Pise: dr Srdja Trifkovic

  Termin "prvi srpski ustanak" na neki nacin nije bas adekvatan, jer ustanaka protiv Turaka bivalo je i ranije. Bilo ih je mnogo. Stavise, kada je princ Eugen Savojski, posle poraza Turaka pod Becom, 1683. godine, prodro na Balkan i dolinom Morave dopro do Kosova a onda skrenuo ka Bugarskoj, toliko se njegovoj vojsci prikljucilo Srba - dobrovoljaca, da je okosnica te vojske, za koju je izgledalo da ce dopreti do Konstantinopolja i da ce na Aja Sofiji ponovo zasijati hriscanski krst, bila srpska. Na zalost, i ne po prvi put, nesloga medju zapadnim hriscanima i njihove makijavelisticke igre i racunice, doveli su do toga da je Francuska zabila noz u ledja Habzburzima na Rajni. Luj XIV je napao Austriju i princ Eugen je morao da se vrati sa Balkana i prebaci vojsku na zapadne granice Carstva. Posledica toga, kao sto znamo, bila je prva velika seoba Srba pod patrijarhom Carnojevicem, kada je 40 hiljada porodica napustilo svoja ognjista u Staroj Srbiji, Kosovu, Metohiji i Raskoj.

  Tada smo vec imali jedan model ponasanja Srba, Turaka i zapadnih sila koji se nakon toga ponovio u vise navrata. Zapad, vodjen svojom geopolitickom racunicom, podstice Srbe da mu pomognu u vojnoj akciji protiv Turaka. Onoga trenutka kada izgube interes za nastavak tih vojnih operacija ili kada geopoliticke okolnosti na nekim drugim bojistima to diktiraju, zapadne sile ostavljaju Srbe na cedilu, a Srbi, prepusteni sami sebi, ili odlaze u bezaniju ili moraju da se prepuste milosti ili nemilosti otomanskoj, koja je vise bila nemilost nego li milost.

  Sta se desavalo sa Otomanskom imperijom uoci Prvog srpskog ustanka? Ona je dozivela svoj zenit u 16. veku, pod Sulejmanom Velicanstvenim, a u 17. vec pocinje njeno geopoliticko opadanje. Posle bitke kod Levanta i poraza nakon opsade Malte, krajem 16. veka, ona vise nije napredovala, i opsada Beca, 1683. godine, predstavljala je poslednji trzaj i pokusaj ekspanzije, bas kao sto je Kurska bitka, u leto 1943, za Treci rajh, bila poslednji trzaj ekspanzije u vreme kada je vec bio u opadanju. Naslednici otomanskog trona su odrastali u kavezu na Zlatnom Rogu, u luksuzu i dekadenciji. Nisu bili spremani za drzavnicku mudrost i vestinu vladanja; bili su podlozni kako uticajima iz harema tako i pritiscima janicara, koji su od elitne vojne jedinice sastavljene od hriscana na silu prevedenih u islam, izrasli u zasebnu silu cijoj snazi su pocele da smetaju i sultanova vlast i ustrojstvo Carevine.

  Na Balkanu ovaj proces je znacio daleko suroviji tretman hriscana, raje, i to ne samo u Srbiji nego i u Grckoj i u Bugarskoj, i u ponudavskim knezevinama Vlaskoj i Moldaviji. Kako su se otrzali od sultanove centralne vlasti, tako su vodje basibozuka i janicara nametali nove poreze i namete na hriscansku raju. NJima je bilo do brzog bogacenja i tretirali su pogranicne oblasti kao priliku da se licno materijalno obogate a ne kao teritorije za dugorocni prosperitet Carevine. Sultan Selim, koji je dosao na presto 1789. godine, pokusao je da se suprotstavi ovom trendu. Pokusao je da raspusti janicare i uveo je nizamsku, stajacu vojsku po evropskom modelu i doveo je francuske oficire dam u u tom projektu pomognu. On je nastojao da nizom reformi odobrovolji svoje hriscanske podanike, a pre svega da velikodusnom politikom amnestije i davanja povlastica, Srbe u Beogradskom pasaluku pretvori u svoje zaveznike koji bi mu pomogli da ojaca centralnu vlast i da se odupre pritisku janicarskih basibozuka i otrgnutih lokalnih komandanata.

