Pise: Antonije Djuric

  Snenu i preplasenu "raju" - kako su osmanlije nazivali srpski narod - pred osvit dana, jasuci na brzim atima, probudise tajanstveni glasnici i u ludom trku prenese Vozdovu poruku u jednoj reci: SUTRA!

  U prestrasena srca vrati se hrabrost, u kolebljivce odlucnost, u tuzne razdraganost, u propale trezvenost, u malaksale srcanost, u klonule snaga i vera u Boga i Boziju pravdu. I dojavi zbeg zbegu, pastir pastiru, kaludjer kaludjeru, vodenicar vodenicaru, hrast hrastu, potok potoku, planina planini: SUTRA!

  U zbegovima i u kucama srpskih domacina planuse kandila pred ikonama svetitelja, uz miris tamjana krenu molitveni sapat: Pomozi Boze, nama Srbima!

  Sutra je veliki praznik, Sretenje Gospodnje, dan u kome se sneg topi pred naletom proleca. Dan za velike ljude i velika dela. Svi idu u susret prolecu. Srbi u Sretenje slobodi. Sutra ce se zaleprsati srpski barjaci, grunuce topovi, planuce puske, izgorece turski hanovi i kasabe, jurnuce Srbadija na turska utvrdjenja, a konjanici sa isukanim sabljama na janjicare i dahije.

  Hramovi, manastirski konaci, zvonare, magaze, tavani puni su dzebane i oruzja - kroz puskarnice vire puscane cevi, a i kaludjeri spremni da prospu olovo na zulumcare i kabadahije koji vec gotovo cetiri veka drze srpski narod pod igom.

  I na Vozdovoj prostranoj brvnari u Topoli otvorene su cetiri puskarnice. Jureci u galopu na arapskim konjima, zarobljenim u carkama s Turcima, glasnici jedva ponegde uspese da odgovore na pitanja o Vozdu:

- Je li visok?
- Samo je Bog visi od Karadjordja!
- A je li snazan?
- Kad se s najjacim Turcinom uhvati u kostac, za tili cas g abaci na ledinu!
- A je li brz?
- Brz na sablji, kuburi, nozu, topu! Izvestio se kao dobrovoljac u austrijskoj vojsci koja je ratovala s Turcima!
- A je li mudar?
- Bog ga obdario mudroscu i svim vrlinama!
- A da li je posten?
- Spreman je da svojom rukom ubije svakog koga uhvati u nepostenju!

  2. U narodu se uveliko pricalo o Karadjordjevoj neustrasivosti i spremnosti da se u svakoj prilici odupre nasilju. Usao je u svakodnevnu pricu, postao legenda.

  U vreme kad je cuvao svinje i koze kod gazde Zivka iz Zabara, lavez pasa privuce njegovu paznju. Najednom, ugleda gomilu lovackih kerova koji, napujdani, napadose svinje. Turcin, iz obesti, ubije jedno svinjce, ali i Karadjordje potegne iz puske i rani kera. Turcina to razbesni pa sjase s konja i stane nemilice motkom tuci svinje. Ali, Karadjordje potegne iz puske i ubije Turcina, pa brzo ukloni les i tragove krvi...

  ... Banuo Karadjordje u kucu svojih roditelja i u njoj zatekao dva Turcina.

- Ko ti je ovo? - upitase Turci Karadjordjevu majku Maricu.
- To je moj sin - odgovori majka. - Bio je na radu pa se, umoran, vratio kuci.
- More, ovaj tvoj sin je pravi hajduk! - sumnjicavo ce reci Turcin. Vidi mu samo oci - plamen iz njih izbija.

  Branila majka sina da nije hajduk nego je, kao i ostali, careva raja. U taj mah Karadjordje pozva majku i sapnu joj da skloni decu, a on se vrati medju nepozeljne goste koji ispod njegovog koporana primetise pistolje. Ocekujuci bogatu veceru, Turcin upita Karadjordja:

- More, Vlase, sta ti je to za pojasom?
- Pistolji, aga! - kratko uzvrati Djordje.
- More, kakvi pistolji, to su kozje noge! - zacereka se Turcin. - Zar bi ti mogao ubiti coveka?
- Bi, aga, kako ne bi! - uzvrati Karadjordje.
- A kako bi ti ubio i zar bi smeo? - zadirkuje ga Turcin.
- Evo, ovako, aga! - rece Djordje i sasu olovo iz svojih pistolja u oba Turcina...

  ... U bojevima je, prema zapisima njegovih savremenika, Karadjordje bio na konju, gde su mu, uz sedlo, bila dva pistolja, jos dva za silavom oko pasa, u rukama je drzao pusku, za pasom zadenut noz, a o kajsu visila je ostra sablja...

  ... U vreme kad se Karadjordje ozenio lepom Jelenom, kcerkom jasenickog obor-kneza Nikole Jovanovica iz sela Maleseva, gde su se, na kratko vreme, iz straha od turske osvete, preselili Karadjordjevi roditelji, majka Marica rece sinu:

- Sine, Djordje, ti se ozeni, a doci ce Turcin pa ce nas otrovati kude koje, a on ce s mladom ciniti sta mu je volja... Ti, znas, neces to trpeti pa ces ubiti Turcina i tako cemo propasti. Zato treba da bezimo u Nemacku. (Srbi su Austriju zvali Nemackom.)

