Pise: Radovan Gajic

  Kada smo se, posle vise od cetiri veka, iskrcali iz okeana snova o slobodi; kada smo isplovili iz mora tuge za izgubljenim carstvom; kada smo sa sebe otresli ocajnicke vode kletvi upucenih starim velikasima - od kojih danasnji mladi i napredni nisu nista bolji - sto srpsko na komate rastrgose carstvo, kao sto ovi danas isto cine, mi tada nismo stali nogama na meko morsko zalo. Stopala su nasih dedova, te 1804. godine, stupila u kaljugu zemlje Srbije, ali stupili smo u kaljugu koja nije bila natopljena vodom. Tu zemlju, njene brazde i livade, njene dubove i sume, omeksala je vekovima prolivana krv predaka, pokapala od zuluma ili prolivena u bunama protiv zuluma, turskog. Nogama svojih dedova i sami smo stupili medju seni svojih starina i da ih okajemo. Izvrsavali smo nauk naseg jedinog, dugovekovnog univerziteta, nase epske poezije, predavane sa kolena kolenu, kroz vekove, uz pretece obecavajuci bruj gusala. I niko nije rekao da ce biti drugacije, da ce to biti decija igrarija. Naprotiv. Zaputili smo se te godine, u doba kada vise Srbin nece biti ko nije ruke svoje okrvavio. Uz molitvu Bogu, uz kajanje, ali sa tvrdom verom i odlukom da drugog izbora nema i da "zeman dodje, valja vojevati". Pocelo je time nase "novo doba", ili, sada posmatrano, unazad, otpocela su tada, dva minula veka srpskih krvavih ruku. Nije nase da znamo sta ce nam Bog oprostiti, a sta ce nam uzeti u grehe. To je briga svestenika nasih kojima ispovedno pristupamo. Knjiga koja nam je data, iako mnogima, sklonima tumacenju. laka za poznavanje, slozena je duboka, i zapoveda, koliko mudrost razuma naseg, toliko i svako obestracenje srca nasih. Ali po nekom nauku, sve sto je bilo pocinjeno u ime odbrane slobode nase celjadi, trebalo bi, trebalo bi da se nadje na listi oprosta, onog Velikog, jedinog pravog suda, a ne nekakvog ovozemaljskog, haskog lakrdijastva. To bi bilo o onome u ime slobode kolena nasih.  Ali, u tom slobodarskom zanosu, u zaru da budemo svoji i gospodari na svome, pocinili smo i mnogo zla jedni drugima, i mnogo se bratske krvi pomesalo sa tudjom. I najcesce u tim istorijski prevratnim momentima, mnogi su sudbonosni trenutak, zbog kakve ovosvetovne stvari, tastine, ljubomore, prestiza, prznicenja, iskoristili za obracun sa bratom, rodjakom, kumom... Pa smo tako, u svetskoj kulturi, medju drugima, gde smo vazili za one kojima su krv i kumstvo svetinja i temelj opstanka zajednice, kako to svuda jeste, stekli ruzno mesto, i dozvolili sebi da budemo obelezeni kao oni za koje nema svetinje. Sto je jos ruznije, taj cin sakrivan je aktom izdaje, koji je uvek, kroz svu istoriju, pravdan jednom istom frazom:

- Ko smo mi i sta smo? Mi smo mali i moramo sa nekom silom.

