Pise: Dragomir Brajkovic

  Veliki i prelomni istorijski dogadjaji, kakav je svakako Prvi srpski ustanak, ogledaju se u najmanje dva ogledala: istorijskom i umetnickom. Ustanak je, kako pesma svedoci, najavljivan cudnim znamenima rasutim vis Srbije po nebu vedrome. Kao da su, i na taj nacin, Bozji ugodnici najavljivali da je zeman doso valja vojevati.

  Nije se sa nadleznijeg mesta mogla poslati tako vazna poruka niti je od poezije bilo podesnijeg prenosioca.

  Za dva veka koliko je proteklo od pocetka Ustanka, istorija je rekla svoje: ispitala je sve relevantne cinjenice i istrazila izvore osvetljavajuci vazne dogadjaje i najvaznije licnosti dok umetnost jos nije kazala svoju konacnu rec. Od kad se Dositej Obradovic, vec ustanicke 1804. godine, stihom oglasio na insurekciju Srbijanov (istovremeno budeci usnulu Srbiju i rasturenu Srbadiju), umetnicki odzivi na ovu temu su stalni. Slikari, kompozitori, dramski pisci, pesnici, romansijeri i filmski umetnici stvorili su za ova dva veka brojna i raznovrsna dela inspirisana Ustankom.

  Ustanici su, braneci gole zivote, branili pravo na opstanak ali su pred sobom imali i velike ideale. Sameravaju li se danas, dva veka kasnije, istim merilima sve one vrednosti za koje se, vo vremja ono, vojevalo i ginulo? Imaju li danas, sloboda, rodoljublje, cast, dostojanstvo, vera junastvo i pravdoljublje, ista znacenja i stoje li u istom poretku kao onda? Da li nas samo iz poezije – kolektivnog pamcenja, opominjuce prizivaju?

  Prota Mateja Nenadovic i perom ucestvuje u Karadjordjevoj buni. Svedoceci o pocetku same bune, on, upecatljivijim secanjima, potvrdjuje i Visnjiceva kazivanja o tom vremenu. "Ja i stric Jakov", belezi prota Mateja, "nismo se imali sta drugo pomisljati. Mi smo onog casa, kako smo u sumu pobegli, gotovi bili da se s Turcima tucemo, ali nismo se mogli osloniti da ce narod sa nama pristati na osvetu zbog ova dva kneza, koje je, istina, narod obadve knezevine ljubio i uvazavao, ali bez nji’ takodje obadve knezevine ostale su bez glave."

  Ustanak se sirio i narod se podizao bez obzira sto je verovao da knezovi nisu radi kavzi. Prota belezi dalje: "Pisem gospodaru Djordju opsirno kako je amo da Turci hoce jamacno doci u Sabac, jerbo je vrlo mnogo Turaka, niti mi sami mozemo im zabraniti da u Sabac dodju, i da cemo mi ovu nasu vojsku istupiti od Sapca za Dobravu, da u narod ne pustimo". Ustanak se sirio, pa Prota zapisuje i ovo: "Medjutim doslo je pismo od gospodara Djordja, da je on razbio na Moravi Turke i sad u Topoli kupi vojsku i da ce nama skoro doci".

  Prve godine vojevanja na daije Vuk ce zabeleziti: "Narod pak kome je zulum i onako bio dodijao, stane se vecma i vecma buniti; ne znajuci niko, za sto Turci sijeku, svako se morao bojati, da i na njega red ne dodje. Kad se vec stane brojati: ovoga su posjekli, onoga ubili iz puske, onoga zatvorili, onoga nijesu nasli kod kuce, ovaj utekao, onaj se sakrio, onda ovi bjegunci stanu traziti jedan drugoga. Tako se sastanu Crni Djordjije i Janko Katic…"

  Svedocenja savremenika ustanka su jaka i upecatljiva, no najsire i najobuhvatnije je ono iz narodne pesme. Uostalom, deseterac je dugo bio jedina nasa istorija, nase arhive i muzeji. Njegova je pamtljivost sacuvala od zaborava brojne licnosti i mnoge dogadjaje. Preuvelicavajuci ih, nije li pomagala da se jasnije uoce i sagledaju?