  To je sve imalo smisla pod uslovom da janicari ostanu po strani. Medjutim, to se nije desilo. Janicari su iz Beogradskog pasaluka nasli su dobrodoslo utociste kod Osman-pase Pazanoglua u Vidinu, jos jednog od otrgnutih feudalaca, koji je u svom, vidinskom basibozuku, okupio harambase iz Rodopa i istocne Rumelije, iz Beogradskog pasaluka i raznih drugih strana. To su bili placenici koji su samo vrebali priliku da ponovo upadnu u one teritorije u kojima je sultanova vlast bila pod znakom pitanja. 1801. godine oni su se cak odrekli i svake pretenzije da su lojalni sultanu, ubili su Hadzi-Mustafu i uspostavili vladavinu pravog terora. Imena ove cetvorice dahija - Mehmed-age Focica, Kucuk-Alije Debrljica, Mula Mustafe i Aganlije (trojica od njih su islamizirani Srbi) - jos uvek se medju Srbima pamte kao olicenje surovosti, lukavosti i krvozednosti. Oni su Beogradski pasaluk tretirali kao svoju prciju iz koje treba iscediti sto vise novca i uspostaviti sto tvrdju vladavinu terora, znajuci da ona ne moze biti dugog veka.

  Srbi su jako tesko doziveli ovaj sokantan prelaz sa relativno blage vladavine Hadzi-Mustafe na neverovatno krvav i bezakonit terror dahija. Tokom poslednje decenije 18. veka u Srbiji je doslo do prilicnog ekonomskog oporavka, do porasta trgovine, pre svega stokom, i do emancipacije trgovackog sloja, knezova. Oni su se obogatili trgujuci sa Austrijom i postajali su ugledni lokalni lideri. Knezovi, da naglasim, nisu bili nikakvo plemstvo. Oni su bili vidjeni lokalni domacini, priznati od samih svojih seljaka kao prvi medju jednakima. Nikakve tu nije bilo hijerarhije zasnovane na nasledjenim titulama i poveljama, ili od sultana ili cara datim pravima i privilegijama. Srbi su bili seljacki narod i autenticno demokratski narod. Oni su svoje lidere priznvavali aklamacijom i pitanje legitimnosti autoriteta uopste se nije postavljalo.

  Upravo je zahvaljujuci toj spontanostu priznavanju autoritera kasniji ustanak mogao da bude tako uspesan, jer nije postajala razjedinjenost koja danas, na zalost, karakterise politicko bice Srbije i razjeda ga kao rak rana.

  Ustanak je postao neminovan imajuci u vidu grubu, sirovu i nekontrolisanu surovost dahija i njihovu spremnost da poremete socijalni poredak Srbije namecuci vazda nove poreze koji nisu imali svoje utemeljenje ni u islamskim konceptima vladavine muslimana niti u otomanskoj praksi iz prethodnih stoleca. Kada su shvatili da su stvorili sutuaciju koja vodi ka revolucionarnom prevratu, dahije su izvele cuvenu secu knezova, svesni pokusaj da se putem nagle cistke i terora obezglave srpsko vodjstvo i ostave naciju bez knezova, bez svestenika, bez lidera. Izmedju 85 i 120 vodecih srpskih domacina, knezova, svestenika, izgubilo je svoj zivot tokom tih pet januarskih dana 1804. godine, a tatarski konjanici su jurili sa torbama punim srpskih glava u beograsku tvrdjavu gde su one bile na kocima nabodene i pokazane raji, kao zastrasujuci primer sta ih ceka ako se drznu da uopste razmisljaju o pomeni svoga statusa.

  Brzina kojom se ustanak prosirio, kada je do njega doslo tri nedelje kasnije, svedocanstvo je moralne, duhovne i politicke jedinstvenosti tadasih Srba. Tri i po veka otomanske vladavine nije medju njima uspjelo da izbrise osecaj zajednistva i jedinstva, ne samo u onome sto je bila aspiracija neposrednog politickog i ekonomskog oslobodjenja od dahija, vec, pre svega, svest o tome da su bili i ostali Srbi.

