Pise: Prof. dr Stanimir Spasovic

  Srpski narod od svetog Save do danas nije mimoisao nijedan vek bez velikih razaranja i iskusenja. Devetnaesti vek pruza izvrstan primer takvog stradanja i istice ulogu Srpske crkve i njenog svestenstva u njegovom oslobodjenju i radu na formiranju drzavne zajednice.

  Srpska crkva je u toj borbi uzela aktivnog ucesca. Ponikla iz naroda, srasla i vremenom izjednacena sa narodom ona se od njega nije nikada odvajala, vec je zajedno s njim podnosila sve nevolje i tegove zivota, hrabreci ga i podrzavajuci da istraje. Njeni sluzitelji - svestenici i monasi - ukljucili su se u revoluciju "ne samo sa krstom u ruci i epitrahiljom oko vrata, vec i sabljom, pistoljem za pojasom i puskom o ramenu. Mnogi od njih su u boj isli, ne kao narodne staresine nego kao obicni vojnici". Zato je Ferdo Sisic s pravom konstatovao: "Jedva ima naroda na svetu cije je svestenstvo sa toliko krvnih zrtava doprinelo na oltar slobode kao srpsko". Zbilja, Srpska crkva i njeno svestenstvo nikada nisu igrali tako znacajnu ulogu u narodnoj stvari kao u 19. veku, veku opsteg ustanka na Turke. U svojim razmisljanjima o ulozi Srpske crkve u zivotu srpskog naroda, Jovan Tomic, izmedju ostalog, kaze: "Je li kakav udar bio namenjen narodu - crkva je bila na udaru da ga primi, a njeni sluzbenici da ga propate; ako se u narodu osetio kakav pokret njega nije bilo bez ucesca sluzbenika pravoslavne crkve; kad je narod bio u bedi - nju su ponajvise osecali; je li mu trebalo pomoci - oni su najpre trazili leka i primali se posrednistva za pomoc; ako se narod lacao oruzja i pokusavao da se oslobodi - vodje mu behu sluzitelji oltara; da se ocuva srpska narodnost - svestenstvo se najvise staralo i shvatajuci opasnost - gledalo je da ga ukloni; je li pak narodu trebalo ublaziti muke - ono ih je blazilo verom. U veri je bio spas naroda - zato ju je on voleo i postovao".

  Ustanak u Sumadiji 1804. godine bio je izazvan nizom politickih, ekonomskih i drugih faktora, ali neposredan povod bila je seca knezova i drugih vidjenijih ljudi od strane beogradskih dahija koji su vladali Beogradskim pasalukom u ime carske turske vlasti.

  Drastican postupak beogradskih dahija prekinuo je kod Srba svako dalje nadanje i ocekivanje pomoci od susednih hriscanskih sila. Trebalo je da prodje dosta vremena pa da vidjeniji ljudi u narodu i njegovi svestenosluzitelji uoce zlu taktiku svojih hriscanskih suseda, te pravilnije ocene i svoj polozaj kako prema Turcima kao svojim politickim gospodarima, tako i prema svojim susedima, Nemcima, kao ratnim saveznicima.

  Beogradske dahije su sinhronizovano vrsile prepad na Srbe i za nekoliko dana posekle 72 glave, koje knezevske, koje svestenicke, pisao je protoprezviter zemunski Mihailo Pejic mitropolitu Stefanu Stratimirovicu u Sremske Karlovce. Jos pre sece knezeva Karadjordje je bio obavesten o pripremi dahija jer je i sam bio na listi za likvidaciju. Karadjordje je otisao kod prote Atanasija Antonijevica za savet. Prota je uzivao glas mudrog i razboritog coveka, a uz to, znao je grcki i turski jezik, pa je bio u mogucnosti da putem svojih kanala sazna za planove koje Truci pripremaju radi obezglavljivanja srpskog naroda.

