Vidovdan kao delikt misljenja

Vidovdanska beseda u manastiru sv. Preobrazenja Gospodnjeg Eparhijski dan, Milton, Ontario, 30. juna 2002. Dr Srdja Trifkovic

  Evo dodje nam i sestotrinaesti Vidovdan od onog kosovskog, krvlju ovencanog i neponovljivog. Broj godina od tada proteklih nebitan je: u tom danu sabrala se sva srpska proslost, sadasnjost i buducnost. On vazda bezvremeno traje, blizi i stvarniji od ma kakve danasnje vesti sa malog ekrana ili naslovnih stranica.

  Taj dan, kao nijedan drugi u nasoj istoriji, odredio je ko smo, definisao nas je kao narod svestan besmisla postojanja ako ono nije slobodno, vitesko i osmisljeno Hristom. Srpska istorija tokom vekova koji su usledili jedna je duga, ponekad jalova, cesto krvava, uvek oplemenjujuca Vidovdanska zrtva.

  Ima bivsih Srba koji vele da je put pogresan, da takozvana mitska svest mora vec jednom da ustukne pred takozvanom informatskom svescu, cije ce prihvatanje, vele, odvesti Srbe u pravi svet, u Partnerstvo za mir, u Svetsku banku, u NATO, Medjunarodi monetarni fond, Evropsku uniju i ostale konklave postmodernog Zapada. Samo tako, kazu, mozemo da zivimo "kao sav ostali normalan svet". Za njih je Vidovdan recidiv mitomanskog mracnjastva, a normalan im je svet onaj koji je Beograd zasipao bombama u sedam navrata tokom 20. veka, koji trosi vise na droge nego na lekove, koji bioloski odumire a duhovno je vec mrtav.

  Oni koji bi da nas po tom modelu unormale, svesni su da je odricanje od Vidovdana ravno odricanju od svog imena, svojih predaka, svoje krvi i svog ognjista. Znaju oni da bez Kosova nema ni nas. Upravo zato se od Srba danas, kao i na pocetku brozovskog kosmara pre sest decenija, trazi da se Vidovdana odreknu, zato se i svako njegovo pominjanje proglasava za govor mrznje, zato ce se za koju godinu njegovo slavljenje kriminalizovati haskim dekretom.

  Nema nam preceg zadatka nego da spoznamo da je tako, da odgonetnemo zasto je tako, i da razmotrimo kako se tom zlu odupreti.

  U neko srecnije vreme ova bi beseda bila prvenstveno posvecena molitvenom podsecanju na kosovske mucenike i njihov izbor vecnosti nad vremenom, na knezevu kletvu, na cojstvo Banovic Strahinje, junastvo Milosevo, stoicki bol majke Jugovica. U ovo nesrecno vreme, pak, ne samo da ih se secamo vec ih i u pomoc prizivamo, dok istovremeno i sebe i njih branimo od neprijatelja zlehudijeg i mocnijeg nego sto je Otomansko carstvo ikada bilo.

  Taj neprijatelj ima mnoga oblicja. Nekada nastupa pod imenom tzv. medjunarodne zajednice, nekada pod firmom tzv. nevladinih organizacija, ili pod jednom od mnogih skracenica za istu stvar: UN, EU, NATO, SFOR, KFOR, i ko zna koliko akronima jos neiskovanih, a vazda istih.

  Poput Turaka nekad, i ovaj neprijatelj danas trazi dousnike i saradnike medju Srbima -- i nalazi ih, u sve vecem broju. Evo sta veli jedan od njih, izvesni profesor brogradskog Univerziteta nedostojan da mu ime pomenemo, na stranicama beogradskog lista Danas, a na Vidovdan neposredno nakon NATO bombardovanja:

  "U razmisljanju o opasnostima koje sobom nosi uspon nacionalizma u danasnjoj Evropi, a posebno o opasnim zastranjivanjima novih, postkomunistickih nacionalizama na njenom jugoistoku, medju kojima je srpski nacionalizam privukao najvecu paznju, cesto se kao vazan izvor tih opasnih zastranjivanja pominju nacionalisticki kultovi i mitovi. Kriticka analiza savremenog nacionalizma dobrim delom je kritika njegovog imaginarijuma, njegovih kultova i mitova. Tu se cesto istice da je fascinacija mitovima o sopstvenoj naciji, koju podsticu i odrzavaju autokratski i ratoborni rezimi, razlog sto mnogi ljudi u zemljama sa takvim rezimima ne prepoznaju svoje stvarne interese i mogucnosti da ih ostvare. Mitovi ih drze u nekoj vrsti nacionalisticke hipnoze, van sveta realnosti, bez moralnih putokaza."

