Pise: Prof. dr Dragoljub R. Zivojinovic

  Stanje i raspolozenje naroda i njegovih uglednika u predvecerje izbijanja Prvog srpskog ustanka, otkrivaju zelje i ciljeve zbog kojih su usli u neravnopravni sukob sa mocnim Otomanskim carstvom i njegovim predstavnicima u Beogradskom Pasaluku. Tome je doprineo i neobican splet okolnosti. Znacajan deo stanovnistva Pasaluka, ziveci u pogranicnim oblastima, u blizini Carstva Habzburga, ucestvovao je, voljno ili nevoljno, u svim njihovim ratovima i sukobima. Stavise, ti ratovi su se poslednjih decenija 18. veka odvijali uglavnom na teritorijama koje su nastanjivali Srbi. U tim ratovima oni su se nalazili i u austrijskoj i u turskoj vojsci, najcesce kao pomocne trupe. Ratovi i ucesce Srba u njima doveli su do stalnog razaranja zemlje i masovne pogibije naroda. Takvo stanje pretilo je da dovede do njegovog istrebljenja ili bezanja u okolne zemlje.

  Pored ucesca u austrijskom frajkoru (1788-1791), poznatom u srpskoj istoriji i kao Kocina krajina, Srbi su se okupljali u hajducke druzine i cetovali za svoj racun sirom Pasaluka. Stanje duha nastalo u takvim okolnostima cinilo je situaciju nepredvidljivom. Ratovanja i hajduciju pratili su nered i anarhija, surovost i unistavanje zivota i imovine. To je dovelo do stalnog bezanja naroda u zbegove kako bi se zastitio od vojske obeju strana.

  Ratnici i hajduci su verovali da ce hajducijom i ratovanjem na strani Austrijanaca doci do slobode i zbacivanja truskog jarma. Medjutim, pokazalo se da je to bila samo iluzija. Ucesce Srba u austro-turskom ratu bilo je masovno; oni su tokom rata u svojim cetama i hajduckim druzinama prolazili kroz sve delove Pasaluka i tako uspostavljali poznanstva i saradnju sa nahijskim knezovima i uglednicima. Time su utirali put za buducu zajednicku akciju, sticali hrabrost da napadaju i ucili vestinu ratovanja.

  Medju onima koji su ratovali i hajdukovali bio je i Djordje Petrovic, poznat u istoriji srpskog naroda kao Karadjordje, ugledni domacin i trgovac iz Topole. Kao mlad covek, on je brzo dosao u sukob sa lokalnim Turcima zbog cega je morao da bezi preko Save u susednu Austriju. Za njim su stalno isle potere, odlucne da ga uhvate i ubiju. Karadjordje je vesto izbegavao potere, a sa izdajnicima i kolebljivcima, koji su predstavljali stalnu opasnost po narod i njegove uglednike, surovo se obracunovao. U tome nije stedeo ni svoje najblize. Da bi sprecio kolebanje, izdaju i stradanje zbega, ubio je oca Petra (1785) kao primer drugima da se okanu takve radnje. Nakon povratka u Srbiju, 1796. godine, zatrazio je oprostaj za svoj greh oceubistva od arhimandrita manastira Blagovestenje, Gligorija Radojicica. Oprostaj je dobio, a okupljenom narodu na saboru podelio je rakiju, vino i hleb za pokoj duse svom ocu. Karadjordje je bio plahovit covek, brzo je donosio odluke i bio spreman da preuzme na sebe odgovornost za njih. Kasnije, bio je odlucan da ostvari svoje ciljeve i jednako neumoljiv kako prema drugima tako i prema sebi. Takvo ponasanje omogucilo je uspesne akcije pobunjenika u prvim danima ustanka.