  Prvi sastanak prote Atanasija sa Karadjordjem odrzan je u Orascu, 8. novembra 1803. godine, na Arandjelovdan, na svadbi kod Stevana Tomica. Tu se bilo iskupilo dosta vidjenih ljudi iz okoline. Prema pricanju Petra Jokica, prota je pozvao nekoliko znamenitih ljudi i Karadjordja da neprimetno od ostalog naroda sidju u Maricevica jarugu, kao da se prosetaju. Tu, na tom mestu, prota Atanasije je sudbinski uticao na Karadjordja i prisutne, obrazlozivsi stanje u kojem se srpski narod nalazi i kakva ga sudbina ceka u buducnosti rekavsi: "Braco, evo, vec tolike stotine godina prodjose od kako se nasa slava zakopa na grob na Kosovu. Od onda se nasi nozevi, sablje i puske u klade zavlace. Sveti Boziji oltari, koji su za nasih kraljeva i careva krasili Srbiju kao svece, danas su stale za turske konje. Obraz nasih zena, sestara i kceri gazi se nogama kao da smo mi svi pravo roblje. Braco, zemlja stenje a nebo nad nama place, gledajucin ase muke".

  Drugi sastanak odrzan je na Sretenje 1804. godine u Orascu, na istom mestu gde je odrzan prethodni. To je, u stvari, bila skupstina na kojoj je Karadjordje izabran za vodju. Prema Konstantinu Nenadovicu, skupstini je prisustvovalo oko 2400 narodnih prvaka. Prota Atanasije je posle izbora ocitao molitvu, pomazao Karadjordja svetim mirom, pokropio svetom vodom i na drvenom krstu zakleo na vernost. Ostali prisutni pokropljeni su svetom vodom i primili su zakletvu.

  Prota Atanasije, posle izvrsene zakletve, iako star i u godinama, u prvim danima borbe stalno prati Karadjordja i ustanike, daje savete i cini mnogo za podizanje ratnog morala. Pred prvi sudar Karadjordja sa Aganlijom u selu Drlupi, prota Atanasije, posle odsluzenog jutrenja, obratio se ustanicima recima: "Braco, evo dodje i to da se pobijemo sa Turcima. Nemojte braco nijedan uzmaknuti, niti se poplasiti. Bog je sa nama, pa koga se drugog imamo bojati".

  O doprinosu prote Atanasija, knez Milos 1850, dosavsi u Arandjelovac, u razgovoru sa svestenikom iz Bukovika, rekao je: "U Bukoviku je bio prota Atanasije, Bog da ga prosti. On je nama svojski pomogao u pocetku na Turke". "Bez svestenika prote iz Bukovika ovog oruzja gde je prvi Turcin za danasnju slobodu poginuo, nije mogao istati gospodar Karadjordje na Turke; bez svestenika prote Mateje Nenadovica iz Valjeva i hadzi Ruvima iz Bogovadje i mnogih drugih, nije vojevao isti gospodar Karadjordje. Bez svestenika nije nanovo ustao na Turke ni knez Milos Obrenovic. Arhimandrit Melentije iz manastira Vracevsnice, docnije mitropolit srpski, bio mu je junacniji i iskreniji spomagatelj u ratu no mnogi drugi. Svestenstvo je krstavalo i vencavalo, u domu, dolini, na bregu, u gori i u polju... Nije se gledalo nikakvog casa ni u danu ni u noci, sve je to tako cinjeno, samo da se zakon i vera odrzi i sloboda dobije", pise K. Lazarevic.

  Nezavisno od priprema ustanka u Sumadiji radilo se na pripremama u drugim krajevima Srbije. U zapadnoj Srbiji, tacnije u valjevskom kraju, ulogu organizatora ustanka preuzeo je prota Matija Nenadovic. Lazar Arsenijevic-Batalaka kaze da je prota Matija podigao Srbe s one strane Kolubare, jer je on sam i faktor ovoga bio. U avgustu 1803. godine, prota Matija putuje u Sarajevo "da razgovara sa znamenitim ljudima na koji bi se nacin skrhala dahijska sila". U tom smislu bilo je napisano i ono poznato pismo majoru Paulu Mitezeru u Zemun, radi koga je izgubio glavu njegov otac Aleksa Nenadovic. Najverovatnije je da je ovo pismo pisao sam Prota.

