"Obuzet osecanjem odgovornosti pred Bogom, dobro sam proucio spise Staroga i Novoga zaveta, pa te dostojne spomenike zapitao: da li je sveti papa, koji ovde predsedava, zaista naslednik sv. Petra, namesnik J. Hristov, i nepogresan ucitelj sv. Crkve?

  Da bih ovo vazno pitanje resio, prinudjen sam bio sadanje okolnosti na stranu ostaviti i vratiti se k onom vremenu, u kom ne bejase ni galikanizma, kad ono, Crkva, jedina i sveta imadjase za ucitelje Pavla, Petra, Jakova i Jovana, a ovima niko ne sme, i ne moze to pravo odreci, i da ne povredi nauku sv. Biblije, koje, evo predamnom, i koju je i Tridentiski sabor za pravilo vere primio i proglasio.

  Svjedocanstvo apostola Ja sam ove listove dobro pregledao i ako smem odsudno reci - nisam bas nista nasao sto bi nazore rimokatolika potvrdilo. Sta vise, cudnovato je, ali je istinito, ne nadjoh za vremena apostola ni spomena o papi, koji bi bio naslednik sv. Petra i namesnik J. Hrista, a tako isto ni o Muhamedu, koga tada i ne bejase.

  Citajuci Sveto pismo sa onom paznjom, kojom me Bog obdario, ne nadjoh ni jedne glave, ni jednog stiha, u kom bi J. Hristos dao staresinstvo sv. Petru nad ostalim apostolima - svojim suradnicima.

  Kad bi Simon Jonin ono bio, za sto mi danas njegovu svetost Pija IX smatramo, onda je cudnovato, zasto J. Hristos nije njemu rekao, kad je svome Ocu otisao: Slusajte Simona Petra, kao sto ste mene slusali, ja ga imenujem svojim namesnikom ovde na zemlji. No J. Hristos ne govori nigde o tome; dakle i ne misli Crkvi glavara postaviti. Sta vise, obecav apostolima presto, da sude onim dvanaest plemenima izrailskim, obecao je to svima dvanaestorici, i nije rekao, da ce jedan presto nad ostalima biti, koji ce Petrov biti. Sta moramo iz tog Hristovog cutanja zakljuciti? Razum nam kaze, da J. Hristos nije imao nameru da postavi apostolima za staresinu apostola Petra. Kad je Hristos siljao apostole u svet radi propovedi, dade svima jednaku vlast i obecanje Sv. Duha.

  Jedna tacka, moram reci, jako me iznenadila, koju posle duzeg umovanja ovako protumacih: da je Petar za papu izabran bio, zar bi se moglo dopustiti, da ga njegov sudrug, apostol Jovan, salje u Samariju, da tamo propoveda evandjelje Sina Bozjeg?

  Sta bi mi, postovana braco, mislili, kad bi se u ovom trenutku usudili njegovu svetost Pija IX i njegovu ekselenciju gosp. Lantijera u Carigrad k tamosnjem patrijarhu poslati, da se ovaj obveze, da ce razdoru na istoku jednom kraj uciniti?

  Na to nam se namece jos vaznije pitanje. U Jerusalimu sakupio se opsti crkveni sabor da donese svoju odluku - odnosno pitanja, koje pravoverne razdvajahu. Da je Petar papa bio, ko bi taj crkveni sabor sazvao? Jamacno sv. Petar. Ko bi na ovom crkvenom saboru predsedavao? Sv. Petar. Ko bi odluke ovog sabora sastavio i obznanio? Naravno, da opet sv. Petar. Ali to nije bilo. Petar je prisustvovao tom saboru kao i apostoli, i sta vise, ne on, Petar, vec apostol Jakov skupio je glavni sadrzaj, a kad su odluke saborske oglasene, ucinjeno je u ime apostola, staresina i brace (Dap, 15).