  Nase epske pesme, kako je toliko puta isticano, nisu samo istinite vec i vidovite. One pripovedaju sta je bilo ali i prorokuju sta ce s nama biti od posljetka. Nista u narodnu pesmu nije uslo slucajno, niti je poredak u njoj proizvoljan. Nisu li vedro nebo i krvavi znameni u viziji epskog pesnika nagovestaji da i u ljudima kljuca od nepravde i da ce, zakonito, druga nastati sudija? Uz Vukovo svedocenje o prvoj godini vojevanja na daije nepotkupljivo svedoce i nase narodne pesme ispevane u same ustanicke dane ili nesto kasnije. U njima se zgusnulo i kristalizovalo narodno pamcenje pa se stvari, pojave, bojevi i junaci, vide ne samo jasnije vec i potpunije.

  Ako nase narodne pesme starijih vremena opevavaju petovekovni san narodni o slobodi (a opevavaju, ducicevski receno, zudeci zlatno sunce slobode), za one novijih vremena, narocito one o bojevima i junacima Prvog srpskog ustanka, moze se reci da predocavaju i prate ostvarenje visevekovnog sna.

  Nema sumnje da je u Filipu Visnjicu ustanak dobio ne samo svog umesnog i nenadmasnog pevaca vec i velikog pesnika jakog nadahnuca, koji odmah posle bojeva stihuje dogadjaje i sve ono sto je dostojno narodnog pamcenja i divljenja. Od tridesetak deseterackih pesama o bojevima i junacima Prvog srpskog ustanka vecinu je ispevao Visnjic. Njegova pesma aktivno ucestvuje u ustanku zivo ga prateci od pretkazanja i nagovestaja da ce druga nastati sudija do trenutka kad ustane kuka i motika, pa sve do Karadjordjeva rastanka sa Srbijom. Visnjiceva pesma ne samo da je prepoznala znamene vis Srbije po nebu vedrome, vec je uocila da ce se savez Neba i Zemlje, predaka i potomaka, bunom narodnom oglasiti. U ovim pesmama, uz jaku imaginaciju, gospodari i zdrav razum. Visnjiceva je pesma istovremeno zagledana u dva neba: unutrasnje, raspeto u ljudima (i ono se tek krajccima vedri), i ono nad njima (zategnuto i vedro) na kojem se Bozjim rukopisom i voljom Bozjih ugodnika raspoznaju samo pesmi dokucive poruke. Visnjiceva pesma tolkuje i tumaci ali ona zaziva i sokoli.

  Ucesce Neba u zemaljskim poslovima u Visnjicevoj pesmi "Pocetak bune protiv dahija" nije puko prorokovanje vec mnogo vise od toga. Jer koliko su nebeske prilike poruka vise sile, toliko su i zov predaka. Kako svedoci ne samo pesma vec i savremenici Ustanka, bese krvca iz zemlje provrela, pa je zakonito doso zeman valja vojevati. Istorijsku istinu Visnjic, kao i drugi pevaci, kazuje na pesnicki nacin: slikama i predskazanjima. U ovim su pesmama, uz junastvo, moralne norme visoko podignute i obavezujuce su. Ona nacela i svete hriscanske naloge, iskazane stihom da je bolje izgubiti glavu nego svoju ogresiti dusu, Visnjic je u pesmama ne samo podigao na visoko vec je cojstvom i junastvom neraskidivo povezao. Drukcije nije ni moglo biti jer da bi istinito pevale o bojevima i junacima i dobu kad se scase po zemlji Srbiji, po Srbiji zemlji da prevrne, ove pesme su se morale susresti i sa svojim pretecama pa su na pesnickom nebu iscitale svete znamene pre nego su se u surovu javu zagledale. A u poeziji je sve kako carski valja i trebuje, cisto i cestito i milome Bogu pristupacno. Nisu stoga pevaci zatvarali oci pred ogresenjima i prestupima ustanika jer je kroz njih govorilo i nasledje.

  Ako su, kako je isticano, pretkosovski junaci bili vesnici apokalipse i sveopsteg naseg rasula, ako su kosovski izabranici Neba i zarucnici Smrti (Evo t’ idem poginuti, duso), ako su hajduci i uskoci znali stici i uteci i na strasnom mestu postojati – junaci Karadjordjeve bune su kod Visnjica i drugih pevaca opevani u drugim odorama i pod novim znamenjem, ali uvek obavezani nasledjem.