  Tek sto je zapoceo trgovinom svinjama, Karadjordju se nije islo daleko od kuce. A zulum bivao sve veci. Stizale vesti da je neki Adzi-Osman u Bozurnji nacinio svoj cardak blizu vodenice pa gleda kako zene zahvataju vodu i peru se - koju hoce on zovne i radi s njom sta mu je volja... U selu Saranovu, neki Hadzi-Tosun, iz silne obesti veze coveka za rep konju pa osine konja i tako nesrecne Srbe natera da mu dovode zene...

  Zla sudbina vrebala je i Kradjordjevu nevestu: sjaha Turcin pred Karadjordjevu kucu, pa majci zapovedi da mu donese rakije i pripremi bogatu uzinu.

  Raskomotio se kao u svojoj kuci, rakija mu zazarila lice pa pohotno gleda Djordjevu nevestu. I rece Turcin Marici da ce ostati na konaku jer mu se dopada nevesta...

  Taman on to izgovori kad Djordje, naoruzan do zuba, banu na vrata, uze onaj sud od Jelene da on natoci rakiju. Turcinu to ne bi pravo, pa zapovedi da ga nevesta sluzi jer ce ga, rece, i nocas sluziti... Karadjordje ga mrko pogleda i dobaci: "Koekude, zar ne znas, Turcine, da ce Srbin za obraz ubiti svakoga?" Istog trena Karadjordje potegne pistolj i ubije Turcina, a zatim razgrne zar sa ognjista, iskopa raku i tu zakopa napasnika.

  I pre ustanka Karadjordje se procuo kao neustrasiv junak i zastitnik nemocne srpske raje. Niko od Turaka ne smede da udari na njega nego su ga cekali u zasedama da ga, ne izlazeci mu na oci, ubiju mucki, s ledja.

  3. Pre onog istorijskog Vidovdana najezda Turaka bi neukrotiva: ognjem i macem, nepravdom i nasiljem, prokrcise sebi put na zapad. I zelja im neukrotiva: da sve hriscanske narode porobe. Slobodnu Evropu da u tamnicu pretvore.

  I prva uzda toj najezdi bi na Marici kod Cernomena s jeseni 1371. godine. U toj bici padose kralj Vukasin i despot Ugljesa. Padose i tvrdi hriscanski gradovi: Ser, Sofija, Solun. Godine 1386. zasuse kopljima i strelama Nis i macevima posekose njegove branioce...

  ... I prvi boj vojske Muratove s vitezovima kneza Lazara bi u Topolici, kod Plocnika, leta 1387. I ne smede se Murat pogledati licem u lice sa Lazarom, i utece s bojnog polja, i ponada se da ce njegovi kopljanici zaobilaznim putem, s bosanske strane, udariti u ledja srpskoj vojsci. I rasprsi se ova nada Muratova: vojsku njegovu kod Bileca doceka vojvoda Vlatko Vukovic i baci je na kolena...

  I odlucise Turci da skupe sve sto mac moze nositi i da svom silinom udare na Lazara. I uhode obavestise sultana Murata da u zemlji Srbiji vladaju razdori: svadja i vlastoljublje, netrpeljivost i pokor staresina srpskih. I oni Turcima ugodise cas da se srpska vojska napadne. I dok Murat preko svojih telala pozva silnu vojsku iz Male Azije i Persije i uputi je prema Skoplju i Kosovu, jos potraja nesloga velikasa srpskih...

  ... Obeca Murat vojsci svojoj da moze otimati blago srpsko, i obeca lepe robinje srpske, i zdravu decu srpsku, i jos im obeca da ce uzivati u plamenu koji ce sazizati kuce srpske, i u zveketu sindzira kojima ce vezati nepokorni narod srpski...

  ... I knez Lazar sazva sabor u Krusevcu i uputi onu zavetnu poruku svekolikom srpstvu: "Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne dos‘o na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muskoga, ni devojackoga..."

  I vojska srpska, cim uze Svetu Pricest i zakle se na vernost "kod bijele Samodreze crkve", krenu na megdan junacki.

  I otpoce ljuti boj dve vojske: jedne, Lazareve, koja brani svoju nezavisnu drzavu, svoju slobodu, svoje ognjiste i svoju decu, i druge, Muratove, koja hoce da srpskom narodu nametne ropski jaram, da ga veze u sindzire i okove, da mu zatre ognjiste, razori slobodu, spali bogomolje, da mu otne sve sto je njegovo...

  I boj potraja jedanaest casova.

  I usred boja Milos Obilic prokrci sebi put do Murata i zari mu mac u srce, i raspori ga "od uckura do bijelog grla" i odlete Milos u Carstvo nebesko, u vecnaju pamjat...

  ... I knez Lazar se junacki borio uprkos sesnaest ljutih rana na telu. I dva konja koja ga kao vihor nosise medju najgusce turske redove po razbojistu padose strelama probodena. I kad Lazar uskoci na treceg konja, Muratov sin Bajazit, koji vesto prikri ocevu smrt, ostatkom svoje vojske besno kidisa na njega.

  I za glavu cara Murata pade carska Lazareva glava.

  I otvori se grobnica da primi utucenu srpsku slobodu. I umuknu zveka oruzja, i odjeknu zveka lanaca kojim oholi pobednik okova srpsko roblje...

  ... I bi Vidovdan koji ce srpskom narodu kroz vekove zamenjivati Otadzbinu, slobodu, prosvetu; dan koji ce mu znaciti vise nego vekovi drugim narodima, dan koji ce srpski narod podici u sfere vecnosti jer ce se od tog Vidovdana pa kroz celo svoje trajanje lakse miriti sa smrcu nego sa ropstvom.

