Pise: Radovan Gajic

"Ko se hvali neka se hvali tijem sto razumije i poznaje mene da sam ja Gospod koji cinim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo" (Jeremija 9. 24)

  Poslednjih meseci, nesretno, uzvrpoljeno covecanstvo, jos se vise uznemirilo od najnovijih vesti, odonud, sa one strane nauke i iz prostora zaumnih cuda (laboratorijske!) tehnike.

Drhti Svete! - Rodilo se dete iz epruvete

  Bajkoviti san, prisutan u covecanstvu jos iz doba mnogo neznabostva, sada se nudi, propoveda i zapoveda coveku kao novoosvojena istina. U starogrckom mitoloskom univerzumu, kada je trebalo da sam pobedi brojnog i nadmocnog neprijatelja, Kreont je iz torbice izvadio saku zuba svojih predaka i rasuo ih po zemlji. Iz ovih su iznikli, u trenu, njegovi borci, koji su pobedili njegove neprijatelje. Eto, tu se pojavila prva formacija kloniranih vojnika.

  I gle cuda, u ovim nasim nesretnim danima, Kreont do Kreonta! Te ova naucna institucija, te ona sekta, te tamo neka privatna grupa...: svako za sebe, a svi nekako istovremeno, uspeli su da dobiju, da isiluju rodjenje klonirane bebe.

  Sta ce ovo covecanstvu? Zasto ono to radi?

  Problem ovog, danasnjeg covecanstva jeste - seks. Manifestacije te "muke" opste su prisutne i cak su namerno prenaglasene u svim prostorima kulture. Ovo znaci da je problem covecanstva - zivot. To, dakle, dalje znaci da je problem ovoga covecanstva - smrt.

  Ova civilizacija, kakvom ju je covecanstvo sebi uredilo, nesposobna je da sebe odredi prema smrti. Nesposobna je da smrt smesti u sopstvene sadrzaje. Sve je ovo logicna posledica razbozenosti i obezbozenosti civilizacije koja sebe hoce da utemelji na kulturi, kulturama, a ne na veri u Boga, ne na duhovnim vrednostima. Nagrizeno sumnjama u zivot, optereceno strahom od umiranja, ovo covecanstvo nezaustavljivo srlja u stanje potpunog pozivotinjenja, gde vise nista u ljudskoj zajednici nece imati nikakvu vrednost ni smisao. Ovo je posledica toga sto je citavo covecanstvo stalno uznemiravano istom duhovnom zarazom - filozofijom u cijoj je osnovi zlokobna ideja konacnosti.

  Ideju konacnosti porodila je ideja vremena. Ova je bila potrebna iz prakticnih razloga: kalendar je najvazniji svakome ko mora da zivi od obradjenog polja, od uzorane brazde. Smisao ideje vremena postao je samo da odrzi i utvrdi u svesti coveka ideju konacnosti. Smisao ideje vremena, kako god bio uoblicen (faraonska vremena, olimpijsko vreme, rimsko vreme...) do hriscanskog vremena, bio je jedino da se odrzi medju ljudima ideja konacnosti. Ideja, dakle, da pojedinacno ljudski zivot pocinje i okoncava se - ideja da je covek smrtan, a time i zajednica, pa i samo covecanstvo. "Dokaziva" smrtnost covekova uzrok je dozivljaja zivota kao ne svete stvari.

  Hriscansko vreme otkrilo je coveku besmrtnost u Bogu, kako u vremenima pre objave Sina, tako i u vremenima koja prozivljavamo, a koja vode kraju vremena, kraju razotkrivanja njegove sustinske tajne i njegovog postojanja - samo u Bogu. I to je ono sto naziremo oko sebe. Gubitak vere poslednjih vekova ponovo nas je poveo besmislu postojanja, naslonjenog na konacnost. Na sumnju u istinu. Ucenje o konacnosti izrodilo je covekov revolt i uzrokovalo poguban opsteljudski napor da "otkljuca u sebi samom tajnu besmrtnosti". Zanimljivo je ovde uociti da oni koji ne veruju u Boga, niti u bozanskost sopstvenog porekla, cesto kao dokaz postojanju tako necega, navode da je to Bog sakrio od ljudi i da je pre svega covecanstvo sputano u tome moralnim zakonima. Ocito je da problem takvima ne predstavlja tajna, vec su koncentrisani na moralne zakone. Za svoje napore i "naucna istrazivanja" oni traze da budu blagosloveni od onih koji nose religiju, traze da se njihova "saznanja" oslone na veru. Tako, pre svega, traze od Crkve da i ona uskladjuje sopstveno stanoviste prema izmastanom cilju svih sumanutih masa usmerenih na ovom putu.