  Ovo pismo ozbiljno je uznemirilo dahije i podstaklo ih na najodlucnije mere. Zato Focic naredjuje da se poseku knez Aleksa i Ilija Bircanin. "Eto, ovo pismo sece Aleksu koji s Nemcima se dogovara i kod naseg cara nas tuzi i opada", svedoci prota Matija u svojim memoarima.

  Neosporna je cinjenica, da je to pismo sa posledicama sece knezova ubrzalo izbijanje Ustanka. Ova fakta, koja jasno pokazuju ko je bio inicijator Ustanka, unekoliko se razilaze sa pesmom "Pocetak bune na dahije". Pesma o buni kaze: "jer knezovi nisu radi kavzi / vec je rada sirotinja raja". I Vuk je mislio da su Ustanak zeleli oni koji nisu nista imali. Da je to bilo zaista tako, zasto bi se prota Matija i njegov stric Jakov pitali da li ce seljaci, i pored omiljenosti posecenih knezova, poci za njima? Prota Matija neskriveno prica sta je sve morao preduzimati i koja sredstva upotrebljavati da bi narod, raju, mogao pokrenuti na akciju i pobuditi ih da podju za vodjama Ustanka.

  Protin stric Jakov zali se Proti da su vecina i valjevskom kraju odbili da podju u borbu. Obavesten od strica, Prota preuzima dalji posao oko mobilizacije. Prota je najpre pozvao sve narodne kmetove i one koji su odbili poziv strica Jakova i zapretio im: "Nema tu vise razgovora, govorio je Prota, ili idite u Valjevo Porec-Aliji i s njime se zatvorite, a ja odo u Posavinu pak eto me na vas ili vi hajdete za mnom".

  Tako su, zahvaljujuci proti Mateji, stvorene prve ratne formacije spremne za napad na Valjevo i njegovo oslobodjenje. Sabacki Turci pohitaju u pomoc valjevskim Turcima, ali im Jakov Nenadovic i pop Leontije preseku put na Svileuvi, 28. februara 1804. godine, na mesne poklade. Istog dana Karadjordje osvaja Rudnik, a prota Matija, 6. marta, sedam dana kasnije, na bele poklade, sa svojom vojskom oslobadja Valjevo. Osim Nenadovica, na celu sa Protom u valjevskom kraju za primerom Sumadije posao je pop Luka Lazarevic. On je sa Ostojom Spuzem ocistio sabacki kraj, tako da se ustanicka vojska mogla kretati ka gradu Sapcu.

  U znak odmazde, Turci su u ovakvim prilikama jurisali na svestenicke glave, smatrajuci ih podstrekacima i najopasnijim elementima. Kad su ustanici udarili na Sabac, "Turci su upali u srpski deo varosi i tom prilikom uhvatili dva popa, Zivka i Maksima, pa im proboli velikim nozevima trbuhe, tako ih u grad uveli i onde posekli i protosindjela, kome se ime ne pominje, kojeg su na komade isekli".

  Nedostatak municije bio je stalna mora i prateca teskoca srpskih ustanika. To saznanje kod ustanika cesto je izazivalo strah i pad ratnog morala. I za ovo se pobrinuo prota Matija. On tajno odlazi u Zemun na austrijsku teritoriju i preko poverenika uspeva da od vladike novosadskog Jovana Jovanovica dobije prvi top i municiju. Kasnije, vladika Jovan je poslao jos jedan top koga je preuzeo i doterao pop Luka Lazarevic.