  I to je onaj sveopsti, svevideci i sveznaceci moralni cin koji mu u amanet ostavise kosovski junaci sa cestitim knezom na celu. Knez Lazar bi onaj koji ostavi najcistiji, i najdublji, i najopasniji duhovni testament: put ka Carstvu nebeskom, jer se jedino na tom putu vecno traje, vecno zivi. To je jedini put besmrtnosti.

  Mogao je knez Lazar da izabere carstvo zemaljsko: da savije kicmu i kolena i time odrekne pravo svom narodu na ime i slobodu, na gospodarenje svojim ognjistem i svojom dusom. Da su se tome putu priklonili kosovski junaci, sacuvali bi svoj zivot i zemaljsko blago, ali bi zauvek ugasili ceznju Srbinovu za slobodom. Da su tako ucinili, srpski narod ne bi imao ni Crnog Djordjija u Orascu, ni Milana u Takovu, ne bi bilo ni Njegosa, ni Vuka Mandusica, ni Visnjica, ni Starca Vujadina, ni Hajduk Stanka, ni Petra Mrkonjica u Nevesinjskoj pusci, ne bi bilo ni regenta Aleksandra na Kumanovu, ni vojvode Bojovica na Bregalnici, ni vojvode Stepe na Ceru, ni vojvode Misica na Kolubari, ni Gavrila Principa u Sarajevu, ni legendarnog majora Dragutina Gavrilovica na Dunavskom keju u Beogradu 1915. godine. Ne bi bilo ni Kosova ni gusala.

  Na Kosovu ne izdade ni cestiti knez, ni cestiti narod, jer knez je bio narod i narod je bio knez. Izdade samo, po narodnoj prici, Vuk Brankovic. Od tada Vidovdan neprekidno grmi prokletstvom na one koji izdadose zavet kosovskih predaka.

  Otuda za nas, Srbe, Kosovo nije dolina, nije ni ravnica, ni brezuljak na Gazi-Mestanu, ni zitno polje kraj Laba i Sitnice; ni vinogradi koje su preci nasi zasadili a ruke potomaka negovale; nije ni kosturnica, ni jama nepregledna... Kosovo je dusa Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, njegova kletva i molitva, njegovo pamcenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majcinih grudi primilo i Svetu Pricest i Sveti Zavet: spremnost umiranja u borbi za slobodu i mrznja na ropstvo.

  4. Na kosovskim duhovnim kladencima, na zavetnom Vidovdanu, Karadjordje se nadahnjivao snagom i bio vazda spreman da i zivot svoj polozi za cast i slobodu svoje Otadzbine. U trideset sestoj godini zivota Karadjordje je izabran za vodju cetnika - od rane mladosti odupirao se turskim nasiljima, bio stocar i trgovac stokom, hajduk i hrabar ratnik u ceti frajkora (dobrovoljaca) kapetana Radica Petrovica u ratu protiv Turaka, zatim buljubasa (cetovodja) u narodnoj vojsci. Po povratku janicara u Beograd odmetnuo se u hajduke i sa vidjenijim ljudima poceo da priprema otpor vecih razmera.

  U istoriji srpskog naroda Karadjordje je usao kao veliki vojskovodja i mudar drzavnik, politicar sirokih vidika, nemilosrdan po potrebi, diplomata. Rukovodio je bitkama na Misaru kod Sapca, u kojoj je turska vojska porazena, i za oslobodjenje Beograda 1806. godine.

  Sto je vreme vise proticalo zulum je bivao sve veci - raji je dogorevalo do noktiju i bilo je pitanje dana kada ce izbiti pobuna. Pecat tom nasilju davale su beogradske dahije: Aganlija, Kucuk-Alija, Mula-Jusuf i Focic Mehmed-aga. Oni su Beogradski Pasaluk podelili na cetiri dela, vladali kao apsolutni gospodari zivota i smrti, dajuci vlast kabadahijama u gradovima, a subasama u selima. Crkve i manastiri dodjose pod kopite turskih konja, ljudi, imanje, postenje zena i devojaka - sve je sluzilo da podmiri tursko nasilje...

  Ali, ni Karadjordje ne sedi skrstenih ruku: deli megdan s Turcima, organizuje zasede, ubija ih na svakom koraku, pise pisma narodnim staresinama, glavni su mu oslonac ljudi iz Crkve, mitropoliti, prote, kaludjeri... I dalje drzi cvrst kontakt sa pobratimom Dragutinom, trgovcem iz Zemuna, koji ga tajnovitim putevima snabdeva modernijim oruzjem i hajducima najhrabrijim, kroji planove za opsti ustanak... Pise u leto 1803. godine Vasi Carapicu, Janku Katicu, Mladenu Milovanovicu, Milosu Obrenovicu, Lazaru Mutapu, Stevanu Sindjelicu, Jovanu Kursuli, proti Mateji Nenadovicu.

  Kad su Turci poceli potajno i javno da ubijaju vidjenije ljude u narodu, medju kojima su bili knez Aleksa Nenadovic i knez Ilija Bircanin, Karadjordje je sreo bukovackog protu Atanasija Antonijevica i upita ga da li zna sta rade Turci. Prota potvrdi da zna, nasta Karadjordje upita:

- Pa, koekude, sta velis?
- Velim ti: kupi druzinu, pa se bij sa Turcima! Jer, ako cutis, poginuces jamacno, a ako ustanes, moze Bog dati da bude sto bolje...