  U predvecerje austro-turskog rata (1787) Karadjordje se vratio iz bezanije u Sumadiju, nameran da se prijavi u frajkor i ratuje u Srbiji. Kao pripadnik frajkora ucestvovao je u neuspelom pokusaju zauzeca Beograda. Veliki broj Srba ucestvovao je u tim borbama, pa je to dobilo karakter oruzanog ustanka. Citav Beogradski Pasaluk nalazio se nekoliko godina u stanju pobune. Glavninu jedinica frajkora cinili su Srbi, dok su brojne hajducke druzine delovale u svim krajevima Pasaluka, a narod se nalazio sklonjen u zbegovima. U toku nekoliko narednih godina, Karadjordje je bio podoficir u frajkoru, hajduk i zastitnik zbega. Pouzdano se zna da se tukao sa Turcima oko Pozege, Karanovca, Cacka, Studenice, Rudnika i drugde. Postao je junak i megdandzija koji nije oklevao da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake.

  Pocetkom 1790. godine, zavrsila se austrijska ofanziva i pocelo povlacenje vojske i frajkora iz Pasaluka. Krajem te godine austrijska komanda je odlucila da raspusti frajkorce koji su vec pre toga poceli masovno da dezertiraju. Sredinom 1791. godine zakljucen je Svistovski mir kojim je okoncan rat izmedju dve carevine. Njegovim odredbama Srbi su dobili amnestiju, a otomanska vlast je bila vaspostavljena u Pasaluku. Za junastvo i usluge ucinjene austrijskoj vojsci za vreme Kocine krajine, Karadjordje je, pored unapredjenja u podoficirski cin, dobio i medalju za hrabrost.

  Svojim ucescem u frajkoru, Srbi su stekli dragocena iskustva o nacinu vodjenja rata, a jos znacajnije bilo je saznanje o tome kako se sticala sloboda i oslobodjenje. Bivsi vojnici, frajkorci i hajduci iz razlicitih nahija sirom Pasaluka, postali su usto saveznici i prijatelji. To je dovelo do konsolidacije onih snaga koje su bile spremne da podignu ustanak. Ponekad su nastajala i neprijateljstva medju sujetnim staresinama, koja su dugo trajala i dosla do izrazaja u toku Ustanka. Povratkom turske vlasti u Pasaluk i obnavljanjem knezinske samouprave u narednih desetak godina doslo je do prekida saradnje izmedju hajduka i zbeg-raje, koja se vratila svojim domovima i zanimanjima. Njenu zastitu sada su preuzeli nahijski knezovi.

  Karadjordje je predvodio brojnu hajducku druzinu koja je brojala vise od stotinu ljudi. Narod ga je zapamtio kao visokog, naocitog coveka, bogato obucenog, koji nije dozvoljavao "hristijane arati". Kao i druge, i Karadjordjeva druzina se ponasala na nacin koji mnogi nisu odobravali. Otimali su devojke i udavali ih za clanove druzine; ponekad su otimali i kaznjavali nemirne i nepokorne. Na taj nacin hajducija je poprimila vid razbojnistva, pise Rados Ljusic. Kad je jedan krcmar nazvao Karadjordja pustahijom i zlim covekom, dobio je propisne batine. Inace, Karadjordje je raspolagao znacajnim novcanim imetkom, sto ukazuje na otimacinu i pljacku. U okolnostima koje su postojale u Pasaluku, pustahiluk se, ocigledno, nije mogao lako iskoreniti.

  Ipak, mir i zavodjenje reda u Pasaluku, 1793-1794. godine, doveli su do opadanja hajducije. Zna se da je Karadjordje odustao od nje. Skrasio se sa porodicom u Topoli, pa se cak okrenuo protiv ostalih hajduckih druzina. Njihovo delovanje smatrao je stetnim po narod. U Topoli je stvorio imovinu, kupovinom i krcenjem pustara i sikara. Istovremeno, trgovao je stokom cime je stekao ugled imucnog trgovca.

