Svestenosluzitelj i pastir po metodici sv. Jovana Kronstatskog

Pise: Protojerej Savo M. Arsenijevic

  Danasnji svet je nedvosmisleno preopteretio ljudsku psihu relativnoscu i dezorijentisanoscu. Nereligioznim vaspitanjem ubacen je crv sumnje u duse dece, buducih ljudi, koji nagriza religiozna ubedjenja i odvodi coveka u svet svakodnevni i od Boga otudjen. Humanisticka teznja za osamostaljenjem coveka i slobodom od Boga svojim propagandim dejstvima uspela je da zatruje i pomuti cvrstinu vere kod mnogih nedovoljno jakih. Preopterecenost obavezama koje namece tempo savremenog zivota i probudjena glad za "hlebom i igrama" potiskuje zivot duha, ujedno zaboravljajuci Izvor cija voda je jedino u stanju da popuni prazninu i glad ljudskog duha. Dok se glad tovari na glad, dotle izvori sitosti cekaju i pozivaju nas unoseci sebe u svet kao neprestane svedoke vecnih vrednosti.

  Danesnjem pastiru i svestenosluzitelju postavlja se zadatak da taj "crv sumnje" odvoji od danasnjeg coveka. Postavlja se pitanje, kako? Za to su potrebne izuzetno jake licnosti, pastiri koji svojim zivotom i licnim primerom i unutrasnjom snagom mogu svedociti Istinu. Pred nama je jedan lik koji nas moze do nekuda sa sobom povesti, uputiti i na pravi put dovesti.

  Jedna od najinteresantnijih pojava u citavom pravoslavlju krajem proslog i pocetkom ovog veka, koja ocito pripada nasem vremenu, ali ne zivi nasim zivotom, jer se uzdize kao novi svedok vere, jeste pojava oca Jovana Kronstatskog. To je lik kosute koja se poji na izvoru koji je Hristos. Pred nama je jedna silna apologija vere, vrednija od svih zvanicnih udzbenika, jer je svet presit knjiga i reci, zato sto su bezbrojni misaoni prvaci sa raznim dokazima i protivdokazima zamorili i zabunili coveka. Zivot u praksi i opitni podvig o. Jovana, nije podvig nov i u nekoj novoj istini, vec je hiljadu puta ponovljen i ostvaren u istoj Istini i za istu Istinu. Pojava o. Jovana Kronstatskog, kao i nesto ranije sv. Serafima Sarovskog, Starca Siluana i drugih, svedoci da je bilo svagda, pa i sada, u svetu i njegovim sujetama, zivih slugu Hristovih, nosilaca svetlosti. "Seme sveto, stablo sveta" (Is. 6, 13), koje pominje prorok Isaija, jos uvek klija, jos uvek plodove nosi i svojom cudnom unutrasnjom snagom, svojstveno samo Istini, silno svedoci za Istinu.

  Bio je veoma obican od samog rodjenja, slab djak, sve do jedne iskrene molitve, kada mu se, po njegovim sopstvenim recima, um otvorio, te je skolu zavrsio kao najbolji djak u generaciji.. Rodio se 1829. u mestu Suri, u petrogradskoj oblasti. Posle Duhovne akademije postavljen za svestenika u Kronstatu 1855.g. Upokojio se 1908. Imao je 53 godine svestenicke sluzbe.

  Gde lezi tajna njegovog uspeha? Sta je za njega bio metod pravoslavnog pastira u radu i koji su putevi kojim se istina vere moze predati verniku u novim prilikama i okolnostima? U cemu se sastoji uspeh dobrog i neuspeh loseg pastira? Odgovor o. Jovana na ova pitanja znacajan je i za pastira nasih dana jer je njegovo i nase vreme, sa malim razlikama, sa istim prohtevima i nastojanjima, te metodi njegovog rada mogu biti i nasi metodi.

