosti, jer tuda ide treca sestica. "I bi joj dano da dade duh ikoni zvjerinoj, da progovori ikona zvjerina, i da ucini da se pobiju koji se god ne poklone ikoni zvjerinoj ." (Otkrovenje, 13, 15) Bog je zakon. I tamo gde nam sve zakone otmu i gde nas, smrtni i sujetni, stave van ma kog zakona: Bog je zakon.

  Nijedan zakon nijednu imperiju nije ocuvao, pa nece ni sultanat vatikansko-americki. Ali Boziji zakon jeste ocuvao Njegov narod. I cuva ga. Samo toga zakona bojmo se jer, u Psalmu 77, 1. - ostavi nam rec da je drzimo: "Pripazi narode moj, na zakon moj, prikloni svoje uho onome sto moja usta govore".

  Dakle, izmedju Istoka i Zapada, nas je put samo jedan: Bogu i uz Boga. Drzave nam nema bez Boga i zakona Njegovog. O tome je i bila svadba u Orascu 1803. godine. O Arandjelovdne; ne na svetog Arandjela! U ime Boga.