Pise: Radovan Gajic

  Sada se vec moze reci da "svestenici svojoj pastvi" ne prestaju da dele manu, istoimenom edicijom izdavacke kuce "Istocnik", nase, Eparhije kanadske. Ovo je mala igra reci, u kojoj je iskrena konstatacija povodom druge knjige u okviru edicije navedenog naslova. Za razliku od prethodnog izdanja, u kome je bilo okupljeno mnostvo autora, svi svestenici Eparhije, pred nama su, ovoga puta, sabrane propovedi jednog crkvenog lica, protojereja Vasilija Tomica, pod naslovom: "Oganj u srcu razgorio". Neka mi bude dopusteno da, kao pesnik koji (eto opet) pise o (jednoj, ali ne istoj) knjizi propovedi, navedem i ovoga puta jedan svoj lament:

  Ukinuli smo sve; prvine, sve redove, razrede i starine. Izumeli smo cuda tehnike i nemoguce masine. Za radi sve vece ... i vece i vece brzine, -e-e-e-e-e ! Nigde ne stizemo. Ali, sve vise sami sebe prestizemo. I koliko puta se trgnem obliven hladnim znojem, dogodice se i ta mogucnost: kada se osvrnem, videcu za mnom kaska buducnost

  Ovaj moj zal, zal je nad prosloscu, odnosno nad onima koji su u svojoj izopacenosti toliko posveceni tehnoloskim perverzijama doba u kome zive da je jedino u sta oni veruju "buducnost" i to buducnost koja je takva po karakteru da su je oni u stvari odbacili, kao i svoju proslost.

  Evo zasto u takvom svetlu vidim knjigu prote Vasilija. Kada svestenik propoveda sa anvona, na jedan nacin to i jeste njegov posao. Ali, kada se propovedi jednog svestenika nadju sabrane u jednoj knjizi, onda to govori i o svesteniku koji je ucinio korak vise. Naime, ovim je on prekoracio ogradu porte svoje crkve i krenuo u nezahvalnu avanturu ni sam neznano kuda, niti u susret kome, a svakako dokle god ga glas njegov sa nvona (odstampan!) nosi. Krenuo je da stigne do usiju i dusa o kojima ni sam nista ne zna, ali ga slutnja ne vara da tamo negde postoje i da ce docekati rec upucenu njima, da utole svoju zudnju za takvim stivom. Ti i takvi, ne moraju uopste jos da budu ni rodjeni i mozda su oni koji ce tek postojati - negde u buducnosti.

  Sa druge strane, istina je da ovim cinom, publikovanjem svojih propovedi, svestenik sebe stavlja i pred sud javnog misljenja - onog misljenja koje, iz raznoraznih interesa, oformljuju razne grupe, pojedinci i "grupice" i narcisoidno ga utvrdjuju kao nesto sto bi trebalo nametnuti svima. Tu svestenik, autor ovakve knjige, u stvari, ne treba uopste da se obazire, jer on svojom recju nije takvima ni posao u susret. Njegova rec ispoveda rec Bozju i time ona ne gleda u ovo vreme vec gleda kroz vremena, putuje ka onima koji ce joj doci ili onima koji ce tek doci za nju, za tu rec. Isto kako je i do nas doprla.

  Ko nije vec postojao, taj nema istoriju, a takav hoce sebe da izmisli, ali u proslosti ne moze, jer to treba dokazivati i proverljivo je. (Amerika je u tome primer nad svima i za sve. Narocito sa onim naucnim crtanim filmovima u kojima sateliti slecu na sve po svemiru i u sve, po Planeti, da se posmatracu buducnosti dokaze svemogucnost sveprisutnosti tehnoimperije.) Takav, bez proslosti, sebe izmislja u buducnosti i takav kroji buducnost prema svojim mastarijama, jer buducnost postoji i ista je kao danasnjica.

  Buducnost je ista kao proslost, onome ko ima proslost. Ista je svakome ko ima svoju cuku, kotu, selo, varos, groblje, slavu, crkvu, porodicu, zbornicu, slovni red, rec ... nasu kojoj ce(mo) u svojim potomcima biti i kada ne bude(mo) medju zivima. Ista je svakome ko razume, veruje u nju i drzi rec Boziju. Tu izmisljanje buducnosti ne pomaze, jer i tamo je nemerljivo, domen Boga jedinoga. Kao i ovde i sada, kao uvek i svuda.

  Bogatstvo i budalastina idu pod ruku, sestre su. Iz te mudrosti osmislili su drevni umnici da se bogatstvom upravlja kao zajednica, kao (manastirko/gazdinsko/zadruzno) bratstvo, kao Crkva. Pojedinac, cim ga ima, razmece se. Jedino tako i mudrost, koja je neizmerno bogatstvo, ima svoj smisao. Otuda je i posebna vrednost knjige prote Vasilija. Sva mudrost tu je data kao mudrost crkvenog lica, koje zivi u i sa Crkvom i sa svojim narodom, a ne kao mudrost kakvog izolovanog pojedinca, odmetnutog od sveta i roda.

