Pise: Radovan Gajic

"Vrazja sila odsvud oklopila; Da je igdje brata u svijetu Da pozali, ka da bi pomoga."

  Ovo su reci Vladike Danila iz jednog od najupecatljivijih dokumenata nase nesretne nacionalne propasti, koja nas je zadesila u poslednja dva veka. Taj dokument, posle Kosovskog epskog ciklusa ujedno je i najsnazniji spomenik kosovskim junacima, hrabrosti i jevandjeljskoj istini, za koju su pali. Ko nije prepoznao, knjiga se zove "Gorski vijenac". Jednom je negde Vasko Popa rekao: "Mi u to Polje nismo ni usli." Mislio je na nase nesretne generacije, stasale u vreme prve posleratne evro-globalizacije naseg duha i sredine. Mislio je na one za koje je Svetosavlje bilo izjednaceno sa muzejskom relikvijom. I prilicno dugo tako je bilo, i kao da i sada traje. Poslednji koji su u to Polje zalazili, poslednji koji su zaista osecali kako se drma i razara njihov / nas univerzum hristijanski, bili su oni hrabri muzevi koji nam bise negde djedovi i koje je okupljao duh velikog Vladike Rada, u povesti o Vladiki Danilu i sabraci. Kada je 1847. godine knjiga stampana, jos su i te kako kresale kubure, jos se i te kako lila krv za zrak onog Sunca, koje je zapanulo, u srcima i dusama Srba nikada daleke 1389. Lila se uglavnom bratska krv, da se spreci da izdaja postane nacin zivota, da se spreci da izdaja postane obicajno pravo, da se spreci da izdaja bude temelj ma koje buducnosti. Jer, gde caruje izdaja, tu nikakva buducnost nema sansu. Bez obzira na sve nasrtaje na delo "Gorski vijenac", ma sa kojih novokomponovanih pozicija nekih novootkrivenih ljudolikih prava, nema vise ni smisla ukazivati na velicinu autora, Vladike Petra Petrovica NJegosa, niti je to namera ovog teksta. Mali su koji se dizu da bi na njega bacilli senku jer je maleno ono cega su oni prizma. Citav Vijenac prozima i povezuje misao o Lazarevom Kosovu i Obilicevom podvigu. Brojni su stihovi u kojima se Kosovo direktno pominje, kao: na Kosovo u jednu Grobnicu. (); ili Kakvu sablju kazes i Kosovo? (378); ili Kosovo je oko njega leglo (1717); kao i brojni drugi. O tome bi mogla i trebalo bi da bude napisana znacajna knjiga, Ali to nije predmet ovoga teksta. Moje su nakane druge, i neka druga pitanja mi se bude iscitavanjem teksta u svetlu obnove "vrazje sile" koja je opet nasrnula. U tom svetlu, posle svega sto nam se desilo i sto nam se upravo desava na najsvetijoj grudi naseg tla, i te kako je vazno ukazati na onu istinsku pesnicku crtu kod Vladike, a koja se ispoljava u moci snaznog anticipiranja buducnosti. Napisati pre 157 godina stih: O Kosovo, grdno sudiliste, Na sred tebe Sodom zapusio! (987-988) izraz je onog pesnickog kvaliteta koji pesnika premece u proroka, cini ga da vidi i nevidljivo, cini ga dakle ubedljivim ne samo na nivou na kome se njegov rad mora poznavati i znati nego i na onom nivou na kome se njegovoj reci mora verovati. Kako sam rekao, ovde je prica o drugome i ako na izgled nevidljivom ipak dokucivom, prica je o necemu u nasoj kulturnoj javnosti vise puta raspravljanom i, kako je to kod nas obicaj, nikada zakljucenom. Rec je o Posveti samog "Gorskog vijenca". Sve bi bilo u redu da u Posveti ne postoje praznine ispunjene sa po sest redova tackica. Ova pojava izazivala je, s pravom, pobude na razlicita tumacenja. Tumacenje Vida Latkovica da je u pitanju nastojanje pesnika "da nizom tackica ili crtica prekida svoje izlaganje, hoteci time da navede citaoca na razmisljanje o pojavi o kojoj govori, pa je i ovdje isto htio", u najmanju ruku je besmislena i necemo ulaziti u njene pobude. Da je to bila namera koje se pridrzavao u ovako kratkom literarnom ogledu, zasigureno je da bi sama knjiga sadrzala toga u obilju. Ima verovatnoce da je Stjepan Mitrov LJubisa u pravu kada kaze da je Posveta Osakacena jer je stihove koji su stajali gde su tackice "ukinula ugasna cenzura". Naime, jedini sacuvani primerak Posvete pisan je rukom Vladikinog sekretara M. Medakovica, a to je primerak na kome je becka cenzura dala svoj pecat i odobrila ga za stampanje. Znaci: cenzure jeste bilo. Ali, bilo je i auto-cenzure. Po navodu Medakovica, u njegovom delu o NJegosu, sam je Vladika bio u pitanjima kome da stavi posvetu. Vrlo je verovatno sto Medakovic navodi, da je prvobitnom Posvetom bio pocastvovan knez Milos Obrenovic, ali da je, zbog samo Vladiki znanih pitanja, Posveta dobila oblicje koje je naknadno osakaceno cenzurom. Jer stih u Posveti: dize narod, krsti zemlju, a varvarske lance srusi (15) cinjenicno je daleko primenjiviji na Milosa nego na Karadjordja. Milos jeste digao narod zvanicnim, dakle legitimnim ustankom, a nije pretvorio lokalnu pobunu u ustanicki pokret. Nikada vise crkava i manastira nije podignuto po srpskim zemljama nego za vlada kneza Milosa, a toga je Vladika sigurno bio i svestan i znao je o tome. I Milos je zaista svojom lisicijom politikom srusio varvarske lance. Uslovno, samo uslovno, ovaj se stih moze primeniti i na Karadjordja, ciji je zivot, uopste i u celini, bio prilican neuspeh. No, mudri Vladika, po mom skromnom misljenju, nije svoj spis posvetio ni jednom ni drugom. Jasno je da se Milos ne spominje, sem u Medakovicevom secanju, ali sama posveta originalno nije izricito naslovljena ni Karadjordju, ma koliko se i kakve politicke struje, raznorazni klubovi i loze, kao i porodicna stable otimali o ovo. Naslov Posvete jasno glasi: POSVETA PRAHU OCA SRBIJE. Sadrzinski, Posveta govori o svezem primeru Karadjordjeve zrtve i podviga, ali pominje i mnogo drugog iz istorije Srba. Poslednja cetiri stiha pocinju sa: Zna Dusana rodit Srpka... (35) a zavrsavaju se: Bjezi, grdna kletvo, s roda - zavjet Srbi ispunise! (38) O kakvoj se kletvi radi? Ovaj stih ocito ukazuje da se u Posveti ne radi (ili nije radilo, kada je bila u celosti, pre cenzure) samo o svetovnim pitanjima i svetovnim stvarima vec i o duhovnim. Jedina strasna kletva koja je pala na rod, jeste kletva bratske Carigradske patrijarsije, bacena na Srpstvo prilikom Dusanovog posezanja za carskom krunom. Ovde necemo ulaziti u legalitet i legitimitet toga cina, o tome drugom prilikom. Cinjenica je da je kletva imala svoj eho u zivotu i dusama pravoslavnog Srpstva i da je znacajno otklonjena diplomatskim misijama monaha Isaija u vreme kneza Lazara, pred Kosovsku bitku. Kao i duhovni poglavar, Vladika i te kako zna ove stvari. I ova pitanja zasigurno zaokupljaju NJegosevo i vladarsko i stvaralacko bice. To niko ne moze da porekne. Katolicizmu austrijske imperije jedino i najvise sto moze da smeta, i oduvek je smetalo, jeste svetosavsko Pravoslavlje. Malo je verovatno da je Vladika zaboravio da je i sluzenik i sluzbenik svoje svetosavske Crkve. Na toj liniji austrijska cenzura je najverovatnije obavila svoj rad i uvela apstraktnu simetriju birokratije u Vijenac (4 puta po 6 redova paragraf tackica). Ali, ostala je posveta, jer je zvucala bezazleno, i uslovno je mogla da pripadne i Karadjordju, ako prenebegnemo da on nije u prahu, vec je u svojim mostanim, zemnim ostacima. Jedini istinski Otac Srbije koji jeste u prahu, i koji je pre svih Otac drzave srpskog roda jeste Sveti Sava. Vladika to zna. I vrlo je verovatno da je posle svih lutanja jednog duhovnika, od jednog do drugog, njegovom dobu bliskog gresnika / heroja, tome i tako sacinio svoju Posvetu. (Ako nije, neka ovo bude moja romantizacija Vladikine Posvete, ali prah i Karadjordja tesko mogu da prihvatim.) Dakle, mislim da je Posveta napisana Svetom Savi i da je sa namerom ostavljena u nejasnosti. Pogotovo kada se dobro sagleda sta je uradjeno sa Svetosavljem u radovima i delu Vuka Karadzica. Ako je, pak, zaista delo "Gorski vijenac" posveceno Karadjordju, sa onom sadrzinom koju ima i snagom koju u sebi drzi kao najsvetiju tajnu, a ne Ocu Srbije, koji to jedini istinski jeste i jeste u prahu, dakle Svetom Savi; onda se Srpstvo nalazi u spletu mnogo strasnije i mnogo dublje zavere nego sto mi to mozemo i da mastamo. A ako to jeste tako, onda Srpstvo ima sva prava i mora na tu zaveru da odgovori jos dubljom i tajnijom zaverom od apisovske. Duboko sam uveren da je veliki mislilac, mudri Vladika, na umu imao onoga koji je i sam vladicanskim cinom sluzio. Ne verujem da bi Mitropolit smetnuo sa uma Boga u ime, ma kako velike, ali ipak prolaznosti Vozdove. Pogotovo u spisu koji jeste sav o prolaznosti i vecnosti. Ovome, mislim, treba da ucimo svoju decu, jer to je o tome koliko dugo Srpstvo traje i kako su duboki njegovi koreni, svetosavski. Kao i tome da je "Osman aga" zavrsio pod potpisom onoga koji ga nije napisao, kao sto je i "Jama", direktno, od slova do slova, sa usana prezivelog i oslepelog, zavrsila u peru i potpisu onoga koji je nije napisao; kao i da su zivoti mladosti Sumadije i Srpsta sire zavrsili potpisom nesrpskog vladara nad Srbima. Ovo nije o autorskim pravima, ovo je sve o reci, krvi i Bogu, koji jedini ima pravo na nasu i rec i krv, ali nam ih On retko proliva, dok to pozivotinjeni u ljudskom rodu i te kako praktikuju. I uvek, oni sve tragove svoga zla nastoje da uniste, kao nedavno sprovodjenje zakona o estetskom izgledu lijepe im njihove, pokraj puteva, zbog koga su iscupani iz temelja i zaravnjeni sa zemljom, svi zidovi i tragovi srpskih ognjista koje su razognjistili, raskrovili, razorili, pred Bogom pozivotinjeni posipajuci po njima krv roda Srba, koji ih je podigao. Isto kako su to uradili 60-tih godina, sa istim krajevima, na osnovu istovetnih odluka. Budalastina zaista nema kraja, kao da ce ih Bog pitati o papirima, gradjevinama, i izgledu domaje im, pokraj puteva. Jadne treba uvek zaliti, ma koliko zlo sobom donosili. A pocetak teksta bio je u napomeni o stubu oko koga se Vijenac vije, o stubu Kosovskih mucenika, koji u ove nase zalosne dane narasta novim zrtvama, gde Sodom svoj lov na Srbe, zapocet slucajem Martinovic, nastavlja (o zla providjenja!). Besramnost inicijala pakla J. B. trijumfuje ovih dana u radu 1200 (hiljadu i dvesta) katolickih misionara - preobratitelja, koji su se, kako obavestavaju sredstva javnog informisanja, razmileli po Kosovu, da love duse. Nepomjanik pisane reci - J. B. - dugo je prisutan u visedecenijskoj vatikanskoj ediciji: "OPCIONE PER LA KOSOVA CATOLICA". Rata, agresije NATO-a na Jugoslaviju, nije bilo zbog jadnih i nevinih Siptara. Rat je bio za pokatolicenje Kosova, za pokatolicenje Crne Gore, za pokatolicenje vascelog Srpstva. Da li je sada jasnije zasto se Kosovski ciklus epske junacke poezije u hrbatima uci kao knjizevnost Hrvata? Zar nam nije jasno oko cega je Kosovska bitka bila i jeste? I sa kime u stvari? Vise je nego jasno zasto mora postati samostojna drzava Crna Gora. Crnogorci koji nisu Srbi jer su Crnogorci, pa zbog toga sto nisu tako Srbi, imaju pravo na svoju samostojnu drzavu, od sveg srca: posrecila im se. Bas kao i hrbatima njihova sto je, a koji su od srpsta otrgnuti zlom katolicanstva, koje im je i njihovu osnovalo. Bas kao sto se i gradjanima Bolcana, izmedju Italije i Svajcarske, posrecio njihov grad od kada ga vise ne zovu Bozen. Ide to i dublje i dalje, i do Rima, koja rec znaci isto sto i Ruma ili onaj nad Dunavom, Ram. Braci Crnogorcima koji su Srbi, i koji ce vazda, kao Srbi, biti gospodari Crne Gore nad Adriatskim morem - kao i oni Srbi koji jos drze tajnu Bele Gore nad Crnim morem (i nisu postali Bugari!): rane su nam zajednicke kao i suze, ali kao i radost koja nas na kraju ceka i koju ce vascelo Srpstvo podeliti, pa bile mu sucene ravnice Ontarija, planine Britis Kolumbije, obale Kalifornije, brezuljci Sumadije, kanjoni Tare i Morace, klisure Dunava, ili ma koji komad tla na koji nas je Bog rukom svojom nevidljivom doveo, da nas izbavi od zemaljskog za Sebe. Za nadnebesko, ali time sto smo izdrzali, time sto kao braca nismo izdali svetu tajnu jednotelesnog, ali dvoglavog zaveta - prahu Oca Srbije. Svetom Savi. A misionari i armije velesila, taj "Sodom po Kosovu"? Neka oni samo rade svog posla. Mi svoje znamo. Nasem pesniku/proroku, uverila su nas zla i zlocincici, na rec/stih mi verujemo: "Voskrsenja ne biva bez smrti; vec vas vidju pod sjajnim pokrovom" (2351- 2352)