Pise: Prof. dr Stanimir Spasovic

  Srpsko svestenstvo dalo je ogroman doprinos srpskoj revoluciji u oslobodjenju srpskog naroda od 1804. do 1830. godine. Poniklo iz naroda, sraslo i vremenom izjednaceno sa narodom, ono se od njega nikad nije odvajalo. Zato je Ferdo Sisic, s pravom, konstatovao: "Jedva ima naroda sna svetu cije je svestenstvo toliko krvnih zrtava doprinelo na oltar slobode kao srpsko".(1)

  To se ne bi moglo kazati za episkope, fanariote, koji su za vreme, i posle, Prvog srpskog ustanka zauzimali episkopske polozaje u Srbiji, sve do 1830. godine, do Hatiserifa, kojim je predvidjeno formiranje prve vise nacionalne jerarhije.

  Stav pojedinih episkopa, fanariota, prema srpskoj revoluciji u Srbiji bio je ravnodusan ili suprotan teznjama srpskog naroda i srpskog svestenstva krajem 18. i pocetkom 19. veka. To se posebno moze kazati za mitropolita Leontija (Lambrovica), koji je bio mitropolit beogradski i cele Srbije u vremenu 1801-1813. godine. U tim, za srpski narod i Srpsku crkvu najsudbonosnijim danima, mitropolit Leontije se nasao na strani neprijatelja srpske revolucije i srpskog naroda. Otuda pocetak srpske revolucije predstavlja borbu srpskog naroda i svestenstva, borbu na dva fronta, borbu za fizicko i duhovno oslobodjenje.

  Dolazak Leontijev na polozaj mitropolita beogradskog bio je uprljan krvlju njegovog dobrotvora i ucitelja, mitropolita Metodija. Mitropolit karlovacki Stefan Stratimirovic, istina sa rezervom, ukazuje na to da je "izvesna senka lukavosti i necasnog drzanja pala na njega"(2) prilikom uzdizanja na vladicanski polozaj. I Milenko Vukovic pretpostavlja da je mitropolit Leontije mogao biti umesan u smrt hadzi Mustafe-pase jer je on mogao biti "jedini i najsigurniji svedok crnog zlocina njegovog".(3)

  Iz slavoljubivih i niskih pobuda dosao je glave mitropolitu Metodiju a iz straha doprineo ubistvu Hadzi Mustafa-pase i time pomogao dolasku na vlast dahija, koji su u Beogradskom pasaluku zaveli jedan od najstrasnijih terora. Na krvi, koju prolili da bi preuzeli vlast, mitropolit Leontije i dahije zblizili su se i postali prijatelji, sto pokazuje i njihova saradnja docnije. Svoje poverenje prema dahijama on je gradio na izdaji srpskih svestenika i drugih uglednih ljudi. Mitropolit Leontije je, jos u pocetku, pokazao svoju odanost prema dahijama tako sto je dozvao u Beograd cuvenog arhimandrita manastira Bogovadje, Hadzi Ruvima, da ga pita o stanju i raspolozenju naroda. Hadzi Ruvim je odgovorio: "Gospodine episkop! ja ne mogu dovoljno vopl i stenanija narodnog iskazati, no toliko dobro bi bilo da se i mi malo uklonimo u Nemacku buduci da raja sasvim na janicare hoce ustati."(4) Ova ispovest Hadzi Ruvima bila je dovoljna da ga mitropolit Leontije optuzi Kucuk Aliji i ovaj naredi da mu se na Kalemegdanu, 28. januara 1804, odsece glava.(5) Umesto da nadje zastitu i razumevanje kod svog episkopa, nailazi na izdaju. Dakle, sa ovakvom preporukom mitropolit Leontije seda na katedru mitropolita beogradskih u vreme kad je srpskom narodu i srpskom duhovnistvu bila potrebna najveca pomoc i razumevanje.