  Veliki rimokatolicki brod je ucinio korak ka ovakvima, pa je nedavno potvrdio heliocentricno Kopernikovo ucenje. Ali Kopernik nije nista otkrio sto se nije znalo, niti sto je bilo u suprotnosti sa ucenjem hriscanske vere. Nigde ne pise u Knjizi da je Bog postavio Zemlju u srediste Suncevog sistema. Zemlja je u sredistu Vaseljenje ! Bila je i ostala. Suncev sistem jeste heliocentrican, ali univerzum - svih pet, nama pojmljivih beocuga svepostojanja, u takvom su rasporedu da je vasionski red apsolutno geocentrican. Trebace covecanstvu jos podosta vekova zabluda, pa kada ih sve razotkrije i ludost svoju sazna, otkrice sto mi oduvek znamo u ne-tajnim naukama. I ne trebaju nam za to vatikanske potvrde o ispravnosti znanja i ucenja naseg. Za ovu problematiku i razmatranje Kopernik je bio nedorastao, kao na zalost i mnogi u crkvenim krugovima. To je i rezultiralo primitivizmom i surovoscu lomace, kao i gluposcu priznavanja heliocentricnog ucenja za religijsku istinu.

  Ko god je poverovao da smo postali bogatiji time sto je neka crkva to prihvatila za versko ucenje, prevario se. Ovo je samo ohrabrilo bezboznost i dalo joj je jos vise snage, da se zaludi u verovanju da moze da osvoji individualnost besmrtnosti. I zasto umnici uopste traze da njihove umotvorine budu priznate od Crkve? Time, da ponovim, oni nasrcu samo na jedno, a to je: na moral. Kao da je moral uzrok i krivac svakom zlu, a da zlo samo po sebi nije krivica. Nijedan moralni zakon nikada nije ubio coveka. Coveka ubija njegova delatnost, ubija ga greh. Niko nije umro od casti. Mnogi su se zrtvovali za cast. Niko nije umro od cednosti. Mnogi su se zrtvovali da bi cednost odbranili. Ako je neko ubijao, izvesnije je da ce i sam biti ubijen nego da ce umreti prirodnim putem. Religija je o cuvanju tih i takvih istina. Ako neko od religije trazi, a to znaci prvo od Crkve kao nosioca religije, da aminuje neko ucenje koje je protivno veri, tada taj trazi da se ova odrekne svojih moralnih utemeljenja, da promeni moralni zakon. Ali to nije otuda sto su ta ucenja tacna, vec otuda sto se trazi pokrice, alibi za nemoral. Ko god to trazi, ako veruje u Boga, zasto onda to trazi? Ako je nesto odredjeno da je od Boga tako i tako, kroz milenijume, a taj (ili ti) bi hteo (hteli) da je onako kako on (oni) kazu, tada se ocito trazi da se Bog potcini njegovom (njihovom) bezumlju, jer takva je volja onoga (onih) koji tako traze(i). A prva rec pristupa Njemu kaze: Da bude volja Tvoja...

