Pise: Radovan Gajic

  Ne mogu da se setim vremena u kojima nisam ziveo, a ne mogu da pisem o onome cega se ne secam. Ali krv moja pamti pretke svoje i tako saoseca dug svojim tokom koji podseca um na ono sto je vetrom reci krv upamtila. Mi smo svi svedoci jednog sunovratnog covecanstva koje je izgubilo osecaj i osecanja za vrednosti covecnog cina i covecanskih dela, i koje je, na silu i podmicivanjem, prihvatilo idiotariju bankarskih sluzbenika sveta da je covek samo sirovina, kao i bilo koji drugi materijal koji se oko nas nalazi (osim ako nije bankar i pogotovo ako mu ime pocinje sa "R"). U ovim razmisljanjima ne mozemo a da se ne setimo gorkog stiha naseg znanog Cika Jove Zmaja:  Mozda bismo i mi malo veci Srbi bili  kad bi nase majke vece Srpkinjice bile.

  Ovaj stih, koliko god prekoran po srpske majke, toliko sebe oslanja na lik Srpske majke kakva je polako nestajala u narodu Srba pesnikovog vremena i kakva se samo jos cuvala u pesmama guslarske tradicije kulture Srba, u epskoj poeziji. Brojni teoreticari eposa Srba naopako su proglasavali Carstvo nebesko tvorevinom pesnika, guslara, upamcenih najcesce kao slepih, te su tako negirali misaonost narodnog bica i nipodastavali ukupni duh naroda koji je sebe kroz milenijume ocuvao upravo na  veri u Krst casni, na  veri  u slobodu zlatnu i na  veri u Carstvo nebesko. Ovakvo trojstvo vere ne postoji ni u jednom eposu ni kod ijednog drugog naroda. Razlog je jednostavan: ovakvo trojstvo ne postoji u kulturi zivljenja i opstanka nijednog drugog naroda sem naroda Srba. Zivimo u vremenu u kome ce vecina svetine, zbog ovakvog kulturnog predloska, olako i jednostavno (a jednostavna resenja su imanentna neznanju), svrstati Srbe u nizu rasu, pa i nedostojnu zivota. Od nas samih, svakako ne, kako bi belosvetski zaverena bankarska oligarhija to htela da nam matriksuje (matrix) kroz "novi svetski poredak". Carstvo nebesko, kroz milenijume, bilo je i ostalo smisao svepostojanja i samo prema njemu (unutar njega!) ravnani postupci, samo oni koji ne remete njegovo postojanje, bili su i ostali jedino pravi, pravicni i pravedni. Sve drugo samo je (bila) za zivota prolazna besmislica zavodljive sotonine igre zvane tastina.

  Samoodbacivanje postojanja pojedinca, kao deo pripreme za put heroja-samozrtve, ka Carstvu nebeskom, vrhunski je smisao i osnova vitestva i ma kog viteskog cina kod Srba. To je sustina hristijanskog vitestva, ali ne cilj, niti samo sebi cilj. Cilj je pobeda nad zlom, ali ne tako sto ce se postati vece zlo od zla samoga; niti pak savezom sa sotonom protivu zla, vec dobrom i u smrt/i, ako je i smrt cena za dobro. U tom sklopu srpski zivotni univerzum je stavio srpsku majku u red i dao joj smisao, koje je narodni pevac samo preneo, pretkao i zabelezio u svom pesnickom univerzumu. I ma koliko izgledala idealizovana i nestvarna modernom moru zena-kukavica, jednom jokasticno predvodjenih Danicom Draskovic, srpska majka, upravo kako je opisana u srpskom eposu, bila je stvarna, i kao pojava uvek je podvigom opcinjavala vise od ma kako herojskog cina svoga sina, junaka. I majka Jevrosima i majka Jugovica i ... Majka, svojom sposobnoscu da podnese teret sina-zrtve, uzdize sebe nad i van svoga "ja" i to ne u ime