  Pocetkom juna 1804, posle zauzimanja Smedereva i Pozarevca, obruc oko Beograda se sve vise stezao. U akcijama oko opsade Beograda ucestvuju prota Matija sa svojim Valjevcima, pop Luka Lazarevic, pop Sreten i drugi. Karadjordje je u toku opsade morao otici u pomoc Milenku Stojkovicu radi preuzimanja Pozarevca, a komandu pod Beogradom poverava proti Matiji. Pod komandom prote Matije odbijen je napad Turaka na srpske logore na Topcideru, a na Savamali razoreno je 50-60 turskih kuca.

  Pobuna u Beogradskom pasaluku poprimala sve vece razmere, te je sultan naredio bosanskom Becir-pasid a izvidi stanje u Pasaluku i sredi prilike u njemu, jer je mislio da se Srbi bune samo protiv dahijskog zuluma. Medjutim, nije bilo tako. Karadjordje i druge vojvode bili su reseni da se bore protiv turske okupacije do konacnog oslobodjenja. Zato je misija Becir-pase pretrpela neuspeh. Posle neuspelih pregovora, Karadjordje salje protu Matiju u prvu diplomatsku misiju u Rusiju, a drugu u Carigrad, sultanu, na celu sa protom Aleksom Lazarevicem iz Sopica.

  Za vreme boravka diplomatske delegacije u Carigradu, ustanici su se mirno drzali. Ali kako su stizale vesti o koncentraciji janicara u jugozapadnom delu pasaluka, oko Kraljeva, odnosno Karanovca, koji jos nije bio oslobodjen, Karadjordje je pozvao najznamenitije ustanicke vodje i to: Janka Katica, Simu Markovica, Vasu Carapica, \usu Vulicevica, kapetan Radica Petrovica, Mladena Milovanovica, Lazara Mutapa, Jovu Kursulu, protu Matiju, protu jagodinskog, protu kragujevackog, protu dragacevskog Milutina Ilica-Gucanina i jos mnogo drugih svestenika i kaludjera da oslobadjaju Kraljevo. Kraljevo je oslobodjeno 29. juna, na Petrovdan.

  Dok su se ustanici borili za Kraljevo, stigla je vest da je sultan postavio za beogradskog vezira Hafis pasu, koji se spremao da napadne Srbiju sa vise strana. Karadjordja to nije zbunilo. Arhimandrita Melentija Niksica sa kapetan Radicem Petrovicem salje u Stari Vlah i novopzarasku nahiju da tamo organizuju ustanak. U studenickom kraju ustanicke akcije predvodi pop Filip jer mu je bila zelja da se i studenicani pripoje Karadjordjevom ustanku. Pop Filip bori se protiv Turaka u teskoj i krvavoj bici na Dezevi. Kasnije ga vidimo u bojevija na Podgoru, Kostanskom polju, i na planini Stolu. Za njegovo hrabro drzanje, Karadjordje ga je postavio za vojvodu studenickog.

  Ponet ratnim uspesima, Kradjordje je izvrsio novu koncentraciju vosjke prema Jagodini, a protu Matiju i protu Milutina Ilica-Gucanina salje da zajedno sa Jakovom Nenadovicem i Milanom Obrenovicem organizuju napad na Uzice i time sprece spajanje uzicke turske vojske sa vojskom Hafis-pase. Po Karadjordjevom savetu, Prota je pokusao najpre da pregovara sa uzickim Turcima. Pregovori nisu uspeli te je izvrsena opsada Uzica. Uzice, iako dobro utvrdjen grad, palo je u srpske ruke zahvaljujuci hrabrosti i vestoj taktici arhimandrita racanskog Melentija Stefanovica, prote Matije, prote Gucanina, popa Luke Lazarevica i knezeva Milana Obrenovica i Milana Kedica.

  Kao i u ove dve ratne godine, tako i u toku 1806. i svih ratnih godina kasnije, doprinos srpskog svestenstva bio je znacajan.