  Cinimo li mi tako u nasoj Crkvi? Sto vise u tom pravcu razmisljavam, tim se vise osvedocavam, da se u Sv. pismu sin Jonin, nikako za namesnika smatrati ne moze; i pocem mi ucimo da je Crkva na sv. Petru utemeljena, kaze nam ap. Pavle, u cijoj se poslanici Efescima ne pravi nikakva razlika (2, 20), da je Crkva utemeljena, na temelju apostola i proroka glavnim utemeljiteljem - osnivacem Crkve - J. Hristom.

  O papinoj vlasti ne nadjoh ni traga u spisima Pavlovim, Jovanovim i Jakovljevim. I sam Luka, pisac dela apostolskih, pri rasprostranjivanju Isusove vere, ne spominje ovu vrlo vaznu tacku. To cutanje u ovim spisima, koji su Bogom nadahnuti ljudi napisali a smatraju se kao jedan deo kanonickih knjiga, nekako mi je nepojmljivo i izgleda mi onako kao da je i Tijer, koji je napisao istoriju Napoleona Bonaparte, carev naslov na ovoj izostavio (prekidanje, vika).

  Ovde vidim jednoga clana, koji na me prstom pokazujuci veli: Evo raskolnickog episkopa, koji je pod laznom zastavom u nasu sredinu dosao. Ne, ne, postovana braco, nisam ja u ovu postenu skupsinu kao lopov kroz prozor usao, nego na vrata kao i vi svi. Moj episkopski poziv dade mi na to pravo, a kao hriscanina, snazi me moja savest da ispovedam i iskazem sta smatram za istinu: Ja tvrdim, da Crkva za vreme apostola nije imala papu, a ako se protivno bude dokazivalo, morali bi sve Sveto pismo spaliti ili ga prezreti.

  Istorijski argumetni Buduci da za vreme apostolsko ni traga o papstvu ne nadjoh, pomislih da cu to moze biti u crkvenoj istoriji naci. Javno vam kazem, trazio sam u prva cetiri stoleca, da li se gde god ime papa nalazi, pa gle! nigde nisam nasao. Siguran sam, da ni jedan od vas nece posumnjati o postenju velikog i slavnog Avgustina, episkopa Hipijskog. Ovaj pobozni ucitelj, dika i slava katolicke crkve, bejase tajnikom crkvenog sabora u Milevi. Medju odlukama ove postene skupstine, mogu se ove sledece vazne reci naci: "Ko se zeli na one pozvati, koji pokraj mora zive, takovog niko u Africi nek ne primi u crkvenu zajednicu". Afrikanski episkopi nisu hteli priznavati rimskoga episkopa; sta vise, svakog su progonili koji se klanjao Rimu.

  Sa sestog crkvenog sabora, koji je u Kartageni drzan za vreme episkopa Avrelija, pisali su ovi episkopi rimskom Kelestinu i opominjali ga da poziv ne prima koji bi mu afrikanski episkopi i svestenici slali, da ubuduce ne salje poslanike i komesare i da ljudsku oholost u Crkvu ne uvodi.

  Da je patrijarh rimski u prva vremena pokusavao uzeti svu vlast i prvenstvo nad Crkvom u svoje ruke, kao sto mu ultramontanci nametnuti zele, i da je takovu vlast odista imao, da li bi se usudili afrikanski episkopi, i to jos pre Avgustina, oporicati to pravo papino? Rado pristajem na to, i saglasavam se s time, da je rimski patrijarh prvo mesto zauzimao i prvim se medju ostalim patrijarsima smatrao, jer o tome jasno svedoci Justinijanov zakon: "Naredismo po zakljucku cetiri crkvena sabora, da bude staroga Rima prvi episkop, a arhijepiskop carigradski, koji je novi Rim, da bude drugi". Na to cete vi reci: Priznaj i pokloni se papinom prvenstvu!