  Hatiserifima koje je dala 1793., 1794. i 1796. godine, Porta je potvrdila knezinsku samoupravu u Pasaluku. Potonja zbivanja sprecila su da ona u potpunosti i zazivi. Kako bilo, srpski narod u Pasaluku pruzio je znacajnu podrsku borbi beogradskog vezira Hadzi Mustafa-pase protiv izbeglih janicara i vladinskog staresine Pazvan-oglua. Srpski odredi jacine 16 hiljada vojnika u turskoj sluzbi bili su glavna snaga koja je sprecila Pazvan-oglua i janicare da se vrate u Pasaluk. Upravo ta cinjenica doprinela je jacanju knezinske autonomije, sto ce imati velikog znacaja u vreme ustanka. U tim odredima nalazio se i Karadjordje. Boreci se u njima, on se i zamerio mnogim Turcima, neprijateljima Hadzi Mustafa-pase. Oni su u vise navrata, bezuspesno, pokusali da ga uhvate i ubiju. Takvi pokusaji doveli su do toga da posle 1798. godine, Karadjordje nije smeo da ide u Beograd i druge varosi; morao je stalno da se krije. Njegova hajducka opreznost i spretnost spasli su mu zivot u vise navrata.

  U sukobu koji je nastao izmedju beogradskog vezira i janicara doslo je neminovno do ponovnog ozivljavanja hajducije. Poslednjih godina 18. veka, pojacalo se i nasilje nad narodom. Obe strane, austrijska i turska, morale su stoga da se bore protiv hajduckih druzina, dok se Mustafa-pasa njima koristio 1801. godine, kada je odlucio da se obracuna sa janicarima. Njegova borba se zavrsila tragicno. Po sultanovoj naredbi, janicari su se, 1799. godine, vratili u Pasaluk, cime je nastalo novo stanje. U leto 1801. godine, janicari su ubili Hadzi Mustafa-pasu, podelili Pasaluk u cetiri dela i zaveli vladavinu terora.

  Od tog trenutka u zemlji je nastala opsta nesigurnost, pa niciji zivot nije bio bezbedan, ukljucujuci i Karadjordjev. Od 1801. do 1804. godine, narod je bio prisiljen da kulucenjem gradi hanove u svakom vecem selu i varosici. Nasilje koje su zavele subase i njihovi momci u vreme izgradnje hanova i surova kontrola nad stanovnistvom izazvali su veliku omrazu u narodu protiv njih. Zuluma je bilo na svakom koraku i u svim vidovima. Takva strahovlada nije postojala jos od pada Srbije pod tursku vlast, pa su hanovi i njihovi vlasnici postali najomrazeniji u narodu. Njihovi zulumi, u obliku ponizavanja, pljacki, izrabljivanja i nasilja, podsticali su u narodu i njegovim uglednicima odlucnost da se prekine sa takvim polozajem, da se raskine sa takvim odnosom. Tu i tamo javili su se primeri otvorenog suprotstavljanja i otpora, sto je prisililo handzije-zulumcare da se sklanjaju u hanove kako bi spasli svoje zivote. Glasnici slobode su se nazirali, a istovremeno strah Turaka se pojacavao.

  Srbi su morali da se suoce u tim trenucima sa svojim ukorenjenim strahom. Postojeca situacija nametala im je potrebu da strah od Turaka savladaju. Jedino na taj nacin mogli su da se odluce da se late oruzja i suprotstave se zulumcarima. Strah koji se ukorenio u dusu svakog Srbina dostizao je snagu uzasa, pa je kao takav bio najveca prepreka na putu ka slobodi.

  Panicni strah od turskog nasilja doprineo je mnogo kolebljivosti narodnih prvaka da zagaze u otovreni sukob sa Turcima. Sam Karadjordje je verovao da bi takav sukob mogao da dovede do pocetka "krajine". S druge strane, umesto da se obracunaju sa zulumcarima i tako prekinu strahovladu, mnogi ugledni ljuid su se sklanjali u sume, bezeci od dahija i subasa; sa sobom su vodili mnogo naroda kako bi ga zastitili od zulumcara. Tako je nastala, pise Vuk St. Karadzic, posebna vrsta odmetnika - hajduk i seljak. On je bio nosilac srpske revolucije 1804. godine. Tome je prethodila duga evolucija. Hajduk-seljak je bio hrabar, ali politicki nezreo; nije razmisljao o svojim postupcima, narocito ne o njihovim posledicama. Vise su ga interesovali plen i pobeda, a manje nacionalno oslobodjenje. U njegovom razmisljanju nije bilo drzavotvornih htenja i jasne vizije buducnosti. Osveta za naneto zlo bila je imperativ. Tek ce revolucija 1804. godine promeniti takav stav.