  Autor zakljucuje da ono sta on naziva vidovdanskim mitom predstavlja uzrok moralnog i politickog poraza Srba koji je sada prerastao u njihovu pravu katastrofu. Pod senkom Vidovdana, veli on, Srbi su postali agresivni grandomani uvereni u ispravnost svog suludog pogleda na svet. Samo odbacujuci teret istorije i lececi se od zablude da su im istoverni sunarodnici i komsije blizi od drugih ljudi, Srbi mogu da prestanu da budu opasnost po okolne narode i po sebe same.

  Isti sud, cesto jos brutalnije srocen, dao je u proteklih desetak godina citav niz novokomponovanih strucnjaka za evropski jugoistok i krojaca srpske kape, od Noela Malkolma i Danijela Goldhagena do Tima DZude i Ricarda Holbruka. Svi su saglasni da su Srbi svojevrsni psihicki bolesnici skloni zlocinu, a da u korenu njihove kolektivne psihoze lezi opsednutost kosovskim mitom, jednom opasnom konstrukcijom koja mora da bude izgnana iz bica srpske nacije pre nego sto ta nacija bude izlecena i prevaspitana i pripustena u civilizovano drustvo.

  To lecenje koje spremaju nama vec su obavili nad sopstvenim narodima. Koliko su daleko spremni da idu videli smo proteklih meseci na primeru ubistva holandskog politicara Pima Fortajna koji se zalagao za ogranicavanje useljavanja imigranata iz Treceg sveta, Muslimana pre svega, kao i nevidjene histericne kampanja protiv lidera Nacionalnog fronta Zan-Mari Le Pena u Francuskoj. I ti su dogadjaji samo potvrdili cinjenicu da se pravi fasizam u nase vreme pojavljuje pod firmom antifasizma. Sirom zapadnog sveta, na obe strane Atlantika, unistavaoci autenticnih tradicija bez zazora koriste boljsevicke i fasisticke metode da bi ucutkali svoje protivnike. Te metode pocinju medijskom satanizacijom - a sasvim logicno zavrsavaju metkom u potiljak za nepokornog pojedinca, sankcijama i bombardovanjima za nepokorne narode.

  Da bi se razumelo stanje duha koje radja novi totalitarizam podsetimo se da je Zbignjev Bzezinski, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera, sa odobravanjem konstatovao da se, citiram, Po prvi put u istoriji manifestuje globalna svest... Svedoci smo nastanka transnacionalnih elita koje cine medjunarodni biznismeni, naucni radnici, profesionalci i drzavni funkcioneri. Spone medju pripadnicima ovih novih elita prevazilaze nacionalne granice, njihovi pogledi na svet nisu sputani nacionalnim tradicijama.

  Sirom Zapada oni su danas nosioci politicke moci i namecu smernice koje proglasavaju progresivnim, a medju kojima su sve kruca globalizacija, imigracija, multietnicnost, estetski i idejni relativizam, negacija vrednosti tradicionalne evropske kulture i hriscanskog morala, prihvatanje devijantnosti, pre svega seksualne, kao legitimnog zivotnog stila, itd.