  Uoci dogadjaja u Orascu, Karadjordje se poveri svojim najblizim saradnicima:

- Turci seku gde god boljeg Srbina uhvate, znate sta bi od mene cinili da im padnem saka. Zato vam predlazem da odemo u Orasac. Tamo ce sutra biti svadba. Stevan Tomic zeni sina...

  ... Tamo svatovi vec bili sakupljeni. Kada dovedose devojku, prota bukovicki Atanasije zavrsi vencanje...

  Prota potom krenu kroz sljivik prema omanjoj jaruzi, a za njim, u kracem razmaku, krenuse i drugi - oko jaruge se okupilo mnostvo ljudi. Kad se zagor stisa, prota Atanasije progovori:

- Braco, evo vec toliko stotina godina prodjose otkako se sva nasa slava zakopa i grob na Kosovu. Odonda se nasi nozevi, sablje i puske zavlace u klade. Sveti Bozji oltari, koji su za nasih careva i kraljeva krasili Srbiju kao cvece, danas su stale za turske konje. Obraz nasih zena, sestara i kceri gazi se nogama kao da smo mi svi pravo roblje. Braco, zemlja stenje a nebo nad nama place gledajuci nase muke. Nego, braco, u ime Stvoritelja Boga i Spasitelja nasega, da ustanemo na oruzje! Bog ce nam pomoci!

  Protine reci padose kao melem na ljutu ranu i svi prisutni prihvatise poziv na skori ustanak.

  Prota potom izvadi iz dzepa krstic i pozva prisutne da se zakunu:

- Ko izdao, izdalo ga telo; pozeleo ali ne mogao poci; u kuci mu se ne javljalo ni staro ni mlado; od ruke mu se sve skamenilo; ne bio srecan ni dugovecan, ni lica Bozjeg ikad video!

  Svi su vikali amin ljubeci krst.

  5. U jadu i cemeru, u nevidjenom strahu od dahija, narocito posle sece sedamdeset srpskih knezova i vidjenijih ljudi, dodje i Sretenje Gospodnje 1804. godine. Srbi, sada vec dobro naoruzani i orni za bojeve sa Turcima stanu se pitati ko bi tu srpsku vojsku predvodio, ko bi bio staresina. Nijedna kuca, govorili su, ne moze bez staresine, a kamoli toliki narod. Neki su pominjali arambasu Stanoja Glavasa iz smedervske nahije, isticuci da je najvise Turaka pobio. Glavas je odmah odbio, pa se pominje Karadjordje Petrovic. Cim pomenuse Karadjordjevo ime nasta graja:

- Njega, njega hocemo za vozda, njega Karadjordja!

  A na skupu u Orascu bilo je vise od 500 ljudi.

  I Karadjordje se, medjutim, dugo opirao, navodeci mnoge razloge da se ne primi za vozda:

- Ja ne mogu da trpim neslogu, mrzost, razdor, lopove, ljut sam odvec i spreman da na takve potegnem oruzje, a vi znate da moj pistolj ne zna za promasaje... To se, moze biti, nekome nece dopasti, pa ce se odvojiti na stranu, sto ce nasi neprijatelji jedva docekati...

  Prota Atanasije odbaci sve ove Karadjordjeve razloge jednom recenicom:

- Mi bas takvog hocemo!

  Sabor, kao jedna dusa, prihvati Protin predlog:

- Samo Karadjordje moze da bude staresina! Slusacemo ga kao Boga. Njegova volja i nasa je! Sloboda ili smrt! Ziveo Vozd Karadjordje!

  Vec sutradan Karadjordje je zapoceo paljenje turskih hanova i ubijanje turskih zlotvora. Prva njegova zapovest, kao vrhovnog vozda pobunjenog srpskog naroda, glasila je:

- Svaki svoga ubijte subasu!

  Na Vozdovu zapovest cela se Sumadija najpre digla na ustanak, a zatim i Srbija. "Usta raja k’o iz zemlje trava, zeman dos‘o valja vojevati, za krst casni krvcu proljevati..."

  Ustanak je doneo bogate plodove: u devetogodisnjim krvavim bojevima Srbija je oslobodjena, za to vreme, palo je oko 100.000 turskih glava. Svestenstvo je bilo uz Vozda i uz svoj narod: pop Luka Lazarevic proslavio se u Podrinju, posebno u bici na Misaru kao komandant konjice - odneo je u grob 14 rana; prota Matija Nenadovic vukao je topove na vatrene polozaje, nabavljao dzebanu, putovao po narodnom poslu i pregovarao sa kraljevima i carevima ne bi li pribavio njihovu saglasnost za pravednu borbu srpskog naroda protiv turske okupatorske sile, pisao prvi zakon za oslobodjenu Otadzbinu.

  Arhimandrit manastira Race na Drini, Hadzi-Melentije Stefanovic, bio je komandant srpske vojske na Drini i vojvoda - ucestvovao je u mnogim bojevima u Podrinju. Melentije Pavlovic, arhimandrit Vracevsnice, nosio je krstas - barjak i sablju, a pop Zarko iz Zabara proslavio se u otimanju srpske prestonice od Turaka.

  Karadjordjevo junastvo i njegove ratne operacije, njegova strategija u opsadi turskih utvrdjenja i oslobadjanja srpskih gradova i nahija izazvali su divljenje u slobodnom svetu. Cak je i veliki vojskovodja Napoleon Bonaparta govorio da je Karadjordje veci strateg i junak od njega.