  Kad je izgubio svoga zastitnika Kucuk Aliju, mitropolit Leontije je dosao Srbima u logor, 15. juna 1804, zajedno sa episkopom sabackim Antimom, objasnjavajuci svoje bekstvo iz grada kao zelju da sa svojom pastvom deli dobro i zlo.6 Medjutim, on nije ostao sa Srbima u logoru, vec je odatle otisao u Carigrad, i tamo je, verovatno, stupio u kontakt sa Porotm, posto je odatle doneo neke uslove za mir sa Turcima.(7) Njegovo mesanje u poslove srpskih ustanika, i njegovo putovanje u Carigra, jos vise su izazvali podozrenje kod Srba. Pisac "Serbije placenoje pakiporaboscnije" pise: "Tajno dosta verno uznalismo: Zelio je da ne uspemo u nasem predprijatiju. On je preko Nemacke izmedju nas Turcima u gradove pisao, a posle iz Carigrada od divana turskoga pisma primio i u narod starao se posejati da se ne bijemo protiv Turaka".(8)

  U toku 1804, 1805. i 1806. godine, ustanici su belezili sjajne pobede. Mitropolit Leontije, buduci da je bio u Beogradu, pratio je sve dogadjaje, i kad je ocenio da se ratna sreca okrenula Srbima, odlucio je da pristane uz njih, racunajuci na odredjenu korist. Ali, Karadjordje, znajuci Leontija kao zlocinca i saradnika dahija, nije ga zeleo trpeti pored sebe, vec ga uputi u Smederevo, gde se nalazio Sovjet. Prota Mateja kaze da je Karadjordje mrzeo Leontija kao najgoreg Turcina, "za taj uzrok sto su sve cetiri dahije poslali medju Srbe vladiku i dosao je u vojsku i Srbe savetovao da se prodju bune, no da se agama pokore i proce."(9)

  Svoje prisustvo u Sovjetu, mitropolit Leontije je znao iskoristiti, pa se pomesao sa sovjetnicima, ucestvujuci ravnopravno sa ostalima u dogovaranju i donosenju odluka. Kad su ustanici zauzeli Beograd i Sovjet se preselio u njega, usled povecanja broja sovjetnika Karadjordje je, u dogovoru sa ostalim staresinama, odredio Mladena Milovanovica da saopsti Leontiju da je njegovo prisustvo u Sovjetu nepozeljno.

  Od tada, mitropolit Leontije pocinje svom snagom, i na sve strane, da radi protiv Karadjordja, a narocito protiv Mladena.(10) Mitropolit Leontije bio je u Sovjetu podrivac i spijun. Prota Matija se zali da ga je vladika mnogo puta pitao i kusao sta su nam Rusi rekli u Petrogradu.(11) Srbima je bio dobro poznat njegov rad, zato ga nikako nisu hteli primiti, zato sto ih je od pocetka Ustanka jednako savetovao i nagovarao da se Turcima predadu i da se umire, a osobito ih je odvracao od Rusa, da se s njima ne mesaju, jer ce ih ostaviti kao Moriju, te ce ih Turci onako isto iseci i porobiti.(12)

  Mitropolit Leontije je, iz mrznje prema Srbima, isao toliko daleko, da je organizovao jednu stranku od Grka trgovaca, i nekih Srba koje pridobio novcem, i trazio od Porte dozvolu da postavi jednog Grka koji ce upravljati Srbijom.(13)

  Koristio je najpogodnije trenutke za antirevolucionarnu propagandu i sejanje nepoverenja kod srpskog naroda prema ustanickim vodjama. U toku 1808. godine, iduci po eparhiji radi prikupljanja poreza, govorio je narodu: "Sad vam je gore. Pod Turcima vam je mnogo bolje bilo nego sada. Turcima ste placali, barem niste vojevali, a sada i placate i vojujete i kulucite i procaja."(14)

  Kad se Karadjordje uverio u spijunski rad mitropolita Leontija i episkopa Veneditka Kraljevica, zajedno sa Sovjetom doneo je odluku da se proteraju iz Beograda. Ali na protest Konstantina Radofinikina, Karadjordje je morao ostaviti mitropolita Leontija i dalje u Beogradu.(15) Dolaskom u Beograd Teodora Nedobe za pomocnika Konstantinu Radofinikinu, jos vise je ojacala spijunska delatnost mitropolita Leontija.