  Da je propagiranje takvih ideja uveliko u toku medju Srbima uveliko u toku, i da su njihovi propagatori isti oni kojima je Vidovdan trn u oku, zacudice samo one koji nisu svesni da je upravo na Balkanu novi zapadni totalitarizam otvorio do sada najvecu laboratoriju za manipulisanje ljudima i nacijama. Razumevanje njegovih ideoloskih postavki stoga je od kljucne vaznosti za razumevanje politike koju namecu. Te postavke omedjio je jedan od najuticajnijih americkih politologa, Samjuel Hantington, u svom cuvenom clanku Sukob civilizacija. On kao bitne koncepte zapadne civilizacije navodi individualizam, liberalizam, ljudska prava, jednakost, slobodu, zakonitost, demokratiju, slobodno trziste i razdvajanje crkve od drzave. Ti kriterijumi, svojom beskorenom univerzalnoscu, potpuno su u skladu sa postnacionalnom, globalistickom vizijom koja odbacuje osnovne vrednote zapadne civilizacije kroz 25 stoleca njenog postojanja. Tu nema ni reci o hriscanstvu, koje je vekovima predstavljalo plodnu i nezaobilaznu osnovu razvoja evropske misli, etike i estetskog senzibiliteta. Nema ni pomena zajednickih etnickih i jezickih korena indoevropske porodice naroda kao tvoraca i nosilaca evropske civilizacije; nigde nema istorijskih, spontano nastajucih naroda kao prosirene porodice koja je povezana kolektivnim secanjima, verovanjima i simbolima, u smislu Poslanice sv. Pavla Efezanima.

  Pobornici globalizma insistiraju da su drzave danas definisane zajednickim vrednostima a ne pripadnistvom jednoj stvarnoj zemlji, konkretnoj zajednici i kulturi u njoj ponikloj. U okviru ove paradigme Zapad vise nije civilizacija koju karakterisu odredjeni idejno-vrednosni koncepti; on sam postaje jedna ideologija. Ta je ideologija zavladala tihom evolucijom. Celicnu pesnicu uvila je u plisanu rukavicu. Taj sistem ne tezi kontroli svake izgovorene ili napisane reci, vec ga interesuje samo aparat masovne medijske distribucije. Tako novototalitarni Zapad upija ogroman kvantitativni porast informacija, da bi ih - procesovane putem toboze slobodnih medija - uklopio u svoju pseudo-stvarnost olicenu u Kristijani Amanpur i Piteru DZeningsu. Razdvojeni su Rec i Svet, stvarnosti se ne dopusta da utice na razvoj ideoloske vizije, a primaoci poruka ostaju nesvesni cinjenice da su zrtve dubinske manipulacije.

  Ideologija globalizma plod je gubitka vere, koji jos od Renesanse i epohe prosvetiteljstva stvara u zapadnim dusama sunovratnu prazninu koju treba ispuniti da bi zivot imao smisla. Istorija ideoloskih eksperimenata, levih, desnih i danasnjih liberalno-demokratskih, dobrim je delom istorija pokusaja da se popuni taj vakuum. Srbi su bili stravicna zrtva tog eksperimentisanja. Medju njima je, jos pre jednog veka, na stranim skolama uzgajana gradska inteligencija, zarazena idejama francuskog republikanizma, ateizma, slobodnog zidarstva, pa i marksizma, jos pre Prvog svetskog rata pripremala teren za trijumf toga zla, premda nije bila svesna sta cini.

  Drugi sudbonosni, prelomni srpski Vidovdan oznacen je Principovim pucnjima u Sarajevu 1914. godine. Cetvorogodisnja srpska Golgota koja je usledila nije, medjutim, krunisana ujedinjenjem Srba u sopstvenoj nacionalnoj drzavi vec je izneverena kobnim jugoslovenskim eksperimentom. Od tog trenutka pa sve do svog krvavog raspada Jugoslavija je bila razdirana problemima koji nikada nisu bili reseni iz prostog razloga sto su bili sustinski neresivi - kako u slucaju prve Jugoslavije, koju su Srbi stvorili a drugi se njome koristili, tako i u slucaju druge, koja je bez njih i protiv njih stvarana od strane komunista.