  Slicna je prica, oko morala i nemorala, vezana i za Darvinovu teoriju - O postanku vrsta (i coveka od majmuna). Svako postene pameti i obrazovanja, zna da Darvinova teorija nije nista objasnila. Ona je samo zapocela mentalni haos. Dovela je u sumnju postojanje Boga, ali nije bila prihvacena i popularisana zbog toga. Njena vaznost je u tome sto je utvrdila teoriju opstanka jacih nad slabijima! Darvinova teorija je udarila na temelj hristijanskog covekoljublja, na milosrdje i prastanje! Takvim ucenjem otvoren je prostor besavesnom, nemilosrdno samozivom iskoristavanju nesretnih od strane zlih. Zlih, koji veruju da je sva sreca u hedonistickom izivljavanju telesnih pozuda kroz ovo malo dana i godina darovanih nam od Boga, a da bi smo spoznali velicinu i lepotu Njegovog dela. Bog nije ukinut Darvinovom teorijom, ali su ljudska budalastina i zloba tom teorijom opravdali ukidanje savesti i ukinuli lepotu zivljenja jednih sa drugima - Boga radi medju sobom. I amerikanizovani kapitalizam, kao zavera nekoliko belosvetskih bogatunskih porodica (mahom sve i jedna kafedzijsko-lihvarskog porekla), koje na osnovu otetog i prigrabljenog "viska" grabe sve vise i vise, jednako kao i sve marksisticki utemeljene varijacije organizovanja drustva po sili dekreta (od Lenjinovog sovjetskog svetsko-komunizma do Hitlerovog rasnog nacional-socijalizma), zadobile su svoje utemeljenje u zivotinjskoj sili opstanka. Borba za opstanak dala im je za pravo da uniste ili potcine sebi sve slabije od sebe. Jedini "moral" postao je time "moral opstanka". Dnevni nemoral ulice, sitnih lopova i prostitutki, postao je tako moral novih, savremenih drustava, koja su sebe lisila Boga.

  I sve za cime su posegli novoustoliceni vlastodrsci, u svom bezumnom imanju, bilo je ono jedino sto nisu imali, a sto je u srcima verujucih bilo i ostalo da bude sa Bogom - vecnost. Prevedeni na njihovo maloumno poimanje: besmrtnost za svoja tela. Ako bi nasli eliksir da zaustave starost, ako bi nasli nacin da se domognu neumiranja, da scepaju besmrtnost za svoja tela - postali bi bogovi. Istorija te ludosti je duga i mnogo je primera za nju. Najkarakteristicniji je vezan za Hristofora - koga zovu Kristofer - Kolumba. Dva puta je izlazio pred kraljicu da trazi sredstva, brodove i mornare za svoju ekspediciju, kojom ce otkriti put za Indiju, plovidbom na zapad (a u stvari scenografiju za zlo zvano Amerika). Oba puta je bio odbijen. U trecem navratu, poucen od jezuita, rekao je kraljici Izabeli da pouzdano zna, da se na onoj strani Indije, nalazi izvor vode vecitog zivota i da mu se moze prici samo sa ove, morske strane. Ekspedicija je bila odobrena i njeno zanosno ludilo traje i danas, a mi mu placamo cenu.

  Najnoviji vrhunac ovoga ludila jesu pojave, ili bolje, objave da su se pojavile klonirane bebe. Iza samog eksperimenta krije se ocajnicko nastojanje da covek sebi napravi svog apsolutnog dvojnika. Takav ce nastaviti da zivi njegov, onaj isti zivot koji je ovaj zapoceo. Svoje novo telo covek bio mogao da drzi u nekoj vrsti frizider-ormara, u vise primeraka, i kako koje dotraje da ga tako menja kao odelo! Tako iz klona u klon, klon za klonom, jedan isti covek bi ziveo u nedogled, sto pozuda tastine u maloumlju izjednacava sa besmrtnoscu kojom je dosegnuta vecnost. Ovim se direktno vrsi udar na jos jednu uzvisenu tajnu Hriscanstva, koja nije data svakome u razumevanje, atak je to na tajnu Vaskrsenja.

  I sta coveka goni ovakvom ponasanju ? Uvek je u pitanju neko od osecanja, jedna od emocija, ako je moguce porediti ih, druga po snazi gospodarenja ljudskim zivotom, ali medju ljudima najrasprostranjenija po prisustvu: osecanje straha. (Jer ljubav je pred svim, ljubav je Njegova najsnaznije osecanje u coveku.)