porodicnog-drustvenog-kolektivnog-politickog "ja", vec u ime bozanskog, nadnebeskog "ja". To je ono "ja" koje prozima sva vremena i sve epohe; "ja" u nama, koje ustanovljava majku majkom, na takav nacin da otuda cini coveka covekom i covecanstvo covecanstvom. Takva majka, ubelezena za svagda u srpsko epsko pevanje, ustanovljava liniju herojske krvi, namenjene visem smislu ili nadsmislu. Majka je smisao univerzalne ljubavi za sveopstost koja poravnava u svojoj opstoj pristupitosti svakome, ljubavi za Carstvo nebesko, ka kome se putevi znaju i uvek vode kroz junastvo i podvig, makar ovi bili unapred krunisani ovozemaljskim porazom. Ali, tema ovde nije zena Srba u narodnoj poeziji niti je tema lik majke u guslarskom pojanju kod Srba. Svaka zasluzuje najmanje knjigu. Moja nit tezi da uprati jednu na izgled izgubljenu liniju zivljenja u narodu, ali jos i te kako prisutnu i duboku u guslarskom pojanju, iz koga ce se, - o nade! - mozda i povratiti, liniju koja je u vreme Prvog srpskog ustanka bila ziva u narodu i takva je i zabelezena u epskom pevanju. Nit guslareva je jedna nit vecnog spasenja kroz smrt osmisljenu u hristonosnoj zrtvi. Ovo nije ni zrtvovanje ni samozrtvovanje nekom paganskom oltaru, ovo je savremenim jezikom priblizeno, pronicanje u nadsvesno, u vecnost, a vecnost jeste samo Bog.

  U duhu darvinistickih zanosa, zabavna ali opasna igrarija, znana kao psihoanaliza, bavila se samo nesvesnim, (podsvesnim), upucujuci na zivotinjskost rase, da bi i tako bio negiran Bog. Takva, vecnost jedino moze da se dozivi kroz nadsvest, prakticnim cinom herojskog samozrtvovanja, cinom samoporicanja, u oblicju vecnosti koje joj znamo u ovom univerzumu. Nadnebesni Bog je sigurno uredio svoj poredak i u drugim univerzumima, ali nama nije znati o njima ni o tome. Narodni pevac nije pevao ni iz ideoloskih, ni iz politickih, niti iz religijskih razloga. Ove sfere u tom vremenu nisu tako sadejstvovale, kao sto to cine danas, niti su bile svedene na nivo dnevnog koristoljublja. On je pevao iz potrebe naroda da sam bude svojim bolom zabelezen u pesmi, da se kroz pesmu guslara (jedini tada postojeci medij!) odrzi. Pevaca, guslara niko nije slao da vrsi nekakvu propagandu, narod ga je zvao sebi i nedrio ga iz sebe, da se ne zaboravi kroz sta sve pleme i seme prolazi, u stremljenju da se odrzi i da Boga u sebi ocuva. Srpsko epsko pesnistvo prebogato je slikama i junacima. Kao sto je to i samo bitisanje naroda Srba. Sav jezik Srba zapisan je u guslarskim epovima. I na svo, ogromno mnostvo stihova, skoro da  ne postoji ponavljanje istog stiha u ukupnoj poeziji, a govori se o mnogim guslarima u velikom, visevekovnom rasponu, u kojem su dela nastajala. U svom iscitavanju moje znanje i ne/poznavanje srpskog epa, dopustilo mi je da uocim samo jedan red koji se ponavlja i to tri puta od slova do slova. Ne bih se iznenadio da je to jedini ponovljeni red uopste. Radi se o dvema razlicitim i tematski udaljenim pesmama, kojima ovaj red, po svome sadrzaju daje istovetnost smisla, a sire utvrdjuje i istoznacnost teme. U prvoj starijoj pesmi, ponavlja se dva puta, dok se u mladjoj ponovo javlja u celosti samo jednom. Govorim o pesmi Car Lazar i carica Milica i pesmi Pocetak bune protiv dahija. U prvoj, Car Lazar i