Lutam
po Srbiji, kao i nekada, od sela do sela, od grada do
grada. Po Srbiji nasih podmladjenih nada, prerusenih
cobana i sarenih stada. Lutam i placem tuzan ko nikada.
Gradovi
prozdiru vinograde, njive, vocnjake i sume – svoja ziva
pluca. Po pustim selima jos cvetaju sljive i jabuke oko
gluvonemih kuca.
Kupina,
glog i razno rastinje bez duse strklja oko starih kuca sto
se ruse.
Kad
god se neka stara kuca srusi u mrtvo ognjiste, ime i
prezime, ona se srusi i u mojoj dusi gde su sve kraca
leta, a duze zime.
Sedi
momci vrebaju rusne udovice. Raskalja se zemlja od trulih
jabuka. Zatvorene skole ko puste kosnice. Prazno nebo,
zvono bez klatna i zvuka.
Starice
samotnice beru trule visnje, zute kao jesenje dunje kraj
pusnice. Samo groblja zivnu dva-triput godisnje, na letnje
i na zimske zadusnice.
Il
kad neka gresna stara dusa prne iz vostanog kostura u
plavo bezmerje, pa se cela bezuba okolina zgrne da zdere
do u tamno predvecerje.
Presusuju
izvori, stubline, bunari. Gavran peva na jarmu a sova na
sacu. I kad nas mraz steze i kad sunce zari, ista je
studen u pesmi i placu.
Nigde
ne vidis mladjeg zenskog stvora od pedeset leta, sem gosce
poneke, ni da cujes bistri zubor razgovora. Starice nalazu
kvocke u kolevke.
A
starci sto lice na tuzne monahe beru kukuruz, jabuke i
grozdje i mlate i kupe prezrele orahe. Ni u crkvu vise
nema ko da dodje.
Gradovi
rastu, sela urastaju. Sve redji su oni dimnjaci sto puse.
Stoka ne rice, niciji psi laju po suvim vocnjacima, a kuce
se ruse.
Kad
god se neka stara kuca srusi u grob domacina, u oca bez
sina, ona se srusi u mojoj dusi koja je vec puna dragih
rusevina.
Danju
zedno sunce, lutalica stara, po razvalinama seoskim
tumara, a nocu mlad mesec s gladnim kucicima zvezda,
zavija ko mrsav pas nad kucistima, pa se nad Srbijom (na
koju iz tmine krice crne belosvetske pticurine) i nad
jezerom biblijske tisine razleze vaseljenski lavez
mesecine!
