Pise: Radovan Gajic

  Slavu slavi srpski knez Lazare U Krusevcu, mjestu skrovitome. Svu gospodu za sofru sjeda, Svu gospodu i gospodicice.

  Od kneza/cara Srba, koji ce sutra izaci u boj a danas mu je slava, nista se drugo niti moze ocekivati, niti se sta drugo moglo dogoditi. Uoci same bitke gospodar to cini: sa svojim najvernijima i najblizima, slavi svoju slavu.

  Knezeva Vecera, (pesma iz koje su navedeni stihovi), koja bi se slobodno mogla nazvati i "Knezeva slava", predstavlja u celokupnom kosovskom pevanju vazan, iskljucivo srpski detalj. Naime, cela pesma jeste slika srpske slave. Pred boj, svi su okupljeni na "mjestu skrovitome". Iako je to mnogim tumacima dalo priliku da se ogledaju u tvrdnjama da se ovde radi o "poslednjoj veceri", to ipak tu nije slucaj. Niti je narodni pevac, niti je nas Knez bio toliko arogantan, da bi Kneza ili ovaj sebe, podigao na nivo Hrista. I pevac i Knez slave i priznaju Hrista, bas kroz taj sveti cin, tako sto Knez slavi slavu. Svemu je postojao znao se i zna se red, kod onih koji red drze. U ratu i na bojistu, slava se slavi vecerom, nikada ruckom. Obicno kada se sve po frontu pritaji. I slavi se tako da mnostvo ne zna gde, da ne bi zlo rata zadesilo one koji slave. Znaci, u trenucima ratnog stanja nacije, Knez i njegovi najblizi, nasli su tajno mesto da bi se na njemu okupili u cinu gde moraju da budu bez oruzja. Otuda je mesto tajna. Svoju slavu Srbin slavi uvek.

  I bas kao na pravoj slavi, tu je sve kako treba. I zdravica je iskreno duboka, dostojna tragike nacionalnog trenutka. Zakletva junaka, heroja samo moze da bude njegovom smrcu ponistena, jer je zakletva na slavi. A ko je na slavi bio proklet, uklet je i proklet bas kao Vuk Brankovic.

  O tome je (bila?) srpska slava i o tome "Knezeva vecera".

  Sa knezom su bili svi njegovi i "gospoda" ali i "gospodicici". Slava se ne slavi sa svakim. Otuda je nauk bio medju starinama upucivan mladjima: pozovo ti svakog dobronamernika u kucu i podeli sa njim veceru i toplinu doma, ali slavu ... slavu svako mora dobro da zna s kime i zasto deli.

  Na slavu ima ko se zove, ima ko se pozove, a ima ko je jednom pozvan i za svagda su i sva kolena njegova pozvana. I nijedna od ovih grupa nije sacinjena od svakoga.

  Ako bi dobronamerni neznanac na dan slave u kuci potrazio vode, bilo se duzno da se posluzi kao za slavu, ali nije mogao da se stavi za slavsku trpezu. Ako bi, kako je bio obicaj, Cigani svratili da cestitaju, bili bi ugosceni kako dolikuje i torbe im napunjene, ali nisu mogli za trpezu. S kime se i kako slava deli/la, propisala je istorija i tradicija, a one su starije od ma kog protokola i dnevnih potreba "uredjivanja" slave, da bi se opcinila prostota ili kakav bogati, "vazan" gost .

  O slavi se govorilo cisto i iskreno. Tako se pre svega domacin drzao i bez da se ista moglo zameriti njegovim casnim namerama. Domacin je mogao nekome da kaze: - Bio si nam na slavi, fala ti. Ako te pozovemo opet, doci ces. Drugome: - Pozvan si da nam ove godine budes na slavi. Bio si, pa i dogodine dodji nam, znas kada je i ko je. (Svetac!) A nekome pak: - I nemoj vise da se na slavu zovemo, ni ti ni tvoji. Znate kad je slava i ako ne dodje niko iz vase kuce, samo da vam je kakvo zlo u kuci. A onda, eto nas vama u pomoc. Od sad pa do vjeka! A moglo je, retko ali ipak, doci i do raskida prijateljstva: - Vise nam na slavi ne trebate. Niti dolazite, niti cemo. (mi vama)

  Sve su se ove stvari, ako bi se gde, u kojoj kuci desile, prepricavale kako bi sluzile za nauk, nauk ocuvanja slave odnosno, ocuvanja i obdrzanja nacije.