  Kada su u jesen 1918. vojno-politicka zbivanja placena stotinama hiljada srpskih zivota otvorila Srbima brojne, do tada neslucene opcije, srpska politicka elita nije posedovala mandat za jugoslovenski eksperiment koji je ipak izabrala. Nacionalna energija Srbije do Prvog svetskog rata bila je prvenstveno usmerena ka oslobadjanju svih Srba pod tudjinskom vlascu, u Bosni i Hercegovini i Juznoj Srbiji pre svega. Tokom citavog jednog veka, od 1815. do 1914, njena diplomatija uspesno je tezila da izbegne istovremeno sukobljavanje sa obe carevine - habzburskom i otomanskom - koje su bile suprodstavljene srpskim nacionalnim ciljevima. Pitanje odnosa sa drugim juznoslovenskim narodima bilo je poimano samo kao prosirenje prevashodnog nacionalnog zadatka. Plejada nadahnutih lidera poput Ilije Garasanina, knjaza Mihaila, a potom Pasica i Milovanovica, tezila je stvaranju sireg prostora za politicko delovanje, ali nije dovodila u pitanje srpsku drzavnu i nacionalnu posebnost. Njima nije bio potreban siri juznoslovenski kontekst da zastite svoj jos neucvrsceni identitet, cemu je tezio tvorac hrvatskog ilirizma biskup Strosmajer.

  Evropske sile usle su u Prvi svetski rat sa maglovito ocrtanim ciljevima, tragicno zatecene neumitnom logikom razvoja krize pokrenute osvetnickog mladobosanskog Vidovdana 1914. Sile Antante nisu predvidjale stvaranje Jugoslavije, niti - do samoga kraja - raspad Austro-Ugarske. I Britancima i Francuzima "malo" resenje bi vise odgovaralo, dakle varijanta visestrukog prosirenja Srbije (koja bi se ujedinila sa Crnom Gorom i prikljucila Bosnu i Hercegovinu, Vojvodinu i Dalmaciju juzno od Splita) jer bi se tako jos uvek mogao sprovesti Londonski ugovor sa Italijom, koji je Italiji obecao veci deo istocne jadranske obale. Ovim bi Slovenci bili prepusteni neizvesnoj sudbini, a Hrvati srubljeni na uzu Hrvatsku i Slavoniju, stesnjeni izmedju dva ratna pobednika, bez izlaza na more, bez spoljnih prijatelja i bez buducnosti.

  Odluka srpske vlade da potpise Krfsku deklaraciju i da je podnese Saveznicima kao svoj zvanicni program - iako joj je bila nudjena tzv. Velika Srbija na tanjiru - predstavlja jednu od prelomnih tacaka srpske istorije. Eksperiment se na kraju pokazao fatalnim za Srbe. Da li je ta skoro jednovekovna steta i nenadoknadiva pokazace sledeca decenija, tokom koje Srbi treba da se pripreme moralno, duhovno, ekonomski, politicki, pa i vojno za reviziju poraznog ishoda 20. veka.

  Nije slucajno Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca rodjena upravo na razvalinama stare Evrope na kojima je rodjen i Sovjetski Savez, u razmaku od godinu dana. I jedna i druga tvorevina predstavljala je sustu suprotnost drzave u pravoslavno-hriscanskom smislu, u smislu hijerarhije vrednosti i legitimnosti autoriteta, autoriteta koji omogudjava pravu slobodu. Sovjetski Savez stvorili su zlocinci krvavih ruku; Jugoslaviju su stvorili nepromisljeni Srbi ciji su postupci utirali put zlocinu. Zamenili su zdravo drzavno tkivo bolesnim, a time srpsko drustvo ucinili podloznim svakakvim politickim i duhovnim infekcijama.

  I danas postoji slicno stanje duhova u srpskoj inteligenciji. Ona je i dan danas fascinirana Zapadom i zarobljenik arogantne vere u "Progres", u sposobnost coveka da sopstvenim umom resi dilemu svog postojanja, da osloncem na ljudske institucije - na demokratiju, humanitarnost i "ljudska prava" - resi ono sta se ne moze resiti bez Tvorca. Oni su zakleti neprijatelji Vidovdana jer u Boga ne veruju i odbacuju naciju kao organsku, harmonicnu celinu. Poput zlehudih vodja koji nas 1918. gurnuse u jugoslovenski eksperiment, ti savremeni srpski zapadnjaci odbacuju svaku debatu o stvarnoj prirodi projekta koji zagovaraju. Njihova bahati atak na srpsku tradiciju i samopostovanje najvidljiviji je u cinicnom, nimalo slucajnom, crnomagijski zlobnom izboru bas Vidovdana za izrucenje Slobodana Milosevica haskoj inkviziciji.

