Pise: dr Slobodan Mileusnic

  Najveci monaski autoritet za pravoslavni svet, a posebno za Srbe, bila je i ostala Sveta Gora u Grckoj. Stefan Nemanja, rodonacelnik srpske drzave, svake godine je bogato darivao svetogorske manastire. Na njegovom dvoru cesto i rado su vidjeni svetogorski monasi koji su svakako imali uticaj na zivotni put Rastka Nemanjica (Sveti Sava), najmladjeg Nemanjinog sina. Njegov odlazak na Svetu Goru i primanje monaskog postriga predstavlja zacetak srpskog monastva. Temelji manastva srpskog naroda uzidani su u manastire Studenicu i Hilandar, zaduzbine Stefana Nemanje, potonjeg monaha Simeona (prepodobni Simeon Mirotocivi) i monaha Save, prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja (svetitelj Sava Srpski).

  U jednom zapisu iz 17. veka imenom neznani kaludjer je zabelezio da u vascelom srpstvu nema kuce iz koje se za vida (odnosno obdanice - tokom dana) nije moglo stici do jednog od manastira. To jasno ukazuje na gustinu manastira na svim prostorima gde zive ili gde su ziveli Srbi. Izvesnu posebnost cine i organizovane skupine od desetinu i vise manastira. Taj perivoj svetinja cine manastiri u Petruskoj oblasti, skupina manastira u Polimlju, ovcarsko-kablarski manastiri, zatim rudnicke svetinje, fruskogorski manastiri i manastiri u Banatu (racunajuci i rumunski deo Banata), slavonski manastiri i skupina manastira u Posavini, zatim Pastrovicima i juznom Primorju. Ovo su, moglo bi se reci, male Svete Gore rasprostranjene sirom Srpske patrijarsije. I Beograd je nekada bio opasan sa vise od deset manastira. Kao ktitori i osnivaci srpskih manastira pojavljuju se najpre i najcesce vladari i clanovi njihovih porodica, potom srpska vlastela, crkveni velikodostojnici, svestenstvo i narod.

  Srpski vladari, od Stefana Nemanje, pa redom svi Nemanjici, zatim Lazarevici, Brankovici, Karadjordjevici i Obrenovici, osnivaci su i obnovitelji brojnih manastira i crkava u srpskim i drugim hriscanskim zemljama. Srpski kraljevi, despoti i ostala vlastela su kroz izgradnju i podizanje velelepnih svetinja izkazivali svoju politicku moc i odanost hriscanskoj veri, cak ovo drugo u znatno vecoj meri. To potvrdjuje i cinjenica da se veliki broj srpskih vladara, posebno iz Nemanjinog roda, odricao vlasti i primao monasku rizu – kaludjerio. Isto tako, mnogi od njih su zbog bogougodnog zivota proglaseni za svete i upisani u Imenoslov svetih Srba. Pored toga sto su molitvena stanista, srpski manastiri su i crkveno-administrativna sedista srpskih arhiepiskopa, odnosno patrijaraha, mitropolita i episkopa. Prvo sediste Srpske pravoslavne crkve bilo je (1219.) u manastiru Zici, a potom je (oko 1260.) premesteno u Pecku patrijarsiju. Srpski manastiri su i grobna pocivalista brojnih srpskih vladara, vlastele i crkvenih dostojanstvenika. Oni su vekovima glavna bogoslovska ucilista i narodne skole. Prva slova iz psaltira i casoslovca ucila su srpska deca u manastirima, a ucitelji su im bili kaludjeri. Posebnu ulogu odigrali su manastiri u ocuvanju nacionalne svesti i hriscanske vere. Brojni manastiri bili su i mesta gde je narod donosio vazne crkveno-narodne odluke. Uoci ustanaka srpska vojska se pricescivala u manastirskim hramovima i odatle kretala u odlucne borbe za ocuvanje hriscanskog imena i pravoslavne vere. Veliki broj iguman, arhimandrita, jeromonaha i drugih crnorizaca (monaha), ucestvovao je ili je bio predvodnik u brojnim srpskim ustancima protiv turskog zuluma, posebno u Pravom i Drugom srpskom ustanku.