  U pocetku januara 1806. godine, u boju na Zickom polju, bio je ranjen Karadjordje. Povukao se bio u mesto Jelencu ispod Cera, gde je bio iskopao sanac ocekujuci napad sabackih Turaka. Tu je Karadjordje bio opkoljen. Taman kada se nosio mislju da se povuce iz sanca, u odsutnom trenutku pojavio se iguman kaonski Makarije Jakovljevic, koji je s ledja, iz pozadine, sprecio Abid-agu Vidajica, zapovednika Sapca, da ubije Karadjordja, a ostali se Turci razbeze u panicnom strahu ispred odreda igumana Makarija. Ovaj podvig hrabrog igumana Makarija spasio je Karadjordja od zarobljavanja i smrti, i time presudno uticao na dalji tok istorije srpskog naroda.

  Sjajne ustanicke akcije u Srbiji sa velikim interesovanjem pratio je vladika Petar Prvi Njegos. One je preko jednog izaslanika poslao pismo Karadjordju kako se sprema da se bori sa Francuzima i da od Austrijanaca uzme Boku Kotorsku. Kada je ovo pismo stiglo, ranija nada ustanika i Karadjordja ponovo je ozivela. Hercegovina i istaknuti prvaci plemena Drobnjaka, stvorili su odrede i presli u Sumadiju, i stavili su se pod direktnu komandu Karadjordja. Na celu tih odreda bili su Sujo Karadzic, pop Mitar Bolovic, Jovan i Gavrilo Sibalija i drugi.

  Cela ratna 1806. godina protekla je u znaku srpskih pobeda na svim ratistima. Narocito znacajne pobede srpskih ustanika zabelezene su na Lopasu i Dragacevu, 21. i 22. maja 1806, pod komadnom prote Milutina Ilica-Gucanina, protiv sarajevskog Ord-age. Prota Gucanin uzivao je veliki autoritet u svojoj nahiji. Petar Jokic kaze: "Protu Gucanina slusala je njegova nahija kao svetog kralja".

  Jedna od najslavnijih pobeda srpske vojske u 1806. godini bila je pobeda na Misaru. Narocita zasluga za uspeh Srba u ovoj bici pripada Karadjordju i pop Luki Lazarevicu, komandantu srpske konjice. "Dvojica svestenika, pop Luka i prota Matija, vojskovodja, uz Karadjordja, doprineli su pobedi srpskog oruzja u jednoj od najsudbonosnijih bitaka u Prvom ustanku", konstatuje M.\. Milicevic. U ovoj bici poginuo je dika bosanske krajine Kulin kapetan. Kruna ratnih uspeha u toku 1806. bilo je zauzimanje Beograda, na treci dan Bozica, i predaja Sulejmana pase Skopljaka u srpske ruke.

  Posle sjajnih pobeda srpske vojske u toku dvogodisnjeg ratovanja, plan srpskih ustanika za konacno oslobodjenje postaje javan i otvoren zahtev srpskog naroda ne samo u Srbiji nego i u ostalim srpskim zemljama. To vise nisu bili tajni planovi kakve su 1803. i 1804. izradjivali mitropolit Stefan Stratimirovic i arhimandrit Arsenije Gagovic. Oslobodjenje i ujedinjenje srpskog naroda postaje sluzbeni program i glavni cilj Srbije. Pocetkom 1807. godine on se pocinje javno promovisati. Vladika Petar Prvi poziva Karadjordja da mu posalje u sretanje jedan deo vojske, a hriscanima u Bosni i Hercegovini salje proglas da se dignu na oruzje. Arhimandrit Arsenije Gagovic salje 9. marta izvestaj ruskom agentu u Boku Kotorsku kojim ga izvestava da se sa Vladikom dogovorio da 21. marta 1807. napadnu na Niksic i da je pozvao Hercegovce da budu spremni za taj trenutak. Usled francuske otvorene pomoci Turcima u slamanju srpske ofanzive, plan Vladike Petra i Karadjordja u tom trenutku nije uspeo. Privremeni neuspeh nije unistio sveopstu srpsku oslobodilacku ideju. Talas usttanickog raspolozenja prenet je i na Bosnu. Svestenici i monasi, medju kojima se isticu pop Jovo iz Svinjaara, pop Nikodim iz Mackovca i monasi manastira Mostanice, doprinose da dodje do otvorenog ustanka u Bosni poznatog kao Janciceva buna. Iako ova pobuna bije ostavila dubljeg traga, Turci su u nekim krajevima Bosanske Krajine pobili sve svestenstvo bez obzira da li su ucestvovali u ustanku ili ne.