  Taj proslogodisnji, treci prelomni srpski Vidovdan, pamtice se kao jedan od najcrnjih, premda mnogi Srbi te cinjenice jos nisu svesni, jos ne sagledavaju sve posledice tog cina. Ono sta se u Hagu desava ne tice se samo Milosevica, niti samo Haga, vec se tice citavog srpskog naroda. Proces njemu - koji je zasluzio robiju, ali u Mitrovici ili Pozarevcu, a ne u Hagu, i za ono sta je ucinio sopstvenoim narodu, a ne za ono sta kazu da je ucinio drugima - nije samo proces jednom nemoralnom, bankrotiranom politicaru koji je konacno ostao bez aduta u rukavu. On je optuzen za zlocine genocida koji su po definiciji kolektivni i koji zapravo predstavljaju pokusaj pravne verifikacije do sada medijski vec uveliko obavljenog posla pripisivanja Srbima glavne ako ne i iskljucive krivice za sve ratove na prostorima bivse Jugoslavije od 1991 naovamo. U haskom scenariju, ne samo Slobodan Milosevic nego sva jugoslovenska i srpska drzavna rukovodstva od leta 1991 do kraja 1995 krivi su za rusenje Jugoslavije i zaveru u cilju stvaranja toboznje Velike Srbije koja bi bila etnicki ociscena od svih pripadnika drugih naroda. U ovoj karikaturi rata na podrucju bivse Jugoslavije u kojoj nijedna stereotipna laz nije izostala, jedino je ostalo nejasno kako to da su samo jos Srbija i Crna Gora multietnicke od svih bivsih jugoslovenskih republika.

  Ocigledna namera haskog suda da pod firmom sudjenja Milosevicu zapravo sudi celoj Srbiji i srpskom narodu, ma koliko bila reda radi demantovana, ogleda se u narudzbi haskih tuzilaca jedne studije o istoriji velikosrpske ideje, koju je za Del Ponteovu pripremila izvesna harvardska profesorka po imenu Bejden. Da je ziv ban Kalaj, ili Ante Starcevic, bez oklevanja bi stavili svoje potpise na ovaj necuveni falsifikat, u kome se, naravno, tzv. vidovdanski kosovski mit pominje kao jedan od izvora srpske agresivne, osvajacke ideologije. Dok je prvobitni glavni cilj haskog suda bio da naknadno opravda ponasanje tzv. medjunarodne zajednice u jugoslovenskoj krizi 1990-tih, sada mu je cilj da retroaktivno opravda austro-ugarsku i otomansku politiku prema Srbima u protekla dva veka.

  U celoj prici Milosevic kao takav prestao je da bude bitan. On reziserima haske sudske farse samo predstavlja paravan za proturanje zlokobne tvrdnje da je borba za samoopredeljenje zapadnih Srba predstavljala agresiju, da je svako suprodstavljanje albanskim zlikovcima na Kosovu bilo nelegalno, da je svaki oblik solidarnosti Beograda sa Srbima zapadno od Drine i na Kosovu neminovno utirao put zlocinu. Nisu samo Srbi optuzeni za razne ratne zlocine u Hagu, ali samo su Srbi u liku Milosevica okrivljeni za rat kao takav. To je neizbezno, s obzirom da haski tribunal nije zamisljen kao sredstvo poravnanja i izmirenja na zakrvavljenom Balkanu. Haska definicija rata zasniva se na kriminalizaciji teznje Srba van najuze Srbije da raspadom Jugoslavije ne budu odvuceni u secesionisticke tvorevine. Ta definicija, zasnovana na propagandnim konceptima agresije i genocida, zahteva kvazi-pravno utvrdjivanje srpske krivice i politicko priznanje srpskog poraza. Ovo ce biti oliceno u presudi Milosevicu koja je vec uveliko kovertirana. On ce, naravno, biti proglasen krivim za genocid i sve sta treba, jer u Hagu iznenadjenja nema, kao sto ih nije bilo ni u Moskvi 1938. Ni posle toga, nazalost, nece uslediti sravnjivanje racuna i srpska reintegracija u svet. I novoj, demokratskoj Srbiji bice prikacen genocid kao hipoteka skore proslosti. Treci sudbonosni srpski Vidovdan, isporucenje Milosevica Hagu, stoga ne oznacava kraj srpske Golgote, vec garanciju njenog nastavka u nedogled.