  Idioti sa cijih je usana ovo teklo, a da bi se prolila bratska krv, samo su uvek pomisljali o silnistvu jaceg coveka nad slabijim covekom. Time su iskazivali svoje duboko bezboznistvo, koliko god da su se takvi u Boga kleli, bez obzira kojom su uniformom, kojim znakom, cijim sinjelom, izdaju, jedinu istinsku izdaju, zagrtali. Jer samo je jedna sila kojoj mi treba i mozemo da se priklanjamo, pred kojom covek treba da se ponizi. Ta sila jeste Gospodin, Bog nadnebesni. Sve drugo, sve nemacke, francuske, americke, engleske i razni drugi sovjetski savezi, samo su prolazna, izmetna prasina ovozemaljska. A mi? Mi smo tu, da budemo narod medju narodima. I to je ono u cemu je znacaj Karadjordjevog poduhvata. Tom istoku on je pohrlio da povede narod, da u njemu probudi Bogosluziteljstvo, a posebno posto je video i sa istoka i sa zapada hladni osmeh "velikih sila", ludo "zeljnih" takvi kao mi, da nas zakace, ali pod svoje kajase, da nas upregnu u vec tada zacete planove o globalizaciji, o gospodarenju Planetom iz jednog centra moci. Svaka budala iz svog. Kada se dobro prouce izvori britanske, austrougarske, turske i ruske tajne sluzbe, tadasnjih ministarstava spoljnih poslova, koja su sva i te kako poslovala i bila aktivna, kroz svoje obavestajce i zbirove ondanje, po zemljama srpskim, vidi se vise nego jasno da su se vlade i krune ovih zemalja stresle od straha, videci sta se to na Balkanu probudilo povedeno Vozdom. Sve su "velike sile", ne samo digle ruke od toga da pomognu ustanicki zamah, vec su dale odresene ruke turskom zlu, da okonca tu pobunu raje. Jeste, katolicka austrougarska je prihvatila prebegle vodje i vojvode, jer mracni katolicki racuni sezu duboko i planiraju jos dalje, a sta bi tek da nije Boga.

  Danas smo skloni da sve sto se posle desilo pripisemo gegulavom, omalenom, prostom i nepismenom, ruznom rudnickom seljacetu velike glave, sa gornjom zecijom usnom, koje se stideo i koju je krio ispod brkova, a koga nijedan slikar nije smeo da naslika kakav jeste bio. Bilo sa calmom na glavi, bilo sa - obratite paznju na propagandnu pozu, turskog radi - subarom u ruci, uvek ga je svaki slikar slikao kao snaznog i lepog muza, a koga je gazdom napravio najveci genije ekonomske politike medju Srbima ikada ziveci, kapetan Misa Anastasijevic, svojim poslovnim poduhvatima od kojih je kumu Milosu morao da daje polovinu. Skloni smo da sve ono trgovanje i mesetarenje sa Turcima, koje je potrajalo sledecih vise od pola veka, pripisemo samo Milosu Obrenovicu, od Turske priznatog za kneza Srba. Daleko je od toga da je Milos bio taj i sam. Citava plejada likova, izuzetno obrazovanih i sa inteligencijom skolovanom na zapadnoj knjizi, a visoko izostravanoj na izvornoj narodnoj mudrosti, vodila je politicki zivot srpskog naroda, vukla je konce i otplitala raznorazne zakulisne igre sila koje je protresao i preplasio vulkan srpskog postojanja zvani Karadjordje, koji na zalost bese i sam covek krvavih ruku, jer je oca ubio, obrazlazuci ocajnicki i sebi i drugima da je starcu bolje i od sinovljeve ruke poginuti nego da mu Turcin bude gospodar.

  Karadjordja, pak, posece kum Vujica, po nalogu kuma Milosa. Sam Milos to je ovako diktirao u pero rukopiscu, ciji je spis nasao i objavio Milan Milicevic, davne 1893. godine:

"Pisar Anta, pored pisma, i usmeno mi taj pozdrav od Karadjordja izruci. Karadjordje, veli, pozdravio te je ovako: Neka dodje k meni; sad je vreme da narod podizemo, i da Turke sasvim izgonimo! Pozdravi ga, veli, tako da ja i nalog imam da tako radim, no neka odmah dodje!"

  Ja, ovo cujuci i pismo gledajuci, prenerazim se, i odmah pomislim: evo sad zla komu se ni nadao nisam! Tek ja zaceo lepiti i praviti, a sad sam gonjen da opet sve kvarim. A sto veli da nalog ima? Ovu rec uzmem na rasudjivanje, i znajuci kakvo snosenje i kakvo uputstvo s dvorom ruskim ja imam, ne dopusti mi ovo njegovim recima verovati: da on od koga taj nalog ima. No sudim da se je iz svoje glave zaleteo i dosao sada da upropasti ono koje ja velikim trudom ustanoviti prilezavam. Mislim se sad podugo, i ovu nameru njegovu na terazije postavim. Vidim da ovim nacinom, kako on zove i zahteva, nikakvo dobro ispasti ne moze, no samo to, da cu so tim pozlediti rane one koje sam s velikim trudom jedva malo zalecio. Po mnogom ovde rasuzdeniju (F. N.: Tri dana sam ovde mislima glavu lupao. Najposle sam proklinjao i onaj cas kad je on pomislio ovamo poci; da podjem po njegovom zahtevanju, jasno vidim da smo svi propali, a da ga prokazem znam da mora on zrtva biti, a narod se spasava. Za to, najposle ovo i ucinim.) najposle naumim da se svojega prvoga puta krepko drzim, i ovu njegovu nameru Porti da objavim, a tim cu jamacno bolji napredak u mojoj nameri imati. I tako odem veziru, i sve mu po redu predstavim. Vezir, kad ovo cu, preznu se i rece:

- Pa sad sta mislis? Ti si obecao caru vernost, i da ces verna raja biti, a sad kako mislis? Hoces li rec svoju odrzati, ili neces?

  Na to ja odgovorim:

- Ja pri mojoj reci ostajem i sada?
- A hoce li Vujica odrzati rec? - upita vezir.
- Bez sumnje ce je odrzati - odgovorih ja.
 - Ako vi rec ne bi odrzali - veli vezir dalje - ja bih morao odmah raspisati po svoj Rumeliji da se vojska sakupi sa svih strana, pa onda kako nam Bog da. Pri tom, poslji mi bar one moje ljude (muselime), sto su po nahijama; nemoj da ih izgubis.

  Na to mu ja rekoh:

- Molim, cestiti vezire, imaj strpljenja za pet dana: ne cini to.

  Onda ja najposle ovako pomislim, sto srpska poslovica veli: "Prema glavi i oca po glavi!" Vidim da drugo biti ne moze, no mora sada: ili on jedan, ili mi svi zrtva biti. Bolje je, velim, da se on jedan zrtvuje, nezeli na njegovo soizvolenije da se sav narod zrtvuje. I tako sad posljem istog Antu, jos s jednim mojim covekom imenom Tomom Vucicem, s pozdravom ovim ka Vujici: "da ako se glava Karadjordjeva sad u Beograd ne donese, to neka znate da ce i moja i vasa izgubljena biti, i celog naroda propast iz toga sledovati! Ove moje reci i Vujicu podraze, koje i on sudeci da za spasenje celog naroda srpskog, jednog ma i najglavnijeg coveka zrtvovati pogreska nije, tako ucini: Karadjordja pogubi, i glavu mu veziru u Beograd poslje. Vecna mu budi pamet." (str. 15) Time se okoncao tragicni Karadjordjev zamah. Time je zasejano seme duboke podele u srpskom politickom bicu, koje ce paratiti njegov politicki zivot i do nasih dana. U istoriji Srbije, nikada vise no za vlade Milosa Obrenovica nije po Srbiji podignuto crkava i skola. Za istoriju Srbije, koliko god bila i gordost Miloseva, na medjjunarodnom politickom planu bilo je znacajno da su Turci priznali Milosa za naslednog kneza Srbije. Ovim cinom okupatorska sila je, najzad, posle skoro pet vekova, vladaru Srba vratila legitimno titulu, koja je zarobljena Lazarevom pogibelji na Kosovu 1389. Time je otvoren put ka povracaju drevne carske titule, koja istinski, legalno i legitimno, jedino pripada gospodaru Srba. Ali, o krvi je rec, i time su zacete nove rane, a da stare zacelile nisu. Iskazivace se to u brojnim manje-vise neuspelim bunama protiv Obrenovica, posebno u Takovskoj buni, a ispoljice se to najvise u pucu i prevratu 1903. godine. Iskazace se to u parlamentarnim sukobima 1907. oko krize izazvane aneksijom srpskih krajeva, Bosne i Hercegovine. Od tada teci ce krv, A i iz starih izlazice nove podele, nova bratoubilacka zla, 1910. pa 1912. pa 1929. pa 1936. i onda 1941, 1945, 1972, 1991, 1999. Sve do nase danasnje nesrece, koju sada kite pricom o Karadjordjevoj pobuni kao zahtevu za modernoj drzavnosti. U medjuvremenu, mnogo je mudre i umne dece srpske naslo ponovnu utehu u miru svojih sela, razocarano u politiku svoga doba kao u najveci kurvarluk srpski. To je amanet od Milosa ostao, da je politika u nas posao podlih i pokvarenih, a podstrekivan je kroz minula dva veka i raznim parolaskim izjavama zvanicnika, kao onom bombasticnom, praznom, ipak izdajnickom, iako sa usta velikog premijera Nikole Pasica: "Privezali smo svoj camac za veliku ladju pa sada...", na koju je bio komentar sumadijskog seljacet: "Mali camci, ni sa velikim ladjama ni bez ladja, ne izlaze u olujno more." Ko bi to ocekivao od nepoznavaoca mora? Takvom politikom samo je pripreman teren za ono sto se zbivalo u minulih sest decenija. Nema vece ladje od Boga! Ne smemo lagati druge niti prihvatati laz olako. Nije Karadjordje hteo nikakvu modernu drzavu, kako se to ovih dana po stampi provlaci, ne bi li se manipulisalo vec deceniju aktuelnim ludilom "ujedinjenja" sa Evropom. Karadjordje i svi oko njega trazili su nezavisnu srpsku drzavu. I da pred Bogom i njegov narod bude medju narodima, slobodan kako je od davnina i bio. Ta je misao nastavljena sa Obrenovicima. Stoga razloga nijedna velika sila nije ozbiljno pomogla ni Karadjordja ni Milosa. A samo budala moze da se raduje drzavi koja nije od Boga blagoslovena. Mudri znaju da citaju znake tajni, pa otuda mogu i da ih