  Pored ogromnog doprinosa srpskog svestenstva pobedi ustanickog oruzja, njihova uloga nije bila nista manja i manje znacajna i na diplomatskom polju. Ovo posebno izaziva paznju i divljenje kada se pogleda sa kojim su sve politicarima i na kojim dvorovima vodili pregovore i dokazivali opravdanost borbe srpskog naroda. Cesto su, kao sto je bio slucaj sa protom Matijom Nenadovicem, sami snosili putne troskove samo da bi Srbiji s svom narodu pomogli.

  Ovde na prvom mestu isticemo diplomatsku aktivnost u predustanickom periodu arhimandrita pivskoga Arsenija Gagovica sa planom o oslobodjenju svih hriscana ispod turskog jarma, sa kojim se pojavljuje u Petrogradu. Zatim plan mitropolita Stefana Stratimirovica o oslobodjenju srpskog naroda od turske vlasti, koji je poslao ruskom caru Aleksandru. Prema tom planu, ruski car je trebalo da predlozi sultanu da daruje samostalnost srpskim zemljama kao sto su Dubrovnik i Republika Jonskih Ostrva. Ovim planom Austrija bi ustupila Boku Kotorsku i deo Dalmacije do linije koja ide rekom Unom i Krkom sve do Sibenika, a eventualno i Srem, a u zamenu za to bi dobila deo tadasnje turske Hrvatske i zapadnu Vlasku do reke Olte. Ovaj plan kasnije poaluzio je i bio upotrebljavan kao gradja i osnov za raspravu srpskog i uopste evropskog pitanja, kaze Steva Dimitrijevic.

  U toku ustanickih borbi, 1. septembra 1804. godinee, Karadjordje salje protu Matiju u prvu diplomatsku misiju u Petrograd, na dvor rudkog cara Aleksandra. Srpsku diplomatsku delegaciju na celu sa protom Matijom Nenadovicem primio je minister spoljnih poslova Adam Cartoriski. Diplomatski uspeh ove prve srpske delegacije bio je onoliki koliko je Rusija bila spremna i u mogucnosti da ucini za Srbe. U svakom slucaju, za srpske ustanike bila je znacajna. Po savetu Cartoriskog, Srbi planiraju dap osalju jednu diplomatsku delegaciju u Carigrad, da sultanu objasne polozaj Srba i razlog njihove pobune. Skupstina u Pecanima izabrala je protu Aleksu Lazarevica iz Sopica, "coveka pismena i razborita, koji je umom i govorom, cinom i polozajem svojim u ono vreme zaista mogao predstavljati narod". Prota Lazarevic je, uz to, govorio turski i grcki.

  Posle ratnog neuspeha ustanicke vojske, u 1809. godini, kada je doslo do gubljenja oslobodjenih teritorija i velikog stradanja Srba kao posledica osvete Turaka, ustanicka skupstina u Hasan-pasinoj Palanci salje izvrsnog ustanickog diplomatu, arhimandrita racanskog i komandanta zvornicke nahije Melentija Stefanovica u Vlasku kod glavnokomandujuceg ruske vojske. Arhimandrit Melentije je istakao zahteve da se u Srbiju posalje jedno odelenje ruske vojske i da se u Srbiji postavi pravi Rus za diplomatskog predstavnika a da se Konstantin Radofinikin povuce. Delegacija je dobrim delom postigla uspeh.