  Ali, postovana braco, nemojte odmah izricati presudu: jer zakon Justinijanov ovakav natpis ima: "O redu mesta patrijarha". Iz ovoga se vidi da je samo prvenstvo oznaceno, a iz toga nikako ne sleduje, da je i vrhovna vlast pa i uprava data. Na primer: kad bi se svi talijanski episkopi skupili u Florenciju na sabor, pa da prvenstvo prvi episkop iz Florencije ima - isto tako na istoku patrijarh carigradski, a u Engleskoj arhijepiskop Kanterburski; ali nijedan od ovih episkopa ne bi mogao sebi prisvojiti to pravo i prevagu nad ostalima. Vaznost rimskog episkopa ne proizilazi iz bozanstvenog punomocija, no vaznost im daje sama varos u kojoj stanovahu.

  Jos iz davnasnjih vremena, kao sto rekoh, trudio se rimski episkop da zadobije vrhovnu upravu; i na nesrecu, umalo je ne dostize. Ali njegovo trazenje te vrhovne uprave naidje na odpor u zakonu koji je izdao car Teodosije II. U tom zakonu ovako se govori: "Carigradski patrijarh ravan je u svemu rimskom patrijarhu". A na crkvenom saboru u Halkidonu drzanom, izravnata su oba ova episkopa i u crkvenim poslovima. Sesti crkveni sabor, drzan u Kartagini, zabrani svima episkopima primati i nositi titulu kneza ili vrhovnog gospodara.

  Ova svedocanstva, a u stanju sam i stotinama ih navesti, svedoce jasno kao sunce, da su rimski episkopi mnogo docnije prvenstvo dobili i priznati bili. A osim toga, kome nije poznato da je od god. 325, kad je nikejski sabor drzan, pa cak do 691, tj. do sestog vaseljenskog sabora u Carigradu drzanog, vise od 1109 episkopa bilo koji su na prvih sest prisustvovali, a medjutim od zapadnih episkopa, samo njih 19 ucestovali su na tim saborima.

  Kamen vjere Sad hocu da prozborim o utvrdjenju prvenstva episkopa rimskog, o cemu ste malopre primetili.

  Pod imenom kamena, na kom je Crkva sagradjena, vi razumete Petra. Kad bi to bila istina, mi bi se zaista opravdali; ali nasi oci, koji su o tome ma sta morali znati, ne misljahu tako kao mi.

  Sv. ]irilo u svojoj cetvrtoj knjizi "O trojstvu" ovako kaze: "Mislim, da se pod kamenom, vera apostolska razumeti mora". Sv. Hilarije, episkop Pojtireski, pise u drugoj svojoj knjizi "O trojstvu": "Stena (kamen) je blagoslovena i jedina stena vere, koju je Petar priznao"; a u sestoj knjizi isti veli: "Na ovoj steni, tj. na veroispovesti, Crkva je sagradjena".

  Sv. Jeronim, u sestoj svojoj knjizi veli: "Bog je na ovoj steni Crkvu utemeljio, a to je ta stena od koje je Petar ime dobio". Dalje, govori sv. Jovan Zlatoust u svojoj 53. propovedi na Mateja: "Na toj steni zelim svoju Crkvu utemeljiti, tj. na veroispovesti". A koja je bila vera apostola? "Ti si Hristos Sin Boga zivoga". Sv. Amvrosije, arhijepiskop Milanski (u drugoj glavi pisma na Efesce), Vasilije Seleuceski i ostali oci sabora halkidonskog tako isto o tome govore.

  Od sviju ucitelja crkvenih staroga veka, prvo mesto zauzima sv. Avgustin, a narocito sto se ucenosti tice. Cujte dakle sta on pise u svom drugom tumacenju na poslanicu sv. Jovana: Sta znace reci: "zelim svoju Crkvu na ovom kamenu sagraditi? To ce reci: na ovoj veri, tj. na veri koja kaze: Ti si Hristos, Sin Boga zivoga". A u 124. tumacenju sv. Jovana, nalazimo ovo znamenito mesto: "Na ovom kamenu, koji si priznao, zelim svoju Crkvu sagraditi, a J. Hristos je bio taj kamen".

