Pise: Akademik Rados Ljusic

  "Svakome pravome Srbinu mora biti zao, sto su se u Srbiji pobacila i hoce da se izgube imena: knezovi i vojvode. Ovo su najljepsa imena prvijeh starjesina naroda nasega, koja su se kroz pet stotina godina pod vladom Turskom sacuvala i zadrzala u narodu, pa sad da se izgube u pocetku opet nase vlade i slobode!" Ako se izuzme vladarske titule, kojima pripada najvise mesto u hijerarhiji zvanja, Vuk Karadzic je bio u pravu kada je izdvojio "knezove" i "vojvode" kao najvaznija civilna i vojna zvanja u povesti Srba, iskazujuci sazaljenje sto su svesno potisnuta u tek obnovljenoj srpskoj drzavi.

  Ustanickoj vojnoj organizaciji pripada vazno mesto u ratnom periodu Srpske revolucije 1804.-1815. Drzava koja se stvarala u ratu i revoluciji, morala je, makar na pocetku, biti vojno uredjena. Samoupravne ustanove prethodnog veka ili su bile potisnute, ili su se preobrazile u vojne institucije, ili su se odrzale paralelno sa njima. Cest je slucaj da su vojne i civilne vlasti bile objedinjene u jednoj ustanovi ili licnosti. Sinonim za samoupravno uredjenje druge polovine 18. veka bio je knez, a za ustanicko doba vojvoda. U tome se najbolje vidi promena koja je nastala na podrucju Beogradskog pasaluka u vreme Revolucije 1804. godine.

  Drzave nastaju kao vojne zajednice, a prva vlast je vlast vojnih staresina. Tokom ratnog perioda Srpske revolucije izrazito je vojno obelezje ustanicke drzave. Cak i u vreme mira drzava je sacuvala mnoge vojne ustanove i oblike vlasti. Mitropolit Stevan Stratimirovic posavetovao je ustanike kako da urede drzavu i organizuju vlast (1805). Usudio se da sacini redosled i ukaze na prioritete, pa je tako na prvo mesto stavio vojinstvo, satim haznu, sud, crkvu i skolu. Cak im je predlozio da "vojsku urede po nacinu krajisnikah nasih", da nabave puske sa bajonetima, da egzerciraju vojsku kao sto to cine i sami Turci i da njihova vojska bude stajaca. U ratno doba, i ne samo ratno, vojska je, ocigledno, imala prednost u odnosu na civilne ustanove.

  Od svih vojnih zvanja u istoriji Srba, najizrazitije, najkarakteristicnije i najpoznatije je zvanje vojvode. Bilo je u upotrebi od srednjeg veka pa do pocetka 20. veka, s pokusajem obnove uposlednjem gradjanskom ratu na nasim prostorima, dakle, i najdugovecnije.

  Ovo zvanje poznato je kod vecine evropskih naroda i imalo je razlicita znacenja.

  Vojvodsko zvanje u srednjem veku nije bilo ustaljeno. U drzavi Nemanjica, "vojvoda je najvisi vojnicin posle vladara". Vojvode su potisle zupane i njima je "pripadala sve znacajnija uloga u politickom zivotu". Potom je njihov znacaj poceo da opada, pa su vojvode sa kefalijama obavljale lokalne vojne i civilne poslove. U Srpskoj Despotovini uticaj vojvoda je poceo da raste usled cestog ratovanja. Jedno vreme oni su obavljali vojne i civilne poslove, potom samo vojne, kada je izvrsena militarizacija lokalne i centralne uprave. U vreme Nemanjica vojvode su bili posednici velikih bastina i zapovednici vecih vojnih odreda, a u vreme Despotovine oni su vladarevi namestenici na krajistu.

  Bitno je istaci nekoliko cinjenica u vezi sa vrsenjem vlasti vojvoda. Oni su u lokalnoj upravi srednjovekovnih srpskih drzava obavljali vojne i civilne poslove na odredjenoj teritoriji, ali su, potom, vojni poslovi odneli prevagu nad civilnim. Vojvode su bile smenjive, a smenjivali su ih vladari. Prihodi koje su ubirali bili su raznovrsni i znacajni, "sto je vojvodama osiguravalo materijalno blagostanje". Vojvode su bile najistaknutije vojne staresine u srednjovekovnoj Srbiji. Poznata su imena 54 vojvode od despota Stefana Lazarevica do pada pod tursku vlast.

  Vojvodsko zvanje poznato je i na prostorima Zete i Bosne. Crnojevici su bili oblasni gospodari Zete sa titulom vojvode. Otuda se ponekad za ovu teritoriju, kasnije, koristio i pojam vojvodstvo. U Hercegovini i Crnoj Gori ovo zvanje imale su i staresine nahija i knezina.

