Svestenikova uloga u slucaju ispovesti samoubilackih namera

Pise: Jerej Zlatibor Djurasevic

Ne ubij - sesta zapovest Bozja

  Pravoslavnim hriscanima nije prikladna pomisao na samoubistvo, jer je zivot od Boga dobijen. Ali znamo da postoje razne situacije u koje covek moze dospeti. Za pojedine zivot postaje luksuz kojeg ne mogu sebi dozvoliti.Strucnjaci racunaju da je sirotinja jedan od faktora koja tera coveka do sukoba u porodici, do razvoda, do tuce, stresa, nemorala i raznih psihickih i telesnih bolesti. Odavde pa do samoubistva u danasnjem vremenu cesto puta nema vise od jednog koraka. Naucni instituti cak tvrde da kod nekih naroda postoji predispozicija za takve gestove.

  Na samoubistvo Crkva gleda kao na veliki, kapitalni greh. Jer zivot je bozanski dar i ko god sam sebi oduzme zivot igra se sa Bogom. Sluzba opela u ovakvim slucajevima je svedena na minimum, a na grobljima samoubice su sahranjivane u neosvecenom grobu. Samo se jedan dan u godini Crkva moli za one u paklu, pa i za samoubice - na praznik Duhova.

  Sveti Oci kazu, da Judi Iskariotskom nije bilo oprosteno ne zbog toga sto je izdao Gospoda Isusa Hrista - to je isto ucinio i apostol Petar - nego zbog toga sto je izvrsio samoubistvo. Da je zatrazio da mu se oprosti za izdaju, svakako da bi mu Gospod Isus Hristos oprostio i bio bi sa ostalim apostolima.

  Samoubistvo u nekim hriscanskim zemljama tretirano je kao delikatan predmet. Neki tvrde da je to kukavicki gest, dok drugi, naprotiv, vide u njemu cin od velike hrabrosti. Strucni nalazi tvrde da postoje tri kategorije samoubistva: psihicki bolesnici, oni koji ne rasudjuju, i oni koji pate od teskih bolova te zato skracuju sebi muke. Jedine drzave na svetu gde je donet zakon o eutanaziji (eu; tanatos - na grckom znaci "dobra smrt") su Holandija i SAD (ali samo drzava Oregon). U ovom vremenu eutanazija znaci proizvesti dobru smrt, laganu smrt, znaci pomoci nekom da umre posredstvom leka (infuzijom na primer), nekome koji sam odluci nemajuci drugog izbora znajuci da i tako umire.

  Svestenikova sluzba se uporedjuje u Svetom pismu sa pastirskom sluzbom. Svestenik je pozvan da vodi brigu o svome stadu, da se brine o duhovnoj potrebi svoje pastve.On je pozvan da se brine o svacijoj dusi, te da je Bogu privede. Po primeru Histove price o dobrom pastiru, i svestenik je duzan da svim silama odrzava dobro raspolozenje u svojoj parohiji, da se trudi da izmedju njega, kao duhovnog pastira, i njegove pastve vlada ljubav, koja i jeste sveza jedinstva i harmonije u jednoj parohijskoj zajednici. Sveto Jevandjelje nalaze duhovnom pastiru da njegova uloga - puna ljubavi, zrtve i staranja - bude takva, da bi se, po recima svetog apostola Pavla, svi ljudi spasli i dosli do poznanja istine (1. Tim.2, 4).

  Medjutim, u ovom danasnjem svetu, svestenik ima pred sobom dosta smetnji u svom radu, jer se covek ohladio u ljubavi svojoj prema Bogu i polako odstupa od istine, od puta koji vodi spasenju. Pocetak odmetnistva od Boga i Bozje istine potice jos od vremena prvorodnog greha, te je, zbog moralnog pada, Bozji lik u coveku potamneo. Covek je izgubio iz vida da je Bogocovek Hristos: Put, Istina i zivot; on uporno trazi svoju srecu van Boga, a ne nalazi je, te zato cesto dolazi do ocajanja takve vrste, koja ovode do dizanja ruku na samog sebe.

  Zivot covekov nije licna svojina, nego je imovina Bozja, te covek ne bi smeo da raspolaze tom imovinom kako on hoce, vec onako kako je Bogu ugodno. Covek mora kad tad da vrati ono sto nije njegovo, ono sto je od Boga dobio na koriscenje. U svesti danasnjeg coveka kao da nema mesta za Boga koji je mera svih i svega, vec covek ima svoje vidjenje zivota, pa zato smatra da moze da raspolaze zivotom kako je njemu ugodno, i kako on hoce. Covek naseg vremena, recju, drzi da je on mera svega, te ne zeli da zivot svoj sa Hristom deli.