  Da ovaj veliki episkop nije verovao da je Crkva na sv. Petru sagradjena, jasno se vidi iz njegovih reci u njegovoj trinaestoj propovedi: "Ti si Petar, i na tom kamenu, koji si priznao, tj. na tvojoj veri: "Ti si Hristos Sin Boga zivoga", hocu da sagradim Crkvu. Dakle, ovde se na iskrenoj veri Petrovoj u J. Hrista sagradjuje Crkva, a ne podrazumeva se sam Petar da je taj kamen, vec njegova vera u J. Hrista, Sina Bozjeg".

  Celo hriscanstvo tog vremena isto je tako verovalo, kao sto je sv. Avgustin to mesto protumacio.

  Pape i njihova bezgresnost Ako Pija IX proglasimo za nepogresljivog, moramo priznati da su i svi njegovi prethodnici bili nepogresljivi. Ali, postovana braco, istorija nam svedoci da su neke pape strasno gresile.

  Papa Viktor (192-202), najpre je odobravao montanizam, a docnije taj isti montanizam gonio.

  Marvelin (296-303), bio je predan neznabostvu, odlazio je sam u hram Veste i obozavao je tu boginju. Mozete vi reci: da je to samo casak slabosti. Ali ja vam odgovaram: da pravi namesnik J. Hrista treba pre da umre nego da postane otpadnik.

  Liverije (352-366), pretpostavio je progonstvo i priznavao je arijanizam, pa iz progonstva opet je povracen i u sluzbu primljen.

  Grigorije I (590-604), naziva bezboznikom svakoga koji bi se opstim, najstarijim episkopom nazvao, a naprotiv, Bonifacije III (607-608), umolio je cara Foku, oceubicu, te mu je ovu titulu dao.

  Pashal II (1099-1118) i Evgenije III (1145-153), odobravase ovu titulu; a Julije II (1503-1513) i Pije IV (1559-1565) zabranjivahu.

  Evgenije IV (1431-1447), odobravase Bazelski sabor i podelu Ceske crkve, a papa Pije II (1458-1464) tu dozvolu opozva.

  Andrijan II (867-872) odobravase gradjanski brak, a Pije VII osudjuje to odobravanje.

  Sikst V (1585-1590), izdao je jednu svesku Biblije i bulom svojom preporucio je da se cita, a Pije VII (1800-1823) osudjuje ovaj njegov postupak.

  Kliment XI (1700-1721) ukide kaludjere-jezuite koje jezaveo Pavle III (1534-1549), a Pije VII opet iste kaludjere-jezuite podigao je.

  Ali, zasto tako daleko da se upustam i dokaze trazim? Ta nije li sam sv. papa, koji na ovom saboru predsedava, u svojoj buli, u slucaju njegove smrti, ako on umre dok ove sednice traju - opozvao sve, sto se sa ovim saborom od proslih vremena ne podudara, pa ma da su to njegovi prethodnici naredili i uzakonili? Ovo ne bi tako vazno bilo kad bi Pije IX ovu naredbu sa predikaonice proglasio; ali je ovo cudo, sto on hoce i iz dubljine svog groba da zapoveda i ostalim staresinama Crkve.

  Ne bih nikad, postovana braco, dovrsio moj govor, kad bih vam sva protivrecija papa, i njihovo svojevoljno tumacenje vere, potpuno na vidik hteo izneti. Ako nepogresljivost sadasnjeg pape priznate i obnarodujete, to u isto vreme mora dokazati (sto je bas nemogucno), da pape nikada nisu gresile. Ili morate izjaviti da vam je Sv. Duh objavio da nepogresljivost papska od 1870. god. pocinje! Imate li toliko smelosti da jedno ili drugo ucinite?

  Papa Virgilije (537-555), kupio je papstvo od Velizara, namesnika cara Justinijana. Istina, nije svoju rec odrzao, niti je obecanu svotu novaca dao. Je li to zakoniti nacin, da se troguba kruna dobije? Drugi halkidonski sabor osudio je ovaj postupak ovako: Svaki episkop koji tim putem do episkopstva dodje, ima se zbaciti.