objave. Cemu cetiri decenije radosti u drzavi koju je predvodio "hromi dajbog", kada smo svi ovako nesretno skoncali ? Na tome blagoslova Bozjeg nije bilo. A Evropa? Kad nije znala da jase na celom biku, nece ni na glavi odsecenoj umeti da mu visi. I neka putuje. Sama, ka sopstvenom paklu, koji je sebi namenila. Osvit je dana trece sestice. Putuj Evropo, i ko zna, mozda ces nas jos i stici. Stari su govorili: "kako pocnes tako ces i zavrsiti". I istina je, sto se u grehu zacne mora da okonca u grehu, mora da grehom za greh bude kaznjeno. Ne pocinje se drzava ni na Cveti,  ni na Sretenje! To su blagdani. To su Boziji trenuci u vremenu. Ako Bogu nismo dali Bozije, ni on nama nece dati nase. A nikada necu poverovati da cemo mi tu nadvladati. Nista tu dobro nece doneti drcnost srpskih bogatih gazda ili bundzijskih vojvoda, niti je donela. Praznici su za svetkovanje, a prangije i oruzje da se cuvaju za zle dane i ratovanje. Bilo je i tada umnog svestenstva, koje je negodovalo i govorilo da se dani Njegovi Njemu drze, ali usijane glave u ostrascenosti ne slusase mudrost. Jeste, mi smo bombardovani na mnogo uskrsa u poslednjem veku, a koliko smo svojih praznika sami krvlju ukaljali ? Neka svako odgovori sebi. Zato mi, mir u srca, pamet u glave. Ne prave se drzave gospodara radi, niti sebe radi, a najmanje poradi svojih, koliko god velikih ipak bednih ministarskih bankovnih racuna, po tudjim zemljama. Drzava je da slavi i cuva Boga. Takva ce trajati. Svaka druga za ljudskog je veka, stvar nistavna. Ovde nam valja sveti posao da obavimo, da izmecu sebe izvrsimo sveto pomirenje svih zakrvavljenih, politickih i bivsih dinastickih deoba, nametnutih sebi u minula dva veka. Nestolujuci, princ Aleksandar Karadjordjevic je tu nesto zapoceo, ali on tu nista sam ne moze, ako se narod, ako se svaki pojedinac ne zaustavi od svog licnog ostrascenja i ne shvati u razumu svome da mora da radi za dobrobit srpstva. I da samo je jedan neprijatelj, a taj je koji radi protiv brata svoga, kakva mu god politika bila, a ocito je takva protiv Boga, tajno za ovu ili onu tudju drzavu, dakle izdajnicka. Nema velikih sila! Niti ima jedne velike sile na Planeti! Samo je jedna sila nad Planetom! Sve je vlast Gospodinova, sve jeste pod silom Bozijom. Zato, kada zacujete u ovdanjim salonskim lupetanjima: - Dajte molim vas, ko smo mi?  Sta smo..?  - Znajte da to jezik izdaje sakriva  svoju izdaju i namece i zagovara novo bratoubilastvo. Jer niko nije veci od sluge Gospodinovog. I nikome Bog ne udovoljava vise no onome ko mu sluzi, cuva ga u svom srcu i moli mu se. Onome koji aleluja : "Moje oci upravljene su prema vernima na zemlji da bi oni sedeli sa mnom; ko ide neporocnim putem, taj mi je sluzio." (Psalm 100-6) Zavrsavam tekst u drugoj noci posle one u kojoj su, 3. na 4. mart 2004. godine, izgoreli konaci, kelije, knjizara i drugi delovi manastira Hilandara na Svetoj Gori. I ne mogu da ne kazem rec koja mi steze grlo. I ovakvim plamenom neko nam obelezava 200-godisnjicu podviga kakav Planeta nije videla: posle pet vekova robovanja i ponizavanja, robinja se izdigla i u svoj svojoj lepoti otresla se silnistva i zuluma. Po zidovima Hilandara ugar se jos pusi dimom. Istraga ce tek da otpocne. Ako je bio nemar nekoga od nesretnika, i to je znak jednak onome kakav je; i ako je to bilo od zle volje kojega od mnogih koji na nas mrze. Ili prizeljkujem, ali kao da vise slutim. Nije trebalo da gori krov Pecke Patrijarsije, ali taj zlikovacki plamen vise je sveca po crkvama upalio i vise je molitvi pozvao na usne nego mnogo cudo, i mnoge je odlutale pod krov bogomolja nasih vratio. Tako sada vidim, nesto nam veliko i mocno Gospod sprema kada je dopustio da ova Njegova svetogorska svetinja gori. Jer nista se lepse nije desilo covecanstvu od dana kada nam Bog sina svoga, Isusa Hristosa  za zrtveni znak medju nas stavi. Sa tim naukom u srcu podjimo jedni drugima u susret, starim, zaboravljenim pozdravom, po kome su se Srbi svuda poznavali od drugih i koji se kod svih Srba cuo pri svakom susretu, pre nego se nazove Bog, pre nego se pozdravi dan:

- Pokaj se! - na sta se uzvracalo:
- Pokaj se! - da bi se potom nazivao Bog ili: dobar dan.

  Tokom 19. veka ovaj se pozdrav preokrenuo u govoru u skracenu verziju: - Okaj! - uzvracanje: - Okaj! Srbi, najbrojniji narod koji je ikada naselio teritoriju danasnjih Sjedinjenih Americkih Drzava, bezeci iz austrougarskih prostora, pritisnuti progonima Meternihove katolicke policije,  doneli su taj pozdrav sa sobom, u masama, na ovaj kontinent, da bi tu zaziveo u transkribovanoj verziji kao: O.K. Svi ti nesretnici nisu u kartoteke zavodjeni po svom krvnom, genetskom, poreklu, vec po geografskom, pa su takvima i imenovani, jer im je demokratija oduzimala istinski identitet i spremala ih, vec tada, za hale novog ropskog, pardon: svetskog, poretka. Mnogi umni tumaci engleskog jezika pokusali su da odgonetnu poreklo uzrecice O. K. Nastojali su tome raznim teorijama i anegdotama, ali su svi i uvek nastojali da sakriju istinu. Eto im tajne, neka je znaju. Ovoj je vreme isteklo pa moze pecat sa nje da se skine.

  A mi sada? Ocistimo srca svake ostrascenosti. I podjimo. Jedni drugima u susret. Pozdravom djedova i dedova: sa mora, sa vrhova crnih gora, iz dubova sumadijskih, sa Dinare i Grmeca, sa Save i Dunava, sa svih drina i drimova, iz hercegovackih i vojvodjanskih polja, bratski: - Pokaj se! - Pokaj se!

  Da drzavu pravimo prema Bogu, a ne prema svojoj trulezoj prolaznosti ovozemaljskoj. Da zasucemo rukave i da obnovimo, sto je stihija vatre unistila u Hilandaru. Da znojem, od tih i takvih poslova, speremo dvovekovnu krv bratsku sa ruku svojih.

"Jer Gospod ce dati cestitost, i nasa zemlja dace svoj plod; Pravednost ce ici pred Njim i postavice stope svoje." (Psalm 84, 12-13)