  Turci su, uz mnoge druge, preuzeli i pojam vojvoda. Za turske vladavine vojvodsko zvanje imalo je vise znacenja i, kao u srednjem veku kod nas, vremenom vojvodski rang je bio u padu. U pocetku vojvoda je bio sinonim za beglerbega, najviseg administrativnog upravnika Carstva. Potom je bio sinonim za krajiskog sandzakbega. Najnizu administrativnu funkciju vojvoda je obavljao kada je ovaj pojam koriscen kao sinonim za subasu, pa je administrativna teritorija kojom je upravljao nazivana vojvodalukom.

  Opadanje ovog zvanja oseca se i po tome sto je vojvoda bio upravnik najviseg feudalnog dobra u Turskom carstvu, hasa, koje su posedovali najpoznatiji turski velikodostojnici: sultan, sultanija, veliki vezir, beglerbeg, i sandzakbeg. Vojvoda je posebno poznat i kao izvrsna vlast sandzakbega u nahiji.

  Srbi seobnici preneli su ovo zvanje i na prostore Habzburske monarhije. Vojna krajina kao izrazita vojna institucija imala je vojne staresine razlicitog ranga, medju njima i cin vojvode. I na ovom prostoru nije uvek bila razdvojena vojna od civilne vlasti, ali jeste na prostoru Varazdinskog generalata i na delu teritorije Karlovackog generalata, gde su vojvode brinule o vojnim i knezovi o civilnim poslovima. Poznato je da su vojvode predvodile cete senjskih uskoka.

  Odmah posle velike seobe, austrijski car je 1691. godine, na prostorima Juzne Ugarske, postavio Jovana Monasterliju za vojvodu, posto je prethodno odbio da pusti na slobodu despota Djordja Brankovica. Ovo zvanje ponovo je dobilo na znacaju u vreme Revolucije 1848. godine.

  Vojvode su bili i zapovednici ceta u vreme bosansko-hercegovackog ustanka (1875-1878). Poznato je da su se i vladari Vlaske i Moldavije titulisali kao vojvode.

  Vojvodsko zvanje obnovljeno je vec na pocetku Prvog srpskog ustanka, 1804. godine, ali tek posle upotrebe titule buljubase i kapetana. Vanja naglasiti da su zvanje vojvode kod srpske vojske prvi upotrebili Turci. Medju srpskim "vojenacelnicima" pominje se i Karadjordje kao "knez i verhovni vojvoda", a potom mnoge druge ustanicke staresine. U pocetku, a i kasnije, bilo je tesko praviti razliku izmedju dva ustanicka zvanja - komandanta i vojvode. Otuda zabluda u istoriografiji da su postojala zvanja velikog i malog vojvode.

  Vojvoda je bio vojni staresina nahije do 1808. Te godine uvedena je stajaca vojska u Srbiji. Ovom vojnom reformom, zvanje vojvode degradirano je, pa je vojvoda postao zapovednik knezine, a staresinstvo nad nahijom preuzeo je komandant. (Ovde valja imati na umu razliku izmedju zvanja "komandant" i reci kojom se oznacava komandovanje ili opste i neodredjeno znacenje u vojsci - "komandant"). Jos vecu zabunu uneo je Vuk Karadzic tvrdnjom da su 1811. godine postavljene za staresine mnoge "vojvodice", pa se otuda, sasvim pogresno, izveo zakljucak da su u ustanickoj Srbiji postojale velike i male vojvode. Dakle, od 1808. godine, dve administrativne jedinice, nahije i knezine, dobile su svoje vojne staresine - komandante i vojvode.

  Od 1811. godine uvedena su jos dva vojna zvanja - popecitelj vojni i glavnokomandujuci. Glavnokomandujuci je vojno zvanje koje vodi poreklo od zvanja koje je nosio Radic Petrovic u pocetku Ustanka - "kordun komendant". radi uspesne odbrane Srbije Karadjordje je uveo ovo zvanje, a ono se sastojalo u tome sto je granica drzave podeljena na vise odbrambenih komandi, koje su objedinjavale nekoliko pogranicnih nahija. Za svaki pogranicni sektor vozd je 1811. i 1813. godine imenovao glavnokomandujuce - prvo ih je bilo pet, a zatim sest. To su bili glavnokomandujuci spolja, dok su postojala i dva glavnokomandujuca iznutra, koji su objedinjavali istocni i zapadni front Srbije.

  Na osnovu izlozenog, mozemo da sastavimo hijerarhijsku lestvicu ustanicke vojne vlasti: vrhovni komandant (vozd) - popecitelj vojni - glavnokomandujuci (spolja i iznutra) - komandant - vojvoda - gradski komandant - buljubasa (kapetan) - momak - vojnik.

  Tokom Prvog ustanka, narocito u pocetku, vojna i civilna vlast nisu bile odvojene, cesto ih je jedna licnost ovjedinjavala. Vojvoda i knez su ponekad bili sinonimi za isto zvanje, ali su se nosioci ovih duznosti sve cesce izdvajali i razlikovali, kao predstavnici vojne i civilne vlasti. Jedan od vecih uspeha u organizaciji drzavne uprave u ustanickoj Srbiji bilo je odvajanje ove dve vlasti.

  Zvanje vojvode u dvadesetom veku zasluzuje poseban tekst, i zato se na njega nismo osvrnuli.