  Moze se slobodno reci da tajna njegovog uspeha, a time i metoda kojim je taj uspeh ostvario, lezi u njemu samome, u njegovoj licnosti, spojenom sa istinom Jevandjelja, odnosno sa Hristom u cije dejstvo i blagodat on tako duboko veruje. Osnovna istina koju je on shvatio i sproveo u zivot, jesu ove reci sv. Grigorija Bogoslova: "Treba najpre sebe ocistiti, pa onda druge uciti cistiti; treba najpre sebe uciniti mudrim, pa onda druge uciti mudrosti; treba najpre sam postati svetlost, pa onda druge prosvecivati; treba se sam najpre pribliziti Bogu, pa onda druge privoditi Njemu; treba najpre sam postati svetim, pa onda druge osvecivati".

  O samom nacinu i putu njegovog delanja i tajni uspeha, najbolje ce nam posvedociti njegove reci izgovorene u Novogorodu 1901, pred jednim skupom svestenika. On im je tom prilikom, izmecu ostalog rekao: "Posto me pitate kako postizem blagotvorni uticaj na ljudska srca, ja cu vam to reci. Ja se trudim da budem istinski pastir, ne samo na recima, no i na delu - u zivotu. Zato strogo pazim na sebe, na svoj dusevni mir, na svoje unutarnje delanje. Ja cak vodim dnevnik gde zapisujem svoja odstupanja od Bozjeg Zakona, proveravam sebe i trudim se da se ispravim". Ovim dokazuje da je duboko shvatio jevandjelsku istinu, da se tajna preporoda drugoga svodi na svoj preporod, na licni podvig.

  To i jeste razlog sto u njegovoj metodologiji prvo i osnovno mesto zauzima licno usavrsavanje jer se i punoca i cistota unutrasnjeg zivota prelivaju. "Ako se uzbudjujem strascu - kaze on - moje uzbudjenje se dotice i srca drugog bica, stvara se nekakvo duhovno prelivanje necistog potoka iz jednog mesta u drugo. Ako unistim u sebi strast prema bratu, bice unistena i u njemu samom; ako se sam umirim, umirice se i on.. Kako je tesna veza medju dusama". U stvari to nije nista drugo nego opitno utvrdjena i potvrdjena Hristova istina izrazena u blazenstvu: "blago onima koji su cista srca jer ce Boga videti" (Mt. 5, 8).

  Na ovome se zasniva sva tajna preporoda ljudske licnosti i mogucnost delovanja pastirske reci. To dobro primecuje i sam o. Jovan: "Na uzajamnom osecanju ili medjusobnom poimanju nasih dusa osniva se i dejstvo ili nedejstvo propovednicke reci: ako propovednik ne govori od srca, onda svojim unutrasnjim instiktom slusaoci osete da se propovednikove reci ne podudaraju sa srcem. Medju dusama ljudskim postoji tesna unutrasnja veza i uzajamnost. Zato se dobra, pobozna raspolozenja, mogu da saopste dusama drugih, narocito pak dobra dela".

  Kod njega nema nikakve unutrasnje razdvojenosti, cesto svojstvene savremenom coveku. Ta unutrasnja razdvojenost i jeste jedan od glavnih uzroka neuspeha pastirskog delanja, to lebdenje na polovima izmedju dva gospodara, iz koga se radja neminovna "mlakost". Iz te razdvojenosti kod mnogih se radja tendencija prilagodjavanja opstem nastrojenju misli. Umesto toga o. Jovan savetuje u svom dnevniku i kaze: "Braco, spremajte se za sjedinjenje sa Bogom! Odbacite zamaljsku sujetu. Zauzmite se velikim poslom samousavrsavanja. Zavolite progres vere i dobrodetelji a ne progres ovog veka".