  U vreme Prvog srpskog ustanka (1804.), pa i kasnije, u manastirskim portama i konacima donose se vazne odluke za srpski narod i njegovu Svetosavsku crkvu. Konaci manastira Blagovestenja rudnickog sluzili su u vreme Karadjordjevog ustanka kao barutane. U vremenu izmedju dva ustanka, u ovom manastiru je odrzan 21. aprila 1814. godine sabor srpskih glavara. Sa sabora, na kome je bio i knez Milos Obrenovic, iguman Grigorije uputio je pismo ruskom caru Aleksandru Prvom obavestavajuci ga o teskom polozaju srpskog naroda i moleci ga za pomoc. U manastiru Voljavci, takodje u podnozju Rudnika, bilo je prvo sediste Praviteljstvujusceg sovjeta, prve Karadjordjeve vlade. Zbog opasnosti od Turaka, ovaj prvi srpski parlament prenet je 1805. godine u manastir Bogovadju. Zbog podrske srpskim ustanicima (1804.) Turci su zapalili manastir Tavnu. Preziveli kaludjeri prebegli u druge manastire. Manastir je obnovio (1814.) Toma Milosavljevic zalaganjem zvornickog mitropolita Gavrila. Ubrzo, 28. decembra 1820. godine Osman-pasa opljackao je, a potom ponovo razorio Tavnu. Medjutim, manastir je ubrzo obnovljen i danas je vazno duhovno utociste srpskog naroda tog kraja.

  Kada su studenicki kaludjeri sa mostima svetog Stefana Prvovencanog, opet zbog turskog zuluma, krenuli put Sumadije i svoje privremeno utociste nasli u manastiru Vracevsnici, vozd Karadjordje izdao im je "Svidjetelstvo" u kome kaze: "Dajemo svakome na znanje kako mi nize podpisati dajemo ovim imenovatim kaludjerima studenickim dopustenje da mogu slobodno kositi onu pustaru imenovatu Kalipolje tako da oni sve kose da im niko nebi stao na put zasto i koji se usudi zabraniti kaludjerim nece moci dati odgovora zato da im niko ne zabrani no da oni kose dokle je god sveti Kralj u Vracevsnici zato ja moje pismo dajem i pecatom potvrdjujem za boljsago verovanija radi." U potpisu Karadjordje Petrovic, "verhovni komedant", u Topoli 10. jula 1808. godine. Ovo pismo vozda Karadjordje od pre dva stoleca svedoci o teskim vremenima za srpski narod i njegovu Crkvu. Na udaru srpskih zlocinitelja bile su srpske svetinje: crkve i manastiri. Blago manastirskih riznica najvise su pljackali "bezbozni Agarjani", ali i ostali osvajaci i porobljivaci srpskih zemalja. Ti zavojevaci su danima i mesecima u tovarima i vagonima, nemilosrdno pustosili te umetnicke majdane koje su po broju, istorijskom trajanju i umetnickoj vrednosti predstavljali prave nacionalne muzeje i galerije. Letopisci i hronicari su zabelezili da su iz manastira Gracanice Turci odneli sedam tovara blaga. Neke od manastirskih riznica, zbog najezde neprijatelja su prenete na sigurnije mesto, a neke su pohranjene u manastirske skrivnice ili potajnice. Turci su odnosili zlatne i srebrene manastirske dragocenosti, a od porusenih manastirskih crkava i konaka gradili dzamije, pravili mostove i svoja utvrdjenja. Zapadni pljackasi i crkvenorusitelji odosili su manastirske dragocenosti radi materijalne koristi, a crkvena zdanja unistavali kako bi zatrli pravoslavni duh i svetosavsku tradiciju. Prolazilo je i po nekoliko vekova da bi se neki od manastira vaspostavio, a mnogi jos cekaju pocetak svoje obnove.

  Manastir Sveti Arhandjeli kod Prizrena, zaduzbina cara Dusana, Turci su porusili i od materijala podigli u 16. veku Sinan-pasinu dzamiju u Prizrenu. Manastir je delom obnovljen pre nesto vise od deset godina, ali crkva Svetih Arhandjela i veliki manastirski kompleks jos uvek su u rusevinama i cekaju bolje dane. Manastir Pavlovac na Kosmaju zapusteo je jos u vreme Velike seobe Srba 1690. godine, a obnovljen pre dve decenije. Na podrucju Srpske patrijarsije, od Hilandara do manastira Preobrazenjskog manastira u Miltonu u Kanadi, postoji oko 450 manastira nad zemljom. Medjutim, isto toliko, dakle preko 400 manastira je pod zemljom, u temeljima i rusevinama, u crkvistima i manastiristima. Manastiri ne umiru, oni samo zamiru cekajuci bolje vreme kako bi se obnovili i ponovo postali duhovna stanista, kulturna sredista i narodna zborista.

  Na kraju, srpski manastiri nisu samo crkve i konaci, bogate riznice i stare knjigohranilnice. Njihova zivotna snaga i duhovna vertikala jesu monasi, ili kako narod kaze kaludjeri, sazitelji tih svetinja, koji ih vekovima grade i duhovno bogate; oni su njihovi cuvari i nasi molitvenici.