  U jos jednom vaznom poduhvatu ucestsvuje srpski svestenik u Srpskoj revoluciji: u stvaranju drzavne osnove srpske drzave i uvodjenju vladavine zakona.

  Po predlogu ruskog ministra spoljnih poslova Adama Cartoriskog, Prota je primio obavezu da u Srbiji organizuje Praviteljstvujusci sovjet ili Sinod kako ga je Cartoriski nazvao. Prota je bio svestan da to nece lako proci, jer je znao koliko su Karadjordje i druge vojvode bili osetljivi na bilo kakvo ogranicavanje vlasti.

  Sa diplomatskim taktom Prota je na skupstini u mestu Borku kod Beograda podsetio Karadjordja na ranije obecanje u vezi sa osnivanjem Sovjeta. Karadjordje je odobrio Protinu molbu rekavsi: biraj najbolje koje hoces i vodi ih u Manastir Voljavcu i tamo zasedajte. Prvi predsednik Sovjeta bio je prota Matija, a sekretar uceni profesor i doktor pravnih nauka Boza Grujovic iliti Teodor Filipovic, koga je Prota doveo iz Rusije u Srbiju da pomogne Srbima. U pocetku su sve poslove obavljali Prota i Boza Grujovic. "U Voljavci nismo imali ni jednog pomocnika; sve smo ja i Boza obavljali", kaze Prota. Prelaskom u Manastir Bogovadju, znatnu pomoc pruzili su dva monaha Neofit i Mojsej kao pisari. O srpskom monastvu Prota govori sa puno hvale: "Treba nasim kaludjerima blagodariti sto su nam manastire sacuvali, gde se nase svestenstvo ucilo, i nasu veru i obicaje sacuvali te se nismo poturcili ili posokcili kao u Bosni".

  Srpski svestenik u Srpskoj revoluciji je i prvi zakonodavac. Ovo nije slucajnost. Srpska drzavnost u Prvom ustanku ne stvara se samo na osnovu institucija koje se obrazuju u brzom procesu revolucije nego na temeljima tradicije koja ima mocnu podlogu u drzavnom i crkvenom zakonodavstvu. Prota Matija, pre nego sto je posao na Vracar, kako sam kaze, sastavio je zakon, a potom, u duhu odluke ostruznicke slupstine, trazio je da skupstina izabere dvojicu postenih ljudi koji ce biti sudije, a za pisara odredio je jednog popa iz Brankovacke crkve.

  Ucesce srpskog svestenstva u Karadjordjevom ustanku imalo je izvanredan znacaj i ulogu. Skoro da nije bilo nijedne ratne operacije u kojoj svestenici nisu bili glavni nosioci akcije, bilo kao organizatori ili neposredni ucesnici. I onda kada su to prilike dozvolile, srpsko se svestenstvo pojavljuje kao glavni utemeljac drzavotvorstva i novog drzavnog uredjenja koje je najvise odgovaralo zahtevima i potrebama nove srpske drzave. Svoju snagu svestenstvo je nalazilo u visokom shvatanju svoga poziva i opredelenja. Kod njega je bila duboko prisutna i negovana svest o Nemanjica drzavi i kosovskoj etici. Srpski svestenik nije se zrtvovao radi osvajanja polozaja u drzavi i radi lagodnijeg zivota. To najbolje svedoci prota Matija, licnost koja je posle Karadjordja, po istorijskim zaslugama, najprisutnija u Prvom ustanku. Kad mu je gospodar Karadjordje u znak zahvalnosti dodelio vojvodsku diplomu, 1811. godine, odgovorio je: "Kad sam od 1804. do 1811. sa vladicinom sindjelijom mogao vojevati, zasto i od sad ne mogu al sam vec zaplivao, valja plivati".

  S druge strane srpsko svestenstvo jos jednom je potvrdilo istinu da samo onaj narod koji je cvrsto vezan za svoju veru i Crkvu moze ostvariti velika dela i doneti nepropadljive plodove kojima se hrane buduce generacije u teskim i kriznim vremenima.