  Za buducnost se cuva, ostavlja i na stranu sprema. Da nije ostavljao Jovan Zlatousti ne bi stigao ni Vladika Nikolaj, da nije On, ne bi po zbornicama nasih crkava bilo nicega sto su sacuvali jerarsi srpski i svesteno mnostvo za danas. Niti bi po svem svetu nicale danas srpske crkve, za sutra. Ni po Australiji, ni po Africi, ni po Kanadi i Ujedinjenim Americkim... I sve je to za buducnost kao i ovo da se ne treba bojati zla koje dolazi. Nijedno zlo, niti dobro, nama ne dolazi da bi nama bilo lepo, vec da bismo, bilo u jednom ili u drugom, u sebi i sebi dokazivali covecnost i covekoljublje kroz Hristoljublje i veru u Boga. Iako su u knjizi prote Vasilija sabrane njegove izrecene propovedi, neke od njih vec i poodavno propovedane, ipak je knjiga Protina o buducnosti, o buducnosti kakva je bila za nase cukun-djedove i dede i njihove cukun-djedove i dede. Ovo je stivo o onoj buducnosti kakva je neprolazna jer svedoci jedino vecno - Boga zivoga. A otuda je i vise za buducnost, jedinu pravu koju mozemo da ostavimo u amanet svojoj unucadi, da je i oni ostave svojima, buducnost koju odredjuje isto izvoriste i isto utociste - Bog zivi.

  U svojim propovedima Prota uspesno izbegava zamke literarnosti i nastoji da do kraja sacuva religioznu odgovornost teksta-propovedi. Kako se njegova kazivanja sa anvona ticu svakodnevnih pitanja iz naseg zivota, to je i univerzalnost misli zasencena dobom i duhom vremena u kome zivimo. Ali time, takva misao postaje ponovo vazna i iz pra-matrice, iz biblijskog teksta ozivljava kroz propovedi. I gde su pitanja zbog kojih se cini da je podnosljivo i moderno prihvatati teoriju besmisla, tu prota Vasilije vraca drevnom, vraca veri praotaca, vraca jedinom smislu. Tu se ponovo potvrdjuje da kao literarni tekst biblijska rec stoji izmedju Boga i coveka, dok kao propoved, Biblija odvodi u onostrano, ka vecnom, zivotu svepostojecem, kao i samom onome koji jedini jeste, Bogu svemogucem.

  Pred nama je obimna knjiga, stameno svedocanstvo velikog podviznistva, svedocanstvo upornosti u cuvanju i sirenju reci Bozje, cak i posto se sluzbeno zavrsi propoved i posto zamukne glas sa anvona. Nastojanje je to da se podseti na rec Bozju posebno u satima kucne dokolice. Uz lenjost, dokolica je najveci uzrok strastima da uvru i coveku da se zesti. I bas u tome je smisao ove knjige, da u vremenu koje ce doci umiri nemire dusa koje ce hoditi nasim stazama i putevima, onih koje smo mi kao emigranti zaceli u svojim buducim pokolenjima. Stoga se ovaj svestenik nikome ne izvinjava niti koga gladi svojom recju. Time on iskazuje osecaj odgovornosti i za tekst/propoved, i za narod/pastvu kojoj se obraca. U tom smislu su tu i poslednje reci poslednje propovedi, od sabranih u knjizi: "Sveti prorok Ilija opominje nas na istinu, da mi nismo prizvani u cesace usiju', nego na zaista mukotrpni put objavljivanja istine Bozje."

  U predgovoru prvom izdanju svojih propovedi pod naslovom "Besede pod gorom", iz 1912, tada jeromonah, docnije veliki vladika Nikolaj, Velimirovic, zapisao je: "Ne postoji vera vere radi, niti Boga radi. Svojom verom ljudi mogu uciniti vecim i slavnijim samo sebe, ne Boga. Pred velicinom Bozjom podjednako su nistavni i ljudska vera i ljudsko bezverje. Bog hoce da ljudi veruju ne radi Njegove velicine no radi njihove."

  Takva je i druga knjiga u ediciji "Svestenici svojoj pastvi", knjiga pod naslovom: "Oganj u srcu razgorio", protojereja Vasilija Tomica. Sacinjena je da bi kroz velicinu svakodnevice emigrantskog zivljenja, svako mogao da sagleda velicinu ljudskog, velicinu koja sebe jedino moze da dokaze u nedosezivoj velicini Bozijoj.