  Posle poraza srpske ustanicke vojske na Cegru 1809., gde je hrabro poginuo Stevan Sindjelic, mitropolit Leontije je napustio Beograd i camcem presao u Pancevo a odatle u Vlasku. Ovo je Karadjordje smatrao zgodnim povodom da se oslobodi prisustva episkopa fanariota u Srbiji i da dovede Srbe episkope na te polozaje. Medjutim, ovakva nastojanja Karadjordja nisu uspela iz kanonskih razloga.

  Mitropolit Leontije vratio se ponovo u Srbiju 1811. godine uz pomoc i nastojanje ruskog dvora. I za Karadjordja i za Sovjet, prisustvo mitropolitovo u Beogradu bilo je nepozeljno. Zbog toga su mu za mesto rezidencije odredili Kragujevac. (16)

  Dok je Karadjordje lezao, bolestan, u Topoli, od 15. juna do 3. avgusta 1813. godine, mitropolit Leontije je svud po Srbiji pronosio lazne glasove da je vozd umro; da svetog Kralja kivot skripi, i da je to znak da Srbija mora propasti. Prelaskom u Beograd, mitropolit Leontije poceo je buniti trgovce i ostali narod. Kad u tome nije uspeo, stao je, zajedno sa Nedobom, da siri glasove kako je Karadjordje sve svoje dragocene stvari iz Topole preneo u Beograd, da bi ih u Nemacku prebacio, i da on sam hoce u Nemacku da bezi. Ovo su sve radili da bi narod zaplasili i dali povoda narodu da se i narod seli u Nemacku. U crkvi beogradskoj, pri kraju svete Liturgije, dok su deca pevala "Spasi Gospode i pomiluj", pakosno je govorio "da ce Gospod spasiti onoga, ko ima ladju da se u Nemacku preko Dunava prevesti moze". Videci da bi mu ovo moglo doneti dosta novca, odmah je kupio ladju i dobosem pozivao narod da ga prevozi na nemacku stranu.(17)

  U nastavku borbe za oslobodjenje Srbije, vodjene pod knezom Milosem, vladike fanarioti nisu uzimali nikakvog ucesca. Sa te strane knez Milos je bio u znatno povoljnijoj situaciji od Karadjordja. Ratne operacije pod knezom Milosem nisu dugo trajale kao pod Karadjordjem, te se vladike nisu mogle ni snaci u tako kratkotrajnom vihoru. Vladika sabacki Danilo, koji je bio krdzalija i razbojnik, uz to i saradnik Turaka, maja meseca 1815. godine, napustio je eparhiju i pobegao Turcima.(18) Za njega Svetozar Niketic kaze "da je bio poznat kao veliki zulumcar, koga su Turci zvali deli-papas, a Srbi alauk... Bio je rdjav kao vladika i kao covek i kao hriscanin, globadzija da mu je ravna trebalo traziti."(19)

  Mitropolit beogradski Dionisije Drugi, pomogao je Hursid pasi da umiri Srbiju, pa se i on deklarisao kao saradnik Turaka.(20)

  Izuzev casnih izuzetaka, kao sto su bili episkop sabacki Antim i niski Melentije, svi ostali episkopi fanarioti, koji su se nalazili u Srbiji za vreme oslobodilackog rata od 1804. do 1815, pa kasnije do 1830, pokazali su veliku neosetljivost za pravednu borbu srpskog naroda u kojoj je svestenstvo bilo jedan od najznacajnijih faktora srpske slobode i radjanja srpske drzave. Stoga je Svetozar Niketic bio nepostedan u njihovoj osudi: "Sto je janicarstvo bilo u drzavi-carevini turskoj - to je fanariotstvo bilo u crkvi. Jedno drugom ni u dlaku nije ustupalo, a samo je razlika bila u sredstvima".(21)

  Vladike fanarioti nisu poklanjale nikakvu paznju srpskom svestenstvu. "Vladike su navikle da svoj polozaj smatraju dobrim izvorom prihoda; ubirali su porez na odzake, dimnicu, od svakog domacinstva; upravljali svestenicima cesto nasilnicki i sa pritiskom."(22) Nekog odredjenog kriterijuma prilikom rukopolaganja svestenickih kandidata nije bilo, izuzev kupovine svestenickog dostojanstva.(23) Sa svestenicima su postupali kao sa slugama.(24)