  Izvrsno poznavanje savremenih dogadjaja i pokreta stekao je stalnim putovanjima sirom Rusije dolazeci u dodir sa svim slojevima drustva, od cara do sirotinje. On je osetio da iza sveg sarenila novih ideja i pokreta postepeno ali sigurno nastupa gubljenje sadrzaja zivota koje nikada ne moze dobro svrsiti i pored svih bogatstava i primamljivosti. Govoreci jednom prilikom o tom problemu, otac Jovan Kronstatski kaze: "Danas se pojavila neobicna bolest, to je strast za zabavama. Nikada nije bilo vise potraznje zabava kao danas. To je istinski znak da ljudi necim moraju da zive, posto su zaboravili da zive ozbiljnim zivotom. I zamenjuju dubinu i sadrzaj duhovnog zivota zabavama". Govoreci o tome sta treba pastir da radi shodno tim prilikama on nastavlja: "Kao andjeo Gospoda Svedrzitelja svestenik mora da bude iznad svih strasti i nemira duha, svih svetskih pristrasnosti. On mora da bude sav u Bogu, da samo Njega jednoga voli i plasi se. Strah od ljudi pokazuje da se nije potpuno Bogu prisajedinio".

  Najmocnija snaga za postizanje tog unutrasnjeg zivota i usavrsavanje licnosti po o. Jovanu, jeste dar molitve. To je snaga kojom se pastir priblizuje Bogu a samim tim i verniku. Jer, kako cesto istice, "svi mi u Bogu sacinjavamo jedno: andjeli, sveti ugodnici i hriscani koji postizu svoje spasenje, zivi i umrli. Najbolji nacin tog jedinstva jeste: uznosenje nase duse Bogu u molitvi i tesno sjedinjenje sa Hristom u svetoj tajni Evharistije". Ako znamo da je crkva zajenica vernih, onda bez sv. Liturgije ta zajednica i ne postoji. Zato je osnovno ime pastira liturg. On mora to uvek biti i u svemu svima dostupan i nikad nikome dalek. On je na Liturgiji po ovlascenju episkopa "nacastvujusci". On nije naredbodavac, vec sluzitelj i to mu je pravo ime. Kao savestan i privrzen nacinu delanja na svoju pastvu, o. Jovan kaze: "Iskreno i srdacno sluzim Liturgiju, usrdno i sa strahopostovanjem prinosim svetu beskrvnu zrtvu Bogu za svoje grehe i svih pravoslavnih hriscana... Ja se u hramu ponekad molim ovako za Bozje ljude: eto, mnogi stoje u hramu Tvome prazni u svojim dusama, kao prazni sudovi i ne znaju kako treba da se pomole za nesto; Ti sada ispuni njihova srca, u ovo za njih podesno vreme, u ovaj dan spasenja, blagodacu Tvoga Svetoga Duha i daruj ih meni, molitvi mojoj, daruj mi ih ispunjene poznanjem blagosti Tvoje; daruj im Duha Tvoga Svetoga koji se moli za njih uzdasima neiskazanim". (Rim. 8, 26).

  U svom nacinu rada on se posluzio jos jednim mocnim sredstvom. To je propoved, koja iz njega izvire, u stvari iz svega onoga sto je receno. Govoreci na jednom skupu svestenika o tajni uspeha pastirstvovanja, rece jos i ovo: "Svake nedeljne liturgije ja propovedam zivu Rec Bozju". Evo razloga za to: "Recju je svet stvoren i njome stoji svet: noseci sve u reci sile svoje (Jev. 1,3), pa ipak mi gresni odnosimo se k reci tako lakomisleno i nehatno. Sta se kod nas manje postuje od reci? Sta mi bacamo kao blato svakog minuta, ako ne rec? O bedni smo mi ljudi. Zaboravljamo da recju sto proizilazi iz verujuceg i toplog srca, mozemo cudesa ciniti za svoju i za dusu drugih, naprimer na molitvi, pri bogosluzenju na prpovedima, pri vrsenju tajni."

  Za pisanje i proiznosenje dobre propovedi nije dovoljno znati sve metode i pravila propovednistva, nije dovoljno imati sposobnost za to - treba se moliti za ozarenje od Boga pri njenom pisanju i pri tom govoriti samo ono sto je na srcu pastirevu. Pri tom je iz sveg srca verovao u blagodat koja mu je kao svesteniku data od Boga. Blagodat je moc koja prozima i propovednikovu rec, a u njoj je nepobedivost pastira: "O braco, nama je mnogo dano od Gospoda Boga blagodati, i ako mi sacuvamo taj dar Bozji, bicemo nepobedivi...".