  Slava je bila i ostala tajna. A tajna se, ni jedna, ne deli sa svima; a kamoli tajna slave. Na slavi svako moze slobodno da govori, jer koji su tu, oni su koji ni u cemu i nikada ne treba jedni drugih da se boje. A domacin je garant toga svima, od te slave pa do naredne na kojoj ce se sresti. Jer, slavu podeliti sa nekim znacilo je i znaci, gde se slava drzi kako dolikuje, podeliti tajnu hriscanstva, podeliti tajnu krsnog imena. Znaci podeliti tajnu imena koje je u osnovi svega. A ime Njegovo, pod pecatom je i pod zakonom svete zapovesti: "I ne uzimaj uzalud imena Gospodina Boga svojeg". (2 Mojs. 20, 7.)

  Mnostvo je sklono da, u ovo nase smutno vreme, brani stav kako se slave danas slave zavisno od sela ili kraja. Pa tu ima mnogih pametnijih i od popova i od crkve, a jos vise, od onih koji su uspeli, uz sve tragedije, sramote i poruge ipak da obdrze i sacuvaju istinski red. Bilo je jedno strasno vreme; "doba kada nije bio cojek ko nije brata ubio". Nadamo se da je proslo. Ali pre bratoubistva, kao odrednice doba i naroda, desilo se djedoubistvo. U tom velikom ratu likvidirani su starci, oni cuvari tajni o kojima su i crkveni ljudi pitali njih. Ta masovna likvidacija bila je vazna njemu da bi im on jedini bio otac, otac vazniji od oca. Ovima sto su ostali zivi, ponudjeno je kao jednako: i slavsko prase/jagnje, i prvomajsko prase/jagnje. Tako smo, kada se pokazalo da bas nisu odrzivo krdo, preko crvenih prasica stigli ponovo do slavskih, stigli smo do danasnjeg prilicnog haosa u tome kako ko slavi slavu. Danas su se malo pobrkali elementi savremenog paganizma, prvomajski i avnojevskih praznoverovanja, a ovde u emigraciji i koktel partija, sa dostojanstvom i tajnom slave, pa slava cesto izadje kao (negde i bukvalno) bahanalija. Sta reci o tome da ljudi prilagodjavaju slavu vikendu? Pomeraju dan sveca, kako bi ga prilagodili svojim dnevnim potrebama ili pak prijateljima, kako bi isto drustvo praznovalo vise dana. Ili o onome koji je za svoju slavu poveo drugove da ih casti, ni manje ni vise nego u strip-tiz bar? Ili o onome koji je otisao na odmor pa kada se vratio, posto mu je slava pala u dane kad tu nije bio, zakazao slavu, da se proveseli sa drustvom? Sta o onima koji redovno slave pretvaraju u preglasne pijanke uz urlike: - Nek se cuje da mi je slava?

  Vec cujem glas iz davnine: - Polako ljudi. Slava nije da se obelezi! Slava je da se prizove, da se priseti. Da se seni okupe iz davnina, opet oko tog istog i povodom toga jednog sveca, ciji je dan. Taj jedan jedini dan. Da sva minula pokolenja kuce u tom danu opet budu tu, zajedno.

  Za slavu, na dan slave, niko iz kuce ne radi, deca ne idu u skolu i nista se ne obavlja sto je posao. Bez obzira na "gubitke". Niti se u dan sveca/slave, kuca napusta, radi bilo kakve skitnje ili posete drugome, ni zarad njegove slave. Iz kuce ode neko, da predstavlja kucu, ali domacin drzi slavu. Ustaje i leze sa svojim svecem. (Stoka se nije pustala u pasu, vec bi se samo poranila u oborima i stalama.) Drzi/ao se dan Bogu kroz praznovanje Njegovog sveca zivotom kao celodnevnom molitvom svecu zastitniku.

  Vec cujem carsijska pitanja, ko sam i sta sam ja da drugima kazem sta ce i kako ce da rade. Radim to zbog mnogih drugih, koji negoduju, prepricavaju pa cak i gnevno neodobravaju mnoge postupke svojih sunarodnika. Jer sve sto se ipak radi, oni koji rade govore da rade u nase srpsko ime, jer oni kazu da se to kod nas tako radi. (Boze oprosti im, ne znaju sta rade!) Uglavnom iz svoga ne znanja, iz svoje tuzne dusevne unesrecenosti (bolesne tastine), poneki i iz svoga bezobrazluka, takvi svojim postupcima sire o nama laz. Neka oni drze svoje bahanalije i ono sto oni zovu slavama, neka oni sebe zovu i takvi Srbima, mi cemo samo prosaputati sto i rekoh: - Boze, oprosti im ... Mi necemo Bogu dokazivati ko jeste, a ko nije Srbin, Bog to zna. A mi, znamo svoje. Eto ko sam ja ("Opet se onaj Gaja pravi pametan!"), da drugima kazem sta ce i kako ce da rade.