  O pokusaju da se srpsko svestenstvo opismeni, uputi i zastiti, nije bilo ni govora. Zato Vuk Karadzic, s pravom, konstatuje: "Dok je srspki patrijarh postavljao Srbe mitropolite i vladike, bez sumnje su oni, jedno sto su bili od onoga naroda, a drugo, sto je svaki znao, da ce ondje ostati, dje je koji bio, opet mogli stogodj starati se da popovi i kaludjeri sto znadu (sto govore razlicne pod Turskom vladom pisane knjige); ali su grcke vladike i mitropoliti dotle docerali svestenstvo, da je tesko naci popa koji zna dobro citati! Oni nikad ne pitaju, zna li onaj sta sto oce da se zapopi, nego samo gledaju moze li platiti. Ali od ovakvih arhipastira ne moze se nicemu bolje ni nadati."(25)

  Okolnost da su se na episkopskim katedrama Karadjordjevog i Milosevog doba, u vreme priprema i ustanickih akcija, od 1804. do 1815. godine, nalazili ljudi koji nisu uvazavali borbu srpskog naroda, jedno sto su stranci, a drugo sto su bili ljudi bez narocitog kvaliteta, ostavilo je veoma ruzno secanje i negativne posledice u narodu, kod srpskog svestenstva i ustanickih vodja. Zbog takvog njihovog ponasanja, kod pojedinih predstavnika srpske vlasti, u vreme formiranja isnstitucija srpske drzave, srtvoren je prirodni otpor prema episkopskoj vlasti i dovelo do mesanja srpske vlastu u cisto crkvene poslove. To je uticalo i na stvaranje jedne prakse, neprimerene Crkvi i njenom ucenju, koja je umnogome i danas prisutna.

1 Ferdo Sisic, Karadjordje, Juzni Sloveni i Napoleonova Ilirija, Beograd 1923, str. 58
2 Mitropolit Srevan Statimirovic, "Licnosti u srpskom ustanku od 1804", Srpski knjizevni glasnik, DZIDZ, Beograd 1900, str. 260
3 Milenko Vukicevic, Mitropolit Leontije Lambrovic, Glasnik Pravoslavne crkve, Beograd 1900, str. 31
4 Arhiv SANU, 367; R. Perovic, "Prvi srpski ustanak", Akti i pisma, Beograd 1967, str. 53-57
5 M. Vukicevic, Leontije Lambrovic, Glasnik pravoslavne crkve, Beograd 1900, str. 31
6 Istorija prikljucenija u Srbiji ot god. 1804-1812, Letopis Matice Srpske, knj. V, Budim 1826, str. 37
7 isto
8 Prota Matija Nenadovic, Memoari, Celokupna dela. Prir. Vladimir Corovic, Narodna prosveta, Beograd str. 236-237
9 Lazar Arsenijevic-Batalaka, Istorija srpskog ustanka, Beograd 1898, str. 302-303
10 M. Nenadovic, Memoari, str. 237
11 Vuk Stefanovic-Karadzic, Istorijski i etnografski spisi, Beograd 1898, str. 64-65
12 Serbije placevnoje paki poraboscenije, Lajpcig 1846, CKA DZDZII, str. 10
13 M. Vukicevic, Mitropolit Leontije, str. 268
14 isto, 838
15 Serbije placevnoje, str. 25
16 isto, 67-69
17 isto, str. 81
18 Lj. Mitrovic, "Melentije Niksic", Vesnik Srpske crkve, 1912, str. 60
19 Dr Djoka Slijepcevic, Istorija Srpske pravoslavne crkve, II, Minhen 1966, str. 336
20 Leopold Ranke, Srpska revolucija, Beograd 1965, str. 58
21 isto, str. 43
22 Vuk Stefanovic-Karadzic, Danica, Zabavnik za 1827, Bec, str. 130
23 Ranke, str. 43
24 isto
25 isto