  Vec u prvim danima ustanka Turci su veliki poraz dozivljavali na Rudniku. Karadjordje se ponadao da ce zivog uhvatiti Sali-agu, najveceg zulumcara medju Turcima koga su Srbi zbog silovanja mnogih mladih Srpkinja zvali i Rudnicki Bik. Ovaj napasnik je, medjutim, presvucen u zensku odecu, uspeo da pobegne. Ubrzo potom Karadjordju privedose dvogodisnje dete i rekose da je Sali-agin sin. Bezeci od pravde ovaj napasnik je zaboravio sina. Karadjordje zapovedi da najbrzi konjanik krene prema Uzicu, da pronadje Sali-agu i preda mu sina.

- Dete nosite ocu, - rece Karadjordje darujuci ga stoparcem. - Ono nije pred Bogom i ljudima gresno kao njegov otac.

  Jedan konjanik iz rudnicke nahije zatece Sali-agu kod Pozege i po Vozdovoj zapovesti predade mu dete. A Vozd zapali i razori do temelja Sali-agine konake na Rudniku, a svojim staresinama naredi da "niko od njih ne bi smeo pristupiti turskoj kuci ili silom uzeti sto jednu paru vredi".

  6. Svet se u cudu pitao kako je Karadjordje sa skoro golorukom rajom i topovima od visnjinog drveta prkosi sultanu i mocnom Otomanskom carstvu. Seljacka vojska, kao sto se iz mnogih zapisa vidi, nije cesto imala ni hrane ni dzebane, ni dovoljno topova. Po stranim dvorovima cudili su se sta je ovu sirotinju nagnalo u onoliki silni otpor i velike pobede nad janicarskom, pa zatim i carskom turskom vojskom. Svi ti dvorovi nisu mogli da sagledaju kolika je ceznja Srbinova za slobodom, nasledjena od kosovskih junaka. Kosovo je imalo kneza Lazara i Milosa Obilica, Boska Jugovica, Banovic Strahinju, Milana Toplicu, Orlovica Pavla, Srdju Zlopogledju, Kosancic Ivana. Prvi srpski ustanak imao je Karadjordja, Hajduk-Veljka, Stevana Sindjelica, Vasu Carapica, Stojana Cupica, Iliju Bircanina, Petra Molera, Nenadovice, Stanoja Glavasa, Milenka Stojkovica, Zeku Buljubasu, Jovana Kursulu, popa Luku Lazarevica, Milosa Obrenovica, Uzun-Mirka, Hadzi-Ruvima, i mnoge druge junake i vitezove, spremne da i zivot svoj poloze za veru svoju pravoslavnu i otacastvo.

  Karadjordje je osnovao stalni kadar srpske vojske - stalno je pod oruzjem bilo 40.000 vojnika. Poremeceni odnosi izmedju Rusije i Turske naterali su pocetkom 1809. godine Turke da traze mir sa Karadjordjevim trupama, obecavajuci Vozdu da ce ga sultan priznati za vrhovnog kneza Srbije i da ce napraviti granice po Vozdovoj volji. Karadjordje je trazio Nis, Novi Pazar, Kosovo, Prizren, sto Turci nisu prihvatili.

  Sa 10.000 vojnika Karadjordje je krenuo prema Sandzaku, zeleci da dodje u vezu sa Crnogorcima. Uz njihovu pomoc, Karadjordje je pobedio Turke na Sjenici i nastavio napredovanje prema Novoj Varosi, Prijepolju i Priboju, gde su ga, u Starom Vlahu, docekali Borisavljevici i Raskovici, snabdevsi ga oruzjem, ali i novim borcima - Karadjordju se tada pridruzilo 5.000 ustanika.

  Za to vreme vojska Sime Markovica prelazi Drinu i pobedjuje Turke kod Bijeljine... Ne ispuni se zarka Karadjordjeva zelja o kojoj je nadahnuto pevao slepi Visnjic: "Drino vodo, plemenita medjo, / izmedj Bosne i izmedj Srbije / naskoro ce i to vreme doci / kada cu ja i tebeka preci / i cestitu Bosnu polaziti..." Zna se da je Karadjordje na svoj pecat ugravirao Srbija i sestra Bosna.

  Dok je u vreme mira Karadjordje, 1811. godine, u Topoli, pored starog konaka i nove crkve gradio nove kule iz cijih su se otvora pomaljale topovske cevi, saznalo se da neki velikasi kuju zaveru protiv Vozda. Zahvaceni sujetom, pomisljali su cak da su hrabriji i pametniji od svoga vodje. Zaboravili su kako je on izabran, ali su zaboravili i razloge zbog kojih je odbijao njihov predlog:

- Ja hocu svud sa vama, ali necu pred vama!
- A sto neces?
- Necu zato: vi niste naucili vojevati, pa cete se posle nekoliko dana predate Turcima, a znate sta onda ceka mene.
- Necemo! Necemo! graknuse svi! - Ti pred nama, a mi za tobom. U vodu - u vodu; u vatru - u vatru! Samo neka si ti staresina!
- Opet se, braco, ne mogu primiti. Ako se primim cinicu mnogo kojesta sto vama nece biti po volji.
- A sta mislis da cinis? - pitaju okupljeni.
- Ko se uhvati u najmanjoj izdaji hocu da ubijem, da obesim, da udaram na strasne muke!
- To hocemo i mi! - svi se slazu.
- Dignite tri prsta u vis! - pozove Karadjordje.