  Ponovno uvodjenje citluckih odnosa (kmetstvo) i izgradnja hanova, doveli su do postepenog budjenja svesti kod stanovnistva. Tek kada je dahijski teror zapretio njegovim istrebljenjem, pojedinci su shvatili svu velicinu opasnosti. Dosavsi do dna u bolu i patnji, narod se pripremao da podigne bunu, snaznu i nezaustavljivu. U takvim okolnostima na povrsinu je izbila iz dubine ponora licnost Karadjordja Petrovica, koji ce postati olicenje borbe za ljudsko dostojanstvo i slobodu.

  Sa pojavom Karadjordja je ozivela i tradicija o srpskoj srednjovekovnoj drzavi. Ona se ocuvala unutar Srpske pravoslavne crkve, a njeni najistaknutiji prelati - Patrijarh Arsenije IV Jovanovic Sakabenta, Petar II Petrovic Njegos, Arhimandrit Arsenije Gagovic i Mitropolit Stefan Stratimirovic - pisali su projekte o obnovi srpske drzave. Njima su se pridruzili David Narandzic, Dimitrije Vujic, Sava Tekelija i drugi. Oni su zeleli da okupe srpske zemlje i stave ih pod zastitu Austrije. Rat Turske i Austrije (1788-1791), srusio je tu zabludu. Tada je nastalo uverenje koje je najjasnije izgovorio Aleksa Nenadovic, "da vise nikad ko je Srbin Nemcu ne veruje". Ideja o osloncu na sopstvene snage sve vise je jacala u borbi za slobodu, a dobila je svoj konacni oblik kasnije, tek 1803. i pocetkom 1804. godine.

  Na podizanju ustanka najvise se uradilo u Kragujevackoj i Valjevskoj nahiji. Pocetkom 1803. godine, dvanaest nahijskih knezova sastalo se u manastiru Bogovadji. Tu su se dogovorili da od sultana traze pomoc da se ukloni dahijsko nasilje iz Pasaluka i zaverili se da ce u roku od osam meseci podici ustanak. Za ovaj, kao i druge korake knezova, saznali su dahije; culi su i za Karadjordjeve razgovore sa zamunskim trgovcima o kupovini oruzja i municije za ustanike. Do ruku im je dosao i spisak licnosti koje su podrzavale ustanak. Medju njima je bilo i Karadjordjevo ime. Pocetkom 1804. godine, dahije su o pripremama Srba za ustanak obavestili Pozvan-oglua. Njihova reakcija bila je ostra. Odlucili su da izvrse secu knezova, uvereni da ce tako spreciti izbijanje ustanka.

  Dok su dahije pripremale odmazdu, Karadjordje je pridobio ugledne ljude za ideju o podizanju oruzane pobune. Dobio je podrsku Vase Carapica, Janka Katica, Mladena Milovanovica, Milosa Obrenovica, Stevana Sindjelica, Alekse i Jakova Nenadovica. Ugledni i bogati trgovci su strepeli i strahovali od turskog nasilja. Karadjordje je vec obezbedio podrsku hajduckih harambasa i njihovih druzina. Koristeci svadbu u Orascu, novembra 1803. godine, okupili su se vodeci ljudi Sumadije da se dogovore o daljim koracima. Tada su se saglasili da se dignu na ustanak u martu 1804. godine i da strogo cuvaju tajnu o tome. Zakleli su se na krstu da o toj odluci nece niko saznati. Upravo zbog tog straha od izdaje mnogi od njih su bili pobijeni i tajno sahranjeni, najcesce bez krsta i imena. Ljusic zakljucuje da je to bila srbijanska "istraga poturica". Kada se, napokon, vratio u Topolu, u januaru 1804. godine, Karadjordja je tu sacekala vest o seci knezova.

  Krajem januara 1804. godine, dahije su odlucile da poseku sve srpske knezove, popove, ucitelje i kmetove. Samo ludu decu do sedam godina nameravali su da ostave u zivotu; verovali su da ce kao takvi ostati poslusna raja i sluziti Turcima. O tome je govorio Filip Visnjic u poznatoj pesmi Pocetak bune na dahije. Dahije su odlucili da pobiju knezove koje budu uhvatili i poslali su ljude u razne oblasti. Seca je obavljena izmedju 4. i 10. februara 1804. godine. Racuna se da je tom prilikom izgubilo zivote oko stotinu uglednih lica. Medju njima su bili Ilija Bircanin, Aleksa Nenadovic, Stanoje Mihailovic, Petar iz Glozana, Stevan Palalija, Marko Carapic, Hadzi Ruvim. Neki su uspeli da uteknu pred turskim nasilnicima. U pismu Pazvan-ogluu, dahije su se hvalili kako su secu izveli bez mnogo truda. Medjutim, nisu shvatili da ce posledice tog cina biti porazne po njih. Medju Srbima je nastao uzas i svima je postalo jasno da je nit koja je delila zivot od smrti bila veoma tanka. Valjalo je nesto preduzeti i to brzo.

  Petog februara 1804. godine, ceta Uzun-Mehmeda upala je u Karadjordjevo dvoriste u Topoli, namerna da ga uhvati i ubije. Lukavi Karadjordje je uspeo da umakne, dok su napadaci bili rabijeni. Karadjordje je morao ponovo da se skloni iz Topole. Seca knezova je bila opomena za sve ugledne ljude u narodu u koje su dahije sumnjali. Iz Topole Karadjordje se uputio u Bukovik, gde se okupilo nekoliko uglednih ljudi, medju kojima su bili Stanoje Glavas i Janicije Djuric. U kuci Marka Karatosica u Kopljarima, okupljeni Srbi doneli su odluku da se turski zulum vise nije mogao podnositi, da treba paliti hanove, da handzije valja ubijati. Srbe koji na to ne bi pristali trebalo je takodje ubijati. To je bila radikalna promena stava odmetnika i hajduka. Sa sastanka u Kopljarima upucen je poziv uglednim Srbima na tajni skup u Orascu.

  U tim danima svima je postalo jasno da se sloboda mogla zadobiti samo oruzanom borbom. To potvrdjuje i Vuk St. Karadzic koji je zabelezio da je "narodu zulum dodijao i da nikome vise nije verovao". Srbi su postepeno kidali lance ropstva i pretvarali se u borce za slobodu, revolucionare. Takvo misljenje delio je i Stojan Novakovic tvrdeci da je buna odjedanput pocela da izbija na svim stranama. Pljackanje i paljenje hanova i ubijanje handzija pokazali su da je obican narod bio spremniji za borbu nego njegove seoske i nahijske staresine.

  Orasacki zbor, odrzan verovatno 2/14. februara 1804. godine, razresio je preostale dileme. Na njemu je trebalo raspravljati i doneti konacnu odluku o pruzanju otpora dahijama. Taj otpor se nije mogao pripremiti i organizovati bez vrhovnog staresine. Na zboru je doneta odluka o borbi protiv dahija, paljenju hanova i proterivanju Turaka iz sela i varosica. Doneta je takodje i odluka o izboru Karadjordja za vrhovnog vodju, staresinu ustanka. Zbor u Orascu doneo je odluke u ime citavog naroda, ne grupe ili pojedinca. Jednom recju, bio je sudbonosan za sve. Polaganje zakletve imalo je visestruki znacaj: to je pokazalo da su se Srbi oslobadjali straha od Turaka i vlastite izdaje, sakupljali hrabrost i doneli odluku da vode rat. U tom trenutku oruzana borba mogla je da pocne.