  Izmedju onih koji su pokusali da ukaljaju Vidovdan tim sramnim postupkom sa jedne strane i Lazara i Milosa sa druge, Srbi ce morati da naprave izbor. Neutralnost nece biti moguca. Neodgovorno je misliti da ce tog izbora Srbi biti postedjeni, verovati da je necijim izrucenjem haskoj inkviziciji ceh konacno namiren, ili zavaravati se nadom da ce mozda tek biti namiren krotkim prihvatanjem svakog diktata. Srpska Kanosa iziskivace tzv. denacifikaciju koja znaci desrbizaciju. Za nase dobro izlecice nas od nase mitomanije i kompleksa zrtve. Za nase dobro zabranice deseterac i pesme Matije Beckovica, da o Njegosevom genocidnom Gorskom vijencu ne govorimo. Put vec utiru belosvetski mocnici zabranjujuci gusle i Andrica u Bosni. Neprijatelji Vidovdana nece prihvatiti samo polovicnu predaju: ideologija koja se ponosi zagovaranjem tzv. multikulturalizma zapravo ne podnosi raznolikost, vec zahteva potpuni monizam.

  Obicni ljudi Zapada, ma koliko tragicno anestezirani masovnim medijima, zatupljeni masovnom kulturom i zaglupljeni sistemom drzavnog obrazovanja, posle 11. septembra makar maglovito postaju svesni da je teznja ka globalnoj moci zarad nje same -- put ka propasti. Taj datum podseca i nas sve da je zavodljiva staza ka globalnoj imperiji zapravo put propasti i ludila, put koji vodi od Kserksa, kralja nad kraljevima, i Aleksandra Velikog do Napoleona i Hitlera.

  U proteklih skoro godinu dana od pada dveju njujorskih kula sve je jasnije da novi, post-moderni globalni imperijalizam ne moze da traje vecito. On ne moze u nedogled da melje nacije i kulture, da vecito gradi Mekdonalde i video-sopove na njihovim ruinama, da zauvek bombarduje svakoga ko se drzne da kaze ne.

  Stoga ima nade: pre ili kasnije ce da sazru unutrasnje i spoljne prilike za neku novu podelu geopolitickih karata, a tada srpski narod mora biti spreman da odlucno pristupi izmeni nametnutih mu resenja tokom katastrofalne poslednje decenije HH veka. Trku treba izdrzati a pritom ne izgubiti sebe. Medjutim, ako se ne vratimo Vidovdanu nastavicemo da umiremo, demografski, ekonomski i duhovno.

  Samo tim povratkom, samo obnovom vidovdanskog nadahnuca, bice ostvariv osnovni, nedeljivi nacionalni interes Srba, a to jeste teritorijalno, politicko, duhovno i kulturno ujedinjenje srpskog naroda, na svim teritorijama koje vekovima nastanjuje, u okviru sopstvene nacionalne drzave.

  Pravo Srba na ujedinjenje u okviru teritorija koje nastanjuju vekovima, od Papuka do Popovog Polja, od Gline i Glamoca do kosovske Gracanice, ostaje neprikosnoveno, bez obzira na ishod politicko-diplomatskih igara velikih sila vodjenih na Balkanu tokom protekle decenije. To pravo ostaje valjano i bez obzira na privremene izmene demografske slike tih teritorija, stvorene genocidnim terorom nad srpskim zivljem, u sprezi sa izdajom postkomunistickih mutanata koji, evo, vladaju Srbijom i dan-danas, i to isto onako umesno i nadahnuto kao sto su njihovi bivsi partijski drugovi njome vladali pod Slobodanom Milosevicem i pod Josipom Brozom.

  Ako budemo verni Vidovdanu i sledili njegovu poruku, to pravo cemo uz Bozju pomoc i ostvariti. Jevreji su se dva milenijuma pozdravljali sa Dogodine u Jerusalimu i tvrdom upornoscu docekase taj dan.

  I mi moramo, ako treba isto toliko dugo, nadahnuti Vidovdanom, verni cestitom Knezu Lazaru, nadahnuti Milosem, da se pozdravljamo sa Dogodine u Kninu, i Dogodine na Gazi Mestanu. Neka im je slava i hvala!