  I nije sveti Sava bez smisla izabrao reci iz Psaltira: "Strah od Gospoda je pocetak mudrosti" (Ps. 111, 10), da time pocne Karejski tipik. U tome strahu je oslobodjenje od svakog straha, ko sebe dotle dovede. Jer, pomislite, koliki je strah u bezboznika kada oni hoce, po svaku cenu, dalje i dalje, da sebe naprave u duplikatu, da bi, takvi kakvi su, ziveli dalje i dalje, jos i jos... Koliki je strah od onoga sto ne mogu da shvate, od prostora pred ljudskim stvorom i vremena ljudskog u kome se stari i mre, koliki je strah kod onih koji zele i hoce da sebe coveka kloniraju u bezverju svome? I kolika je njihova glupost. Moze li iko zdrave pameti da misli da se mogu imati dve svesti? I koliki je nemoral! Ko moze da ima dve savesti? Savesti ima ili je nema. Savest se ne moze udupliti! Ni dva blizanca nisu iste savesti. Svako ko veruje u Boga reci ce pred mnostvom strahova i zala: ja se ne bojim. Jer on zna, veruje i boji se samo jednoga, boji se Boga. Otuda takav i ne pomislja na umnozavanje sebe u vremenu pred sobom, on smireno ceka svrsetak dana svojih.

  Mora se zaista biti bezumnik pa misliti da je sa okoncanjem telesnog zivota jedinke, njen zivot gotov. I jos gore, da je gotovo i sa drugim zivotima. Kao i najgore: da je gotovo sa zivotom uopste. Nista nije gotovo sa okoncanjem jednog zivota. Ni sa okoncanjem hiljada i miliona zivota. Ni sa okoncanjem svih zivota u svem Svemiru. Covekova bitka za boljeg sebe, za sebe dostojnoga Boga ne prestaje. Do kraja. Koga nema. Do kraja iz koga, nedokucivo nasim culima ovde, nedokucivo za ovih pet cula, kojima ovde razaznajemo i utvrdjujemo sebe u ovoj vaseljeni, ali dokucivo za neka cula koja samo slutimo, jer nemamo znanje da ih dokazemo da jesu, a sve kaze: jesu. I kroz ono jedno, u kome se svi i sve prepoznaje i koje je svima zajednicko, nadculo vere, koje kaze: Bog jeste. I otuda, nista se ne okoncava. Kroz Njega, nas zivot vecan je, ali ne sebicni, pojedinacni zivot, vec zivot nas okupljenih u Njemu.

  Kada bi to bilo kakvog smisla imalo, Bog bi, ako nista, klonirao svoje svete. Ali, sto Bog "ne moze" (a najpre "nece" iz svojih, Njemu znanih razloga), budala i moze i hoce (ne glup, nego budala). Budala veruje da ce obnovom tela obnoviti zivot. A proroci nasi stari, upozorili su nas da ce se i takvo zlo nadneti nad nas i nasu decu. Ostavise i tu opomenu: "a u dane posljednjeg vremena, radjace se djeca bez duse". Neka. I to dodje da prodje.

  U tami veceri okreni se oltaru, onom istoku u sebi, koji ti budi tvoja vera i tvoja braca i sestre okupljeni pod brodom tvoje crkve i kada nisu tamo, i poslusaj sapat reci pesnika:

  Pobedices Boze! Jacu Ti pomoci. Uzecu greh svoj na sebe. Uzecu na sebe svoj zivot i svoju smrt. Zivecu Tvoje zapovesti. Pripremicu se za tisinu Tvoje vecnosti. Ti ces me iz tmine podignuti cinom Vaskrsenja. I vazneces me nad potomke moje. Vazneces me medju pretke moje, kako su preci moji vazneti bdili nada mnom.

  Veruj, nikakva sila nece pomoci onima koji kloniraju ljude da bi medju nama od nas u zaborav "sklonirali" Boga, jer sva tela moga bogobojazljivog roda obnavljaju se u jednoj istini: Bog mojih kolena, djedova i oca moga zauvek jeste: Bog moj.

Hristos Vaskrse!