  Pravoslavni vernik takodje predstavlja deo drustva u kome zivi i u neposrednim je odnosima sa ljudima oko sebe, sa sredinom u kojoj zivi. Zato je i u stalnom iskusenju da podlegne uticaju sredine i drustva u kome zivi. Tesko je gledati, pa cak i pomisliti, na kakve sve nacine mladi ljudi obesvecuju svoja tela. Cak se i cine grozna nasilja nad telom. Mi pravoslavni znamo da su telesa nasa hram Duha Svetoga (sr.1 Kor. 6, 19-20). Nezamislivo je za jednog pravoslavnog vernika da se izjasni da je njegov zivot - licni zivot , i da ne stoji ni u kakvoj vezi sa Bogom i Crkvom Njegovom.

  Svestenik, buduci pastir Hristovih ovaca, duzan je da se trudi u podizanju nivoa duhovnog zivota kod svoje pastve. Pogotovu danas, u ovom drustvu i ovoj sredini. Zato jedna od prvih uloga svestenika jeste da sa ljubavlju pridje coveku - verniku, da mu pridje kao prijatelj, tj. onako kako je i Hristos cinio.

  Svestenik ne sme da se uplasi sredine i drustva u kome zivi. Ljudi su danas vrlo raslabljeni - "bolesni", te kao takvi oni cekaju da im neko pridje i spase ih. Zato je svestenik uvek duzan da otvara srca ljudi kako bi u njih usao Hristos; duzan je da propoveda rec Bozju sa nadom da ce ona tad doneti roda. Svestenik mora da ima mnogo strpljenja i da mnogo radi, ponekad vise desetine godina, da bi se plodovi njegovog truda pokazali. Svestenik mora da bogosluzi, da propoveda, da u svakoj prilici poucava, da organizuje omladinu, da ima sto cesce licni kontakt sa narodom, i naravno (sto je najvaznije) - da svojim zivotom bude primer drugima.

  Svesni smo da se zlo u nasem danasnjem svetovnom zivotu svuda rasprostranilo. Ono hara ne samo oko nas, nego postoji i u nama samima. Zlo koje preti da pogazi i unakazi unutrasnju lepotu ljudskog bica. Zato je za svestenika veliki problem kako da u ovom savremenom drustvu izgradi i osnazi duhovnu stranu zivota kod svojih vernika.

  Usavsi u Crkvu, covek pocinje da zivi u zajednici, postaje clan Svetog Tela Hristovog i naslednik Carstva Bozjeg. Samoubistvo je, samim tim, jedan od najvecih danasnjih greha. Nasa vera nas uci da i kad smo u najtezoj situaciji u svome zivotu treba da znamo i imamo na umu da je Bog nasa nada, Onaj koji nam daje razlog za zivot. I kada covek padne u ocajanje on treba da zna da je njegova nadezda Gospod i da ima nade za vecni zivot i sveopste vaskrsenje.

  Stvorivsi coveka po svom liku i podobiju, Bog mu je naredio da bude gospodar "od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svijeh zivotinja sto se micu po zemlji" (Post. 1, 26). Po ovome vidimo da je Gospod nas vladar i da nije stvorio coveka da bude vladar nad svojim zivotom. Ovo nam je najbolji primer na kome vidimo da je samoubistvo greh nad gresima: nas zivot nije nas, vec je dar od Boga.

  Kad saznas kao svestenik da je neko od tvojih parohijana ili vernika pokusao izvrsiti samoubistvo ili da ima samoubilacke namere, tome coveku treba prici kao duhovni pastir i pruziti mu duhovne pouke i moralno ga podrzavati ga. U slucaju ispovesti dati mu poucan primer i nikako ga ne osuditi za ono sto je uradio, jer u tom trenutku ocajanja njegovog mozes ga naterati da sto pre izvrsi samoubistvo. Onima koji su ostavljeni od naroda i od svojih bliznjih, i koji misle da ih niko ne voli i ne obraca paznju na njih, treba reci da je Gospod Bog uvek tu za njih i On ih nikad nece ostaviti.

  Nijedan problem u nasem zivotu nije toliko veliki a da se sa Bozjom pomocu ne moze prebroditi. I taj gresnik treba da ima na umu da nakon Svete tajne pokajanja i ispovesti svojih grehova, veliki, bogohulni greh koji je on ispovedio ne sme ponoviti, kako i kazu sveti oci i duhovnici. Greh koji ispovedamo ne smemo ponavljati. To bi znacilo nepostovanje prema Svetoj tajni ispovesti, lazno shvatanje vrline, prelesnu revnost i sanjalacku, laznu duhovnost. Potsetimo se na kraju jos jednom Hristovih reci koje je On uputio svojim ucenicima - apostolima, a preko njih i svima nama: "U svetu cete imati mnogo nevolja ali ne bojte se, jer ja nadvladah svet" (Jn. 16, 33).