  Svi dizu tri prsta i zaklinju se na vernost izabranom staresini.

  7. Tokom leta 1811. godine Srbi su imali malih bojeva oko Drine i Deligrada, a mnogo vise muka na diplomatskom polju - za njih je Bukureski mir bio krajnje nepovoljan. Srbima se po ovom ugovoru daje amnestija za sve sto je do tada bilo, ali se ruse sva srpska utvrdjenja i Turci ostaju u Srbiji...

  Ubrzo potom Turci ognjem i macem kidisu na Srbiju sa 250.000 vojnika iz tri pravca: Bosne, Nisa i Vidina.

  Nastale su ogorcene borbe, ali je turska sila nadjacala. Zapoceo je lov na Karadjordjevu glavu.

  Ruski izaslanik je obavestio Karadjordja da vise nema spasa Srbiji, jer su Turci presli Moravu, a njihove trupe nadiru preko Drine i Jadra u Macvu...

  Ruski izaslanik i srpski mitropolit Leontije nagovaraju Karadjordja da napusti zemlju i predje u Austriju sa svojom porodicom, uz nadu da ce mu Rusija pomoci da se posle kraceg predaha vrati i digne novi ustanak.

  Nocu, 3. oktobra 1813. godine, Karadjordje je camcem presao preko Save u Zemun. Saznavsi za ovo narod se krenuo preko Save i Dunava. S narodom su krenule i mnoge staresine.

  Turci su ubrzo zatim usli u nebranjeni Beograd i zapoceli nevidjeni teror. Sticajem nesrecnih prilika pod Karadjordjem oslobodjena Srbija pada pod tursku vlast. Ali, narod vec bese osetio slast slobode, te se vise ne dade u ritske lance vezivati. Stoga je narod upirao svoje poglede u svestenstvo i vidjenije ljude, a to su bili Milos Obrenovic i pop Ranko iz Rudovaca, kaludjer Avakum iz Bogovadje, prota Aleksa Lazarevic iz Sopica, Melemtije Pavlovic, arhimandrit iz Vracevsinice, i mnogi drugi.

  Na Cveti 1815. godine, pod Takovskim grmom, koji se i danas odupire zubu vremena, Milos Obrenovic je pozvao narod na Drugi srpski ustanak, nastavljajuci, tako, Karadjordjevo delo. Koliko je bojeva imao Milos sa Turcima, toliko je i pregovora imao - da se brze i lakse, i sa manje prolivene krvi, dodje do slobode i srpske drzave.

  A Karadjordje, za to vreme, zivi u srpskim manastirima, da bi pocetkom 1814. godine, bio interniran u Grac, a ostale staresine po Stajerskoj. Guverner Stajerske trazi od Karadjordja da potpise vernost beckom cesaru, obecavajuci mu knezevsku titulu. Kako je ovo Karadjordje odbio, obecavaju mu da ce, ako Austrija osvoji Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, njega postaviti za vladara. I ovo je Karadjordje odbio. Austrijska vlada je, krajem avgusta, dala dozvolu Karadjordju da sa porodicom ode u Rusiju. Tamo ga je zatekla vest o Hadzi-Prodanovoj buni, sto ga je veoma obradovalo ali ubrzo i razalostilo za pomoc svom narodu. Poslao je Milosu i svoga kuma Vujicu Vulicevica otkrivajuci mu tajnu gde je sakrio 12.000 dukata sa porukom da ih preda Milosu. (Nije tada Karadjordje slutio da ce mu kumovi skinuti glavu.) Karadjordja je na svom dvoru primio i ruski car Aleksandar diveci se njegovom stasu, umu i ozbiljnosti.

  8. U srpskom narodu se zna kada je i kako Karadjordje dosao u Srbiju i kako su ga, kao svetlog Vozda, docekali ljudi koji su ga prepoznali, a zna se kako je Milos pratio svaki njegov korak spremajuci mu groznu smrt.

  S Karadjordjem je bio samo njegov pisar Naum.

  Kad je saznao da je Vujica knez smederevske nahije, Kradjordje se mnogo obradovao. Kako i ne bi kad ga je on u 26. godini zivota, pod pritiskom, proglasio vojvodom. Karadjordje je trazio da ga Vujica dovede u vezu sa Milosem Obrenovicem. Milos je u to vreme, nagodivsi se sa beogradskim pasom, zario i palio po Srbiji.

  I tako Vujica skloni Karadjordja i Nauma u selo Radovanjski Lug na usamljenom imanju Dragica Vojkica, a Milos ode beogradskom pasi da dojavi da je Crni Djordje dosao u Srbiju.

  Presuda je vec bila izrecena - Vujica je odabrao ubicu: Nikolu Novakovica. Kad je Karadjordje, ne sluteci zlo, pred zoru, 13. jula, otisao na obliznji potok da zahvati vodu, na njega je nasrnuo sa sekirom Nikola Novakovic. Naum je ubijen u casu kad je pored potoka zavrsio jutarnju molitvu...

  Milos je njihove glave, ispunjene pamukom, u znak odanosti, poslao u Stambol sultanu na dar...

