Tomas Fleming i kritika postmodernog diskursa

Pise: Dr Srdja Trifkovic

  Znacaj Tomasa Fleminga za Srbe nije samo u tom sto je on mozda jedini uticajni pripadnik americke javne i medijske scene koji je pritom vrsni poznavalac srpske istorije i osvedoceni prijatelj i postovalac srpske kulture, tradicije, etosa i senzibiliteta. Prevashodni znacaj autora monografije o Crnoj Gori jeste u njegovoj spoznaji da ustajuci u odbranu istorijske istine i integriteta po pitanju evropskog Jugoistoka, on ustaje u odbranu izneverenih politickih, pravnih i intelektualnih tradicija samog Zapada.

  Medju malobrojnim zapadnjacima koji su tokom protekle decenije pokusali da se suprotstave postmodernom diskursu malkolmovsko-goldhagenovskog tipa, mnogi su pretrpeli neuspeh jer su novim antisrpskim lazima pokusavali da pariraju starim, jugonostalgicarskim ili levicarskim lazima.

  Medjutim, suprotstavljati se novogovoru Medjunarodne krizne grupe i Djerdja Sorosa mitom o staroj, dobroj Jugi koja bi opstala i nacionalne sukobe beskrvno resila samo da spoljne sile nisu kovale zaveru protiv nje, ili apsurdnom pricom da je udar na Srbe bio oblik obracuna kapitalizma sa socijalizmom, ravno je pokusaju lecenja karcinoma ricinusom: ne samo da ne pomaze izlecenju, vec dodatno slabi izmuceni organizam.

  Tomas Fleming nema iluzija o sustinski pogresnim pretpostavkama jugoslovenskog utopistickog projekta. On nema simpatija za levu kritiku zapadne politike na Balkanu jer ona po definiciji nije sposobna da spozna sustinu problema: da je antisrpska paradigma neraskidivi deo kulturne revolucije vladajucih elita savremenog Zapada protiv zapadne civilizacije, kulture, tradicije i religije. Na simpozijumu "Srbi i Zapad" odrzanom pre vise od dve godine, on nas je podsetio da "stvarna demokratija oduzima vlast drzavi i vraca je autenticnim ljudskim zajednicama: opstinama, porodicama, Crkvi. Isto vazi i za ekonomsku slobodu, koja ne postoji u drzavnom kapitalizmu savremenog Zapada, gde se konkurencija gusi u korist malobrojnih gigantskih korporacija... Sledeca generacija srpskih predvodnika morace da zna kako da se nosi sa Zapadom a da pritom ne popusti pred pritiskom ciji je cilj unistenje kulturnog i verskog nasledja Srba. Ne bi imalo smisla spasavati Srbiju ako bi se ona izrodila u nekakvu balkansku mini-Kaliforniju, u golicavi potrosacki Diznilend za odrasle u kome vise nista nije sveto niti istinito".

  Ako postoji ijedna Flemingova poruka koju bi Srbi trebalo da prime krajnje ozbiljno, to je njegovo upozorenje da divljanje donosilaca savremenog Zapada na Balkanu predstavlja veran odraz njihovog divljanja kod kuce. Pobornici gusenja tradicionalne kulture i sistema vrednosti u sopstvenim zemljama - u ime navodno sveopstih uzusa demokratije, ljudskih prava i slobodnog trzista - neminovno ce teziti unistenju autenticnih nacionalnih identiteta, u ime istih ideoloskih normi, i u srpskim zemljama. Zarko zele zamenu autenticnih nacionalnih zajednica postmodernim hibridima poput dukljanskih Crnogoraca, Kosovara, Bosnjaka, Sandzaklija, Vojvodjana. Razumevanje njihovih ideoloskih postavki stoga je od kljucne vaznosti za razumevanje same politike, koja je inace neobjasnjiva izvan sopstvenog, zatvorenog diskursa.

  Licno smatram da su te ideoloske postavke odraz pogleda na svet ukorenjenog u kolapsu evropskog poretka 1914. godine. Posle cetvorogodisnjeg samounistavajuceg pira bez presedana u ljudskoj istoriji - koji je nastavljen, sa jos vecom zestinom, dve decenije kasnije, 1939-1945, zapadna civilizacija usla je u drugu polovinu 20. veka kao sopstvena bleda senka. Njen zahuktali tehnoloski razvoj i propratni rast materijalnog standarda samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu i duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u etickom i estetskom relativizmu vladajucih elita, najociglednija je u demografskom opadanju evropskih nacija (i njihovih severnoamerickih potomaka), u nekontrolisanom prilivu imigranata iz Treceg sveta, u hedonistickom zivljenju samo za ovde i sada. Ovo je vazda kroz istoriju bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru.

  Na savremenom Zapadu, a pogotovu u SAD, post-nacionalni integralizam, kao dominirajuca ideologija vladajucih elita, predstavlja najvecu pretnju opstanku nase zajednicke civilizacije koja ima evropske i hriscanske korene. Ideologija globalizma postmoderni je naslednik dvadesetovekovnih crvenih i crnih totalitarizama. Na rusevinama stare Evrope posle tragedije 1914, kao sto znamo, ponikle su dve veoma slicne, modernizujuce, bezocno materijalisticke, antitradicionalne, gnosticke ideologije: boljsevizam i naci-fasizam. Tek u dekadi agonije bivse Jugoslavije sa zakasnjenjem videsmo da je sumrak stare Evrope proizveo i treceg brata, lukavijeg i manje krvlju poprskanog od odve dvojice siledzija, sposobnijeg da mutira i uspesnijeg od njih. Celicnu pesnicu uvio je u plisanu terapeutsku rukavicu a Agitprop zamenio "masovnim medijima".

  Tzv. liberalna demokratija spoljnim likom podseca na stare, autenticno gradjanske uzore, ali samo kao sto vampir lici na zivog coveka. Puka forma nekadasnjeg Zapada jos uvek je prisutna, ali je ispunjena bitno novom sadrzinom. Kao sto su u bivsoj SFRJ termini "samoupravni socijalizam", "narodnooslobodilacka