  Narodna pesma je, pevajuci o Ustanku, stavila teziste na narodne mase i, tek ponekad, na pojedince, a kasniji pesnici, pa cak i neki savremenici tih burnih dogadjaja, u sredistu svojih zanimanja stavljaju istaknutog pojedinca. Jos je Sima Milutinovic Sarajlija (Njegosev ucitelj i tvorac igraljki uma) pevajuci o Veljku Petrovicu, ovog Karadjordjevog preslavnog vojvodu, gospodara negotinskog kruga, video kako smrt na megdan izaziva samu i kako ga ista nije mogla pobediti vec ga je zagrlila i s njim se pobratila, pa ga je s lavrima i pod oruzijem kroz grob sami u vjecnost sprovela. Vjencavanje sa smrcu kao vjencanje sa Vjecnoscu nije oziveo samo Sarajlija jer zbratimljene sa smrcu Karadjordjeve ustanike opevavaju i drugi pesnici, cak i Puskin.

  "Posvetu prahu oca Srbije" i samom nastanku pevali su ne samo Njegos vec i drugi pesnici savremenici tih dogadjaja, ali i pesnici novijih vremena sve do dana danasnjih. Karadjordje, bic tirjanah, ustalac protiv terora i zastitnik sirotinje raje privlacio je i zbog toga paznju pesnika da bi kasnije njegov tragicni kraj i krv prosuta u radovanjskom lugu jos vise uvecali njegovu harizmu. Dramski pisci su u Karadjordjevoj tragicnoj sudbini nasli motive za brojna dela bas kao sto su to cinili romansijeri i pripovedaci.

  Kao knjizevni lik, Karadjordje je opisao sirok krug od uzleta do pada u greh, od stradanja do uskrsnuca. U poeziji on je vise legenda nego stvarnost iako o njemu istorija zna gotovo sve. Pesme i pesnici se sa takvim znanjima i saznanjima o njemu ne mire vec mitologizuju i tkaju pesnicku istinu. U poeziji Karadjordje ne zivi samo dugim i raznovrsnim vec intenzivnim zivotom.

  Ono sto je u njenoj nadleznosti umetnost je ucinila – ovekovecila je i sacuvala od zaborava licnosti i dogadjaje dostojne ne samo pamcenja vec i divljenja pa i uzora. Uz istorijsku istinu, a ponekad i pre nje, pesnicko vidjenje je pomoglo (a i danas pomaze) da uspomene na ovaj dogadjaj ne samo zive vec da novim generacijama ukaze na velika pregnuca predaka. Da, kako kaze Ducic, ukazu grob pretka i put narastaju.

  Pesnicko pamcenje je stvorilo posebno sazvezdje junaka i pravednika. U ovo sazvezdje poezija je, pored Karadjordja, digla i druge ustanike: Cupica, Sindjelica, Veljka Petrovica, Antu Bogicevica, Stanoja Glavasa, Aleksu Nenadovica, Janka Katica i druge. Dva veka kasnije, ovo sazvezdje ne gasne, a legenda i istorija, pod svetloscu poezije i u auri umetnosti, dobijaju nova znacenja. I da nije doneo stvarno oslobodjenje srpskom narodu (kao sto jeste), ucinkom u umetnosti, pre svega u poeziji, Prvi srpski ustanak je visoku cenu brojnih stradanja visestruko namirio. Znameni koje je pre dva veka, vis Srbije po nebu vedrome, samo pesma vidovitog pesnika uocila, preselili su se na duhovno nebo i otuda isijavaju neprolazni sjaj. On pada i na nase puteve cak i onda kad tog prisustva nismo svesni. Taj neprestani a nevidljivi ucinak poezije ne cuva samo uspomenu na jedno vreme vec obasjava put onom koji dolazi. Obavezuju li nas ta pregnuca? Stoje li danas u istom poretku one vrednosti za koje se, vo vremja ono, vojevalo? Ako i ne stoje na sigurnom su – u neprolaznom okrilju umetnosti.