  Snaga i verodostojnost jedne istine utoliko je veca ukoliko je vise prezivljena od onoga ko je saopstava, ukoliko je postala sastavni deo zivota, njegova sustina. Zar sa kojim je saopstena ostaje stalni svedok njene mogucnosti da bude sastavni deo zivota a takodje i najjaca snaga za njeno presadjivanje na drugoga. To se ispoljavalo svom snagom u radu o. Jovana.

  Takodje i sastradalna ljubav bila je jedna od osnovnih karakternih osobina koja ga je prozimala kroz ceo njegov rad i zivot. Poznavajuci bolje nego iko zivot u kome se kretao, narocito bedno stanje sirotinje, on preko novina upucuje narodu prvo jedan, pa drugi poziv. "U ime hriscanstva, u ime covekoljublja i humanosti, pozivam: pomozimo toj nezbrinutoj siritinji; podrzimo ih i moralno i materijalno; ne odrecimo se solidarnosti sa njima, kao sa ljudima i sa bracom i dokazimo da osecanje covekoljublja jos u nama zivi". Poziv je urodio plodom, osnovan je fond "Trudoljublje" gde se obezbedjivala besplatna hrana sirotinji. To je posluzilo kao potstrek za citav pokret u tom pravcu.

  Ako bismo zeleli da iz jednog primera sagledamo metod rada i delanja o. Jovana - naravno ako je moguce u malome sazeti rad takve licnosti koji je trajao duze od pola veka - neka nam zato posluzi ispovest jednog stradalnika. "Meni je tada bilo 22 do 23 godine. Sada sam vec starac, ali se dobro secam kako sam prvi put video o. Jovana. Imao sam porodicu, dvoje dece. Radio sam i sve trosio na pice. Porodica je gladovala, zena je morala tajno da prosi. Jednog dana ja dolazim kuci, ne sasvim pijan. Vidim, nekakav mlad svestenik sedi, na rukama drzi sincica i nesto mu umiljato govori. Dete ozbiljno slusa. Hteo sam prvo odmah da se razljutim. Ali me oci svestenikove, ljubazne i ozbiljne zadrzase; postideh se. Spustih pogled a on gleda, pravo u dusu gleda. Poce da govori. Ne smem da prepricam sta je sve govorio, ali u tom smislu, kako je kod mene u sobici raj, jer gde su deca tamo je uvek toplo i prijatno i da ne treba menjati ovaj raj za kafanski dim. Nije me osudjivao, naprotiv opravdavao me je a meni nije bilo do opravdanja. Ode on a ja sedim i cutim.. ne placem, mada mi je u dusi bilo tesko kao pred suzama. Zena gleda. I eto od tog vremena ja sam covek".

  To je jedan od bezbroj primera vezanih za njega, primer koji svedoci da preporodjena licnost preporadja, po principu prelivanja iz izvora u izvor, iz duse u dusu. S druge strane on svedoci o tome, da mada postoje novi uslovi zivota, u osnovi postoje isti metodi na kojima se zasniva tajna uspeha pastira. Sve se to uklapa u opsti tok primenjen kod hriscanskih pastira od pocetka do danas, kao sto su naprimer, sv. Ignjatije Bogonosac, sv. Grigorije Bogoslov, sv. Jovan Zlatousti...

  U tom metodu data je sloboda pristupanja i delanja, uprilicena (nikako prilagodjena) mogucnostima, opstim prilikama i okolnostima, ali sa istim osnovnim impulsima i snagom koja ozivljava svako delo, rad i zivot.

  Tako o. Jovan Kronstantski ostaje jos uvek kao primer za svakog pastira naseg vremena, koji zeli postici uspeh u svome radu i saznati put i nacin ostvarenja svoje pastirske misije.

  Napomena: I ako je o. Jovan Kronstatski kanonizovan od strane Ruske Pravoslavne crkve za svetitelja u tekstu je oslovljen kao otac Jovan, jer njegov zivot i rad su opisani u vremenu kada je bio obican svestenik. Tek posle upokojenja je kanonizovan za svetitelja.