  Pomenuo sam na pocetku kad je bila rec o tajnom mestu, da Knez i njegovi najblizi nisu bili naoruzani. Isto su tako, postoje svedocanstva, srpski oficiri za vreme Prvog svetskog rata proslavljali slavu svojih drugova, na frontu, uz veceru i bez oruzja. A znate li kolike su slave u poslednjih 10 godina po Beogradu provedene sa mnostvom elegantnih gostiju, koji su na sebi imali u tregere zategnuta oruzja o ramenima? Bog vidi i ispod versaci odela. Zaluda je da markica cuva od greha. Neka se niko ne zanosi kada pita: zasto nas zlo ne ostavlja na miru? Ostavilo bi zlo nas, ali mi se ne ostavljamo zla, niti zlo teramo od sebe.

  Uvredjeni ce biti podsmesljivi i reci: - E da bas zbog toga. A ja cu reci: Ako u Boga verujes i za Boga znas, i zbog toga!

  No nije ovo prvi put da su neka neslavska ponasanja zahvatila nas narod. Svojevremeno se po Crnoj Gori bio rasirio obicaj da gosti kada se zavale u kucu nekog domacina ne odlaze u ime slave, danima iz kuce. Tada su ponizavali domacina sve dok ovaj ne bi iz skromnog domacinstva potrosio sve i svu stoku poklao (danima!). Bilo je kuca koje su osiromasile od ovakvih slava. Da bi ovo zlocinstvo i prema ljudima i prema svecima iskorenio, knjaz Nikola je izdao strogu zabranu ovih ludosti i tacno odredio da se slava ima poceti i zavrsiti u isti dan, dan u koji pada svetac. Kao i da gosti moraju da se razidju u vecernjim satima. Eto i to je bilo u nadleznosti izvrsne vlasti nad kojom je bio knjaz Nikola.

  Sada nesto iz nase kuce, licno. Negde 1880-ih, spremala se u nasoj, tada uglednoj gazdinskoj kuci Marka Gajica, moga cukundede, slava, sveti Nikola. Redilo se sve za rucak, kad prababa zakuka: - Baca (tako su gazda Marka zvali njegovi u kuci ) Baca, umrlo dete u kolevki.

  - Sta bre pricas? Koje dete? - pitao je muz.

  Ono sto se desilo bilo je da se dete ugusilo u kolevci na sam dan slave. Posle tvrdih i kratkih suza nad nemom kolevkom, Baca je izdao svoje naredbe: "Dete pokrijte i stavite u drugu sobu. Slavsku trpezu i rucak zavrsite kako dolikuje. I da niko od gostiju slucajno ne sazna od nekoga sta je u kuci!"

  Tako su gosti docekani, slava cestitana i cestitke primane, tako su i usluzeni, kako za slavski rucak i ide, redno i samo sto su vekovi propisali. Kada je izneta riba da se mezi, jer je rucak kao obred prosao, a posto gost zamezetise, Baca ustade od stolice i rece:

  - Dragi gosti, nasa slava je sada zavrsena. Nasu kucu pogodila je nesreca i mi imamo jos jedan sveti posao da obavimo. Nas prvorodjeni sin, jutros je umro u kolevki. Sada pocinje daca. Koji god ne zele da ostanu, slobodni su da idu. Mi zameriti necemo, razumevamo, svetac je. Mi sada moramo sve da obavimo da sutra sahranimo cedo.

  Svi su ostali. Imajte na umu, kada citate ove reci, ovo nije govorio i svoje postupke prema Bogu kroz svoje ponasanje i te reci, nije odmeravao starac "od stotinu ljeta", vec zreo covek od tridesetak godina.

  Slava je tajna, prvo domacinova pa onda i svih ukucana. Tako je tek tada obavestavano sve po selu o detetovoj smrti i sve zvano na dacu.

  Na slavama se zaricalo, na slavama su sklapane zavere. Samo sa slavom kao sa tajnom mi postojimo. Pet stotina godina po dubovima i jarugama u zbegovima i bez igde icega, mi smo drzali svoje slave kako dolikuje i kako se drzi. Sve nase bune i ustanci zaceti su na nasim slavama. Nesameriv je greh praviti budalastinu od slave.

  Zato, kada palite svoju slavsku svecu (koji kandilo) setite se, spomenite se, od toga plamena poslo se u polje Kosovo (davno ili nedavno, vise nije vazno). Od toga plamena, u svom pretku, koji je otisao sa knezom Lazarem, i vi ste se uputili smrti kroz dobrovoljno prolivanje krvi, da bi se pridodala krvi Hristovoj. Jer, uz pravila o slavi ide i vazi i danas ono: slava moga gospodara i moja je slava.

  Gospodar ce dati dan odmora, dace pocinka, dace predah dusi mojoj. I ja kada slavim zaustavim sve sto je pod mojom i dajem svima odmor molbeni. I o gospodarevoj i o mojoj, jednako, gledam Bogu.

  Umesto kakvog zakljucka navescu svoju pesmu:

Srpska Slava