  9. U minula dva veka bile bune i ustanci, besneli ratovi, odjekivali sindziri, nicala vesala, gasena vekovna srpska ognjista, umnozavana gubilista i logori, nosena nova zrtvena polja, nestajali narodi id rzave, iscezavale imperije, tonuli u zaborav nasilnici i osvajaci, ali Vozd Karadjordje i njegovi junaci ostadose i danas na vrhuncu slave. Karadjordjev duh se jos vije Srbijom! Sto svet i danas za nas zna - zasluga je Lazareva i Karadjordjeva! Sve sto danas imamo njihova je tekovina. Karadjordjeva junastva, njegova ljubav za ovu zemlju, njegovo postenje, njegov obraz i njegova vrednost - kapital su od kojeg zive generacije Srba.

  Knez Aleksandar Karadjordjevic, Karadjordjev sin, koji je vladao Srbijom 16 godina, ostao je upamcen kao veliki dobrotvor i mecena mnogim umetnicima. Ostavio je legat Matici spskoj u Novom Sadu za skolovanje djaka u Beogradu i studenata u inostranstvu. Posebne legate ostavio je crkvi u Topoli. Matici srpskoj u Noom Sadu, Narodnom pozoristu u ovom gradu i Cetinjskom muzeju.

  Karadjordjev unuk, knez Petar Karadjordjevic, od 1903. kralj Srbije, poznat je kao najveci slobodar u novijoj istoriji Srbije. Zakon o stampi u doba njegove vladavine imao je samo jednu recenicu: "Stampa u Kraljevini Srbiji je slobodna".

  Pre nego sto se borio za slobodu svog naroda, Petar Karadjordjevic se borio za slobodu Francuza. Kad je zavrsio cuvenu Sen-Sarsku vojnu akademiju, kao mladi potporucnik pridruzio se, kao dobrovoljac, francuskoj vojsci protiv pruske najezde. Istakao se u borbama i bio odlikovan ordenom Legije casti.

  Pod imenom Petar Mrkonjic borio se u Hercegovackom ustanku protiv turskog nasilja gotovo dve godine. U ceti Petra Mrkonjica bilo je dobrovoljaca iz Srbije, iz Banata, Backe, Srema, Slavonije, Crne Gore, iz Banije i Dalmacije, iz Rusije... U jeku Kolubarske bitke, koju je uspesno vodio proslavljeni vojvoda Zivojin Misic, videli smo kralja Srbije, Petra Karadjordjevica Prvog, u rovu, s puskom u ruci - branio je slobodu i cast svoje Otadzbine.

  Nesrecne 1915. godine, kad su topovi cuvenog nemackog feldmarsala Makenzena razarali srpsku prestonicu, jedan francuski pilot, major Vitro, uleteo je kod kralja Petra moleci ga da sedne u njegov avion, obecavsi mu da ce za tri sata biti na bezbednom mestu. Na to je stari kralj rekao: "Gospodine majore, nikad to vise da niste rekli! Kad moja otadzbina propada, kad moj narod gine, zar ja smem da prezivim ovu nesrecu!"

  Ova etika starog kralja odvesce ga na one vrletne staze negostoljubive Albanije, kuda su, pesice, sa svojim kraljem, prosli srpski vojnici ka Krfu, ka luci spasa.

  Regent Aleksandar Karadjordjevic, praunuk Karadjordje vi sin kralja Petra Prvog, dovrsio je ono sto je zapoceo njegov pradeda, Vozd Karadjordje: oslobodio je, 1912. godine, jug Srbije, staru Srbiju i celu Rasku oblast od Turaka...

  ... I bi boj na Kumanovu.

  Kosovski gnev, koji pritajen tinjase pet vekova u dusi srpskog ratnika, planu i razbukta se u ogroman pozar u kome sagore najveci deo turske balkanske armije. Pred naletom Lazarevih, Obilicevih, Dusanovih i Karadjordjevih potomaka, padose Skoplje, Veles, Prilep, Bitolj, Novi Pazar, Prizren...

  ... I srpska vojska izbi na Kosovo. Posle pet stotina dvadeset tri godine! I pade vojska nicice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih.

  Kosovo je osveceno! Kosovo! Jedan san, petvekovni san srpskog naroda, ostvaren je. I suze radosnice ispunise oci staraca i dece, majki i sestara, pastira i vojskovodja, svestenika i monaha. Kosovo je osveceno! Samo Srbin moze da oceni znacaj ovog uzvika, jer samo Srbi imaju svoje Kosovo. Samo su Srbi pet stotina dvadeset tri godine, iz dana u dan, u skoli, u crkvi, u domu i polju, u radosti i zalosti, o slavi i svadbi, godorili jedni drugima o Kosovu...

  ... Kosovo je osveceno, ali srpski vojnici ne oskrnavise ni jednu bogomolju, ne porusise ni jedan spomenik, ne preorase ni jedno groblje, ne zapalise niciju kucu, ne razorise nicije ognjiste, ne ucvelise niciju majku, ne silovase niciju sestru... oni samo uljeza sa pradedovskog ognjista proterase.