carica Milica, narodni guslar kaze: On ne smjede poci u Kosovo za krst casni krvcu proljevati i za svoju vjeru umrijeti (65-67) pa malo kasnije opet upotrebljava doslovni stih u sledecem govorenju: idem sejo u Kosovo ravno za krst casni krvcu proljevati i za vjeru s bracom umrijeti (91-93). Vise vekova po tome, jedan drugi guslar upotrebice u svome pojanju isti stih u pesmi Pocetak bune na dahije, do slova: zeman doso, valja vojevati, za krst casni krvcu proljevati svaki svoje da pokaje stare ( 12-14). Za mene je citanje ovde nedvosmisleno. Duh Prvog srpskog ustanka 1804. godine, vise je nego jasno, kosovski je duh. Duh je to onog istog hristijanskog samozrtvovanja za veru, ali i sa jasnom odrednicom prema zrtvama zla i zuluma u prethodnim vekovima (svaki svoje da pokaje stare). Postoji izreka u nasem narodu: "Majka je stub vere u kuci, a otac je stub zakona". I zaista, kakvo je i koliko je majcino verovanje, toliko ce ono biti utkano i u sinove heroje ili ga nece biti uopste. Otuda, pisati o krvi znaci pisati o veri, a time o majci. Dostojni roda bili su sinovi majki, koji su posli sa Karadjordjem, u sve pobede i sve smrti, ovog vaznog istorijskog cina, kako je to narodni guslar i zabelezio. Time nam je ostavio i neporeciv podatak da Prvi srpski ustanak, i ako je sa ovozemaljskog stanovista jedan politicki cin i istorijska cinjenica, sa tacke svepostojanja Bozijeg, kroz velicinu Hristove zrtve, samo je nastavak Lazarevog opredeljenja za carstvo nebesko, samo je dodavanje krvi kolena na krv sina Ocinoga. Sve je samo izraz neprolaznog opredeljenja koje je jedino smisleno i dostojno prolivanja i same krvi ljudske: za Krst casni. Na pitanje: - Je li Hristos raspet na krstu? - svaka generacija Srba mora svojom zrtvom u krvi, da odgovori: - Jeste. I jos ga raspinju. Raspece, kao ni svo Hriscanstvo, nije svrsen cin. Niti je to Kosovska bitka 1389. godine, niti je to Prvi srpski ustanak 1804. godine, niti je to Kosovski rat 1999. godine, niti je... jer telo Hristovo, tajnom Pricesti, telo je sve i jednoga nas koji smo mu prisli. Coveku je dato da po svojoj savesti, u sudbonosnim momentima odgovori sudbonosno, ako je toga dostojan, ako nije kukavica, dakle sopstvenom krvlju, jer krv je Njegova; i samo za odbranu Krsta casnog. Vise nego ikome, to je dato Srbinu. I pre 200 godina, generacija zrelih srpskih muzeva, dostojna svojih majki, dala je na ovaj poziv svoj glasan i jasan odgovor koji se cuje i danas, bez obzira na izgledni muk pred zlom pod drugim imenom. Bio je to jedini narod u sveukupnoj turskoj carevini, koji se nikada nije pokorio, koji od Kosova nije prestajao da se buni ni da hajdukuje i prvi narod u carevini turskoj ondanjoj, koji se digao na opsteorganizovanu pobunu protivu tada globalne imperije i njene podjarmljujuce masinerije. Kasnije su krenuli Grci, pa za nasima i njihovima i drugi. Sve je to guslar zabelezio svojim stihom i gudalom gusala, ostavljajuci, u jednoj drugoj pesmi, pretnju vojskama buducnosti, koje krenu da nasrnu na slobodu i Krst casni, dakle i nasem dobu, ali i poruku nad-majkama:  hrani sina pak salji na vojsku Srbija se umirit ne moze Bila je to odbrana Krsta casnog, koja, i posle dva veka, traje i kroz nase dane, u ovom sunovratnom covecanstvu.