  Skupstina u Ostruznici, od 6. do 15. maja 1804, predstavlja prvi pokusaj da se rani uspesi ustanika konsoliduju i da se definise sta oni zele dalje, koji su njihovi ciljevi. Oni su u to vreme tvrdili da njihova pobuna nije protiv sultana vec samo protiv dahija, da oni, zapravo, zele da budu podanici sultana i da zele da se vrati centralna srpska vlast koja ce da se uspostavi na teritoriji Pasaluka, sa svim pravima i privilegijama koje je Hadzi-Mustafa Srbima doneo i koje im je garantovao sam sultan svojim fermanima hati-serifima. Obzirom da su dahije kategoricki odbili da se povinuju zahtevima ustanika, cak i da razgovaraju s njima, Srbi su uputili deputate i u Bec i u Sankt Petersburg trazeci pomoc. U medjuvremenu, Porta je poslala velkog vezira od Bosne Becir-pasu da dodje u Beogradski pasaluk, da ukloni dahije i ponovo uspostavi red i da Srbe razoruza. Kada je stigao u Beograd 1804. godine, uspeo je da natera dahije na odlazak. Ubrzo potom oni su bili pogubljeni na Ada Kale. Ali umesto da se sa odlaskom dahija uspostavi red u Pasaluku, jedan od vodja basibozuka po imenu Alija Busanac, inace islamizirani Sloven, uspostavio je u kontrolu u beograddskoj tvrdjavi i poceo da se ponasa kao novi dahija. Stavise, on sa svojim krdzalijama i basibozlucima nije imao problem u deobi vlasti kao njegova cetvorica prethodnika. On je bio jedini komandant kome su oni priznavali lojalnost.

  Ali tokom 1805. godine, kod Srba dolazi do preokreta. Oni postaju svesni da vise nije moguce pretendovati da je moguce da se dobije rat protiv spahija i Alije Busanca, ili protiv dahija, a da se ostane lojalan Porti. Na isti nacin, Porta na Bosforu nije mogla da podnese pomisao da neki prezreni rajetini, nevernici hriscanski, mogu nekaznjeno da potegnu oruzje na Turcina, pa makar taj Turcin bio i odmetnik.

  Istovremeno, srpska revolucija nije bila po evropskom ukusu i volji dvorova. Bec, ugrozen Francuskom na svojim zapadnim granicama, nije hteo nemire na svojoj jugiosticnoj granici. Uspostavio je zonu karantina duz Save i Dunava, i samo zahvaljujuci dovitljivosti pojedinih precanskih trgovaca, Srba naravno, uspevali su iz Ugarske Srbi da transportuju svercovan barut i oruzje ustanicima i da zauzvrat dobijaju liferacije stoke iz same Srbije. Francuska je imala jos negativniji odnos prema srpskom ustanku, jer je u Srbima videla potencijalnog saveznika Rusiji. Napoleon salje svoje stapske oficire u Istanbul da razrade sa sultanom vojnu strategiju unistenja srpskih ustanika. Ta strategija koju su Franzuci razradili 1805. godine, sa tri linije napada - jednom sa istoka iz Vidina, jednom juzno dolinom Morave iz Nisa i jednom sa zapada od Zvornika, preko Loznice i Sapca, i dalje Savom ka Beogradu, bio je isproban u dva navrata bezuspesno, da bi treci put, 1813. bio uspesno sproveden.

  Tu smo vec u Prvom srpskom ustanku videli nagovestaj ponasanja zapadnih velikih sila prema Srbima, sto je imalo tako bolnu potvrdu devedesetih godina i u pomoci bosanskim muslimanima i u ratu koji je NATO vodio na Kosobu u prolece 1999.

  Ono sto je znacajno je da je 1805. godine, u leto, sa porazom turskih snaga na Ivankovcu kod Nisa, 18. avgusta, doslo do prvih sukoba Srba ustanika i regularne turske vojske koja je bila lojalna sultanu, i doslo je do prve velike srpske pobede. Do ove bitke, Beogradski opasaluk je bio jedan lokalni nemirni turski posed, koji je bio u pobuni protiv lokalnih uzurpatora. Potrvrdivsi da sada ratuju i protiv samog sultana, Srbi su smelo zakoracili u novu fazu svoje istorije, po porvi put oni su zaista postali ne samo ustanici nego i revolucionari. Ono sto je pocelo u februaru 1804, kao nesigurni i sa stanovista strateskih ciljeva nedovoljno definisani iskorak, sa agustom 1805. postaje jasno definisan projekt nacionalnog oslobodjenja i emacipacije i ponovnog stvaranja srpske drzave.

  To se potvrdilo na skupstini u Smederevu decembra 1805. Citav niz krvavih bitaka je vodjen 1906. godine i kulminisao je srpskom pobedom na Misaru 13. avgusta 1806, kada je na bojnom polju ostao cvet bosanskog muslimanskog plemstva i kada su utihnule puske i topovi nad Srbijom sve do proleca 1809. godine.

  U tom periodu se dogadja nesto vrlo interesantno. Srbima iz Istanbula dolazi ponuda da se sklopi mir. Petar Icko, izaslanik Karadjordjev kod Porte, dobija uslove od sultana, koji da su tada bili prihvaceni, znacili bi ispunjenje najsmelijih srpskih ocekivanja i nadanja iz perioda pocetka Ustanka. Daje se poptuna autonomija Beogradskog pasaluka, ograniceni turski garnizoni samo u nekoliko utvrdjenih gradova kao sto su Beograd, Sabac, Soko i Uzice, ograniceni porez koji bi sami Srbi skupljali i koji ne bi bio placan pasi ili lokalnim spahijama nego direktno sultanu i, defakto, samostalnost Srbije koja bi samo formalno priznavala vrhovnu vlast sultana. Da bi ponovo Srbi dobili te iste uslove, trebalo je da prodje punih 60 godina. Tek 1867. knjaz Mihajlo Obrenovic je dobio od Turaka uslove koji su uporedivi sa Ickovim mirom.

  Srbi su ovu ponudu odbili zato sto je izaslanik ruskog dvora kod Karadjordja, izvesni Konstantin Konstantinovic Rodofinik, inace poreklom Grk, rekao Kradjordju da car sprema novi rat protiv sultana i da ne treba Srbi da prihvate nikakvu ponudu sa Bosfora, jer ako se samo drze macuske Rusije i bacuske cara, zajedno ce sa Rusima ujahati u Konstantinopolj i zajedno ce podici krst na Aja Sofiji i zajedno Gopoda slaviti u obnovljenom hramu. Naivni Srbi, ne pitajuci koliko je to ruskih trupa grupisano na Dunavu, kada ofanziva pocinje i koje su garancije, pre svega pismene, krenuse grlom u jagode, odbise Ickov mir, rekose sultanu da ponuda nije dovoljno dobra. Ne samo da su uvek bili ostavljani na cedilu od zapadnih hriscana, a od Francuza cak direktno sputavani a njihovi neprijatelji pomagani, nego od onog trenutka kada je Rusiji zapretila opasnost od Napoleona, u prolece 1812, car sklapa mir sa Turskom, Bukurestanski mir, zakljucen 12. maja. Samo se u jednoj tacki tog mira, uzgred spomenuse Srbi u smislu da ce sultan miloscu svojom oprostiti Srbima greske njihove i da ce se sa razumevanjem i samiloscu prema njima odnositi. Nikakvog tu obecanja nije bilo o srpskoj drzavnosti, samo je postojala tanka nada da bi na osnovu te dvanaeste tacke Bukurestanskog mira Rusija mogla jednog dana da se pozove na njega kao na nacin svoje intervencije u otomanskim prilikama i zinteresovanosti za srpsku stvar.

  Ali pouka toga za Srbe danas je prilicno jednostavna. Naravno, sa Zapada ni pomoc ni podrska nam nece doci. I jedna od velikih zabluda rukovodstva Republike Srpske bilo je da oni imaju precutnu podrsku zapadnih sila da militantnom islamu nogom za vrat stanu, a da ce oni da ih u tome makar diskretno podrze. Zapadne sile su pod vlascu antihriscana koji ce radije naci zajednicki jezik sa onima koji su protivnici autenticne duhovnosti i duhovnog nasledja na kojem se srpski identitet zasniva i koji ce vazda traziti neki misteriozni usmereni islam da sa njim sklope pakt. Ali isto tako, za Srbe postoji pouka kada je u pitanju pomoc Rusije, a nije potkrepljeno tvrdim, prije svega pismenim garancijama. Tako je bilo i 1878. godine, uoci Berlinskog kongresa, kada je Rusija, gledajuci svoje interese, imala nameru da umesto pomoci Srbima, stvori veliku Bugarsku cije su zapadne granice isle direktno na stetu Srba i prostirale se od Soluna, Ohrida, Tetova, Nisa, Pirota i Vranja.

  Prvi srpski ustanak je predstavljao prelomni trenutak srpske istorije, jer je srpska nacija ponovo nasla sebe. Poceo je kao pobuna protiv basibozuka i trerora dahija a zavrsio se kao pobuna protiv same turske vladavine koja je poimana kao nelegalna i nelegitimna. U rekordno kratkom periodu oslobodjena je manje-vise citava teritorija Pasaluka, postavljena je rudimentarna vlast, i vojna i civilna, doslo je do velikog procvata svega onoga sto je preko tri veka bilo u zastoju: skolstva, drzavne uprave, vojnog ustrojstva, pa i ekonomije.

  Da nije bilo 1804. ne bi bilo 1815. i ne bi bilo hati-serifa 1830-1831 i ustava 1835. koji su predstavljali temelje savremene srpske drzavnosti. Da nije bilo 1804. ne bismo ni sa ovim skromnim resursima raspolagali danas, kada je i sama srpska drzavnost opet pod znakom pitanja, kada imamo drzavu cije su granice neodredjene, ciji je status nedefinisan, ciji je ustav vec sada van vaznosti, da nece biti zadovoljen onim sto nam daju sa strane vec samo onim za sta se izborimo iznutra. Odajuci pocast srpskim ustancima, herojima sa Ivankovca, Misara i Deligrada, mozemo samo da im se zakunemo da ne budemo nista losiji od njih samih a to znaci spremni da rizikujemo sve, od imetka do zivota, radi ostvarenja jedinog pravog prava koje Srbima zaista pripada i koji oni traze za sebe, ne trazeci nista vise nego sto su spremni da daju drugima, a to je da budu svoji na svome i da imaju drzavu koja ce se prostirati tamo gde oni predstavljaju kompaktnu etnicku vecinu.

  Sta to znaci? To znaci da rezultati ratova devedesetih godina, od Krajine, preko Republike Srpske do Kosova, ne smeju biti prihvaceni kao trajni, ne smeju biti prihvaceni kao jedna neminovna datost. Pre ili kasnije, ishod crne dekade devedesetih mora biti podvrgnut reviziji. I citava sema avnojevskih granica, koju su komunisti voluntaristicki zacrtali, ne konsultujuci se sa narodima koji na njima zive, a privremene etnicke promene, slike tih teritorija, prouzrokovane etnickim ciscenjem i terorom nad Srbima, nikad ne smeju biti priznate kao krajnost.

  Srbi danas su ipak u boljem polozaju nego sto su bili Srbi 1804. i ne smeju da pristanu na manje nego na sto su njihovi preci pristali 1804. Prihvatiti gubirak Krajine kao svrsen cin, prihvatiti apsurdnu dejtonsku Bosnu kao svrsen cin i prihvatiti gubiatk Kosova kao svrsen cin, znacilo bi da Srbi vise nemaju pravo na postojanje kao narod dostojan sebe, svoga imena i porekla.

  Imajci u vidu da su se Jevreji dve hiljade godina pozdravljali sa: "Dogodine u Jerusalimu" pa su taj dan ipak docekali, da na politickoj mapi Evrope Poljske pre 100 godina uopste nije bilo a danas se proteze do istocnih predgradja Berlina na reci Odri, nista manje osnove nemaju ni Srbi da se nadaju da ce, kada dodje do promene geopoliticke jednacine u svetu, oni moci da preokrenu porazni ishod ovih ratova i da ostvare svoje opravdane zelje, uzdajuci se u Gospoda i u svoju snagu i veru i svoje pretke i njihov svetli uzor, medju kojima se Karadjordje i njegovi div-junaci isticu posebnim sjajem, makar to znacilo da sebe i jedni druge jos godinama treba da pozdravljaju sa: "Dogodine u Kninu" i "Dogodine na Gazimestanu".