  10. Karadjordjevog praunuka, prestolonaslednika Aleksandra, vrhovnog komandanta srpske vojske, vidjamo na mnogim bojistima protiv austro-ugarske i nemacke oruzane sile. Njegove zapovesti i danas traju u sluhu potomaka:

"Junaci! Na obalama Save i Dunava zapocinje novi krvavi boj. Austrijanci su prikupili i poslednje svoje snage i pokusavaju opet da prodru u nasu otadzbinu, da nam se svete za krvave poraze koje ste im vi naneli na Jadru, Ceru, Suvoboru, Ovcaru, Kablaru, Kosmaju i Beogradu. Nemocni da se samo bore s nama, pozvali su cak i Nemce u pomoc. Ali te prve korake neprijateljeve preko praga Srbinova vi ste vec obelezili krvavim tragom neprijateljevih napadanih kolona. Okrvavljene nase reke, Sava i Dunav, svedoci su vase neizmerne ljubavi prema otadzbini. Vi ste ga zaustavili na pragu otadzbine. Prebacite ga preko krvavih reka, koje je pokusao da predje, i pokazite mu da je zemlja Srbinova oganj koji sazize neprijatelja, a nasim velikim saveznicima da je oganj koji zagreva toplo i iskreno druga i prijatelja!"

  Tako je govorio paraunuk Karadjordjev, viteski kralj Aleksandar.

  Taj isti viteski duh prozimao je i pukovnika Milivoja Stojanovica, komandanta Drugog pesadijskog gvozdenog puka Moravske divizije. Kad su se na vatrenom polozaju sreli ovaj puk i kaznena ekspedicija koju je predvojio carski general Oskar Pocorek, nadmeni Beclija uputio je preko emisara zahtev srpskom pukovniku da mu se ukloni s puta kako bi njegove trupe bez borbi i prolivanja krvi umarsirale u srpsku prestonicu. Po istom emisaru ovako je pukovnik Stojanovic otpozdravio Pocoreku:

"Pocorece, carevi vecile, Dusa mi je od Kosova stara, Tesko srce u gorskoga vuka, Komandant sam gvozdenoga puka. Ne bojim se cara, ni cesara."

  Nikad vise Pocoreku nece pasti na pamet da trazi predaju srpskih vojnika, jer su njegove trupe strmoglavce bacene u Drinu.

  A kad je, posle ovog poraza, iz beckih najvisih krugova preporuceno Pocoreku da bi najbolje bilo da izvrsi samoubistvo, on je ovako odgovorio: "Hocu, ubicu se, ali cu se ubiti tek onda kada ma koji austrijski general pobedi srpsku vojsku!"

  Junacki duh kneza Lazara i Vozda Karadjordja, trajao je i u majoru Dragutinu Gavrilovicu. U jesen 1915. godine, kad su trupe nemackog feldmarsala Mekenzena prodirale u srpsku prestonicu, major Gavrilovic je svojim vojnicima izgovorio ovu besedu:

"Tacno u tri casa neprijatelj se mora razbiti vasim silnim jurisem, razneti vasim bombama i bajonetima! Obraz Beograda, nase prestonice, mora da ostane svetli. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je nas puk iz svog brojnog stanja, nas puk je zrtvovan za cast Beograda i Otadzbine. Vi nemate da se brinete za svoje zivote koji vise ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i Otadzbinu! Ziveo kralj! Ziveo Beograd!"

  A pre napada na Kraljevinu Srbiju, Makenzen je ovako upozorio svoje vojnike:

"Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega ljubi slobodu i koji se bori i zrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomraci slavu i ne kompromituje dosadasnje uspehe slavne nemacke armije!"

   U tri godine Kraljevina Srbija je usla u tri krvava rata. Dva su joj bila nametnuta, a u jedan, onaj protiv turske imperije, 1912. godine, usla je sa nevidjenim zarom i odusevljenjem, jer nije mogla da se oglusi o vapaje svoje porobljene brace. O tome svedoci i jedan telegram koji je Beograd, na dan mobilizacije, poslao Crnoj Gori: "Kralj danas pozvao pod oruzje celokupnu ubojnu silu Srbije. Ocekujemo glas da je bratska Crna Gora solidarna."

  A Cetinje, zahvaceno talasom odusevljenja i spremno da se lati oruzja, zuri da odgovori bratskom Beogradu: "Od juce sva je Crna Gora na nogama! Svoju ruku stavila je u ruke bratske Srbije, da udruzeno polete braci u pomoc! Onam, onamo za brda ona..." A preko Drine, Save i Dunava, tada pod opsadom austro-ugarske sile, tajnovito prelazili dobrovoljci da bi se svrstali pod zastavu Karadjordjevog unuka.

  Niko, razume se, ni Obrenovicima nece osporiti velike zasluge, ali na njih kao da je palo prokletstvo zbog podmuklog i svirepog ubistva kuma Karadjordja: poslednji Obrenovici nestali su sa drzavne i zivotne scene jos pre sto godina. Karadjordjevih potomaka, medjutim, Bogu hvala, i danas ima dosta.

  11. Sve sto su srcani, hrabri i mudri Srbi u minula dva veka stvarali, sakupljali, sabirali, sve sto su ukrupnjavali u celinu, vracali stopu po stopu srpske zemlje koju su nam tudjinci otimali, stvarajuci, tako, siroku srpsku drzavnu zajednicu, sve sto su vekovima obnavljali, negovali, branili i odbranili u surovim ropstvima - sve je to unisteno u doba naopake komunisticke vladavine. Pod tom bezboznickom vladavinom, koja je trajala vise od pola veka, izgubili smo dragulje srpskih zemalja, presecen je i zdrobljen nas nacionalni koren, zatrovani gotovo svi izvori nase duhovne i istorijske svesti; unistena je tradicija, oslabljena vera. Srbija je puna nekrstenih i puna izbeglica iz srpskih zemalja, a svet je pun Srba koji su izbegli komunisticki pakao.