  Papa Evgenije III (1145-1153) istim je putem dosao do papske casti. Sv. Bernard, ta sjajna zvezda svog vremena, ukorava pomenutog papu sledecim recima: Jeste li u stanju ma i jednog coveka u velikom Rimu pokazati, koji bi vas za papu priznao, dok mu novaca niste za to dali?

  Pripovetka o Formozu, jamacno je svima nam poznata. Telo koje je u papskom odelu zamotano bilo, Stevan VII zapovedi iskopati, i prste, kojima je blagosiljao, oseci; jer se proneo glas da je verolomac i kopile bio, te ga zato u Tibar baci. NJega, pak, zatvori, otrova i udavi narod. Roman, naslednik Stevanov, a za njim i Jovan X, odobrise postupak Formozin.

  Mozda cete mi reci, da su to gatke, a ne istorijski fakti. Ako mi ne verujete, izvolite otici u vatikansku knjiznicu, citajte Platonovo delo, a on je bio istoriopisac o papama, a tako isto citajte i spise Baronija (898) pa cete se uveriti.

  Ovo su dogadjaji koje bi radi casti svete stolice trebalo prikriti; ali tim postupanjem krnji se istorija. Zar da iz ljubavi prema sv. materi Crkvi cutimo?

  Cesto prestavljam sebi, kako je taj znameniti Baronije crvenio kad je opisivao episkope rimske. O Jovanu XI (931-936), sinu pape Sergija III, kog je rodio s Marocijom, svojom naloznicom, veli ovo: "Stena Crkve, tj. rimska, strasno je osramocena ovim izrodom". Jovan XIII (965-972), kog ljubaznica u 18. godini za papu izabrase, ni za dlaku ne bese bolji od svojih prethodnika.

  Zao mi je, postovana braco, sto moradoh toliko prljavih stvari izneti na vidik, zato cu da precutim o papi Aleksandru VI, koji u isto vreme i otac i ljubavnik Lukrecije bese; hocu da precutim o papi Jovanu XXII (1316-1334) koji je zbog poznatog prestupa lisen papskog dostojanstva.

  Necu da navodim o razdoru kojim je Crkva obescascena. Bivalo je u to doba - po dva, a ponekad i po tri pape na prestolu. Pitam vas, ko od njih bejase pravi papa?

  Zavrsna rijec Opet vam velim: ako nepogresljivost sadanjeg pape rimskog usvojite i proglasite, morate i sve njegove prethodnike - pape rimske, i to bez razlike, takovim priznati. A da li ste to u stanju uciniti, kad vam istorija jasno svedoci da su mnoge pape, vrlo cesto, gresile i s pravog se puta uklanjale. Mozete li reci da su one pape, koji su lakomi, ubojice i simonisti, naslednici J. Hrista? Ah! postovana braco, taku bruku ciniti, znacilo bi Hrista izdati. Vise bi zgresili pred licem Sina Bozjeg J. Hrista, no sto je Juda zgresio. To bi znacilo - blatom se u lice Hristovo bacati.

  Nije moguce da ste usi zapusili, da vise ne cuju, oci zatvorili, da vise ne vide, a srca zatupili, da vise ne osecaju. O, kad bi nas Onaj odozgo hteo kazniti, i svoju ruku tesku na nas podigao, kao sto je to s Faraonom ucinio; tada ne bi trebalo da Garibaldi vojnike napusta, da nas iz ovog grada proteruju; tada bi trebalo samo Pija IX za Boga proglasiti, kao sto smo mi sv. djevu Mariju za bezgresno zacetu proglasismo.

  Umirite se, postovana braco, spasite Crkvu od propasti, ispitajte Sveto pismo, koje ce vam pokazati pravu veru koju nam valja verovati, postovati i priznati.

  Rekoh, a Bog mi bio u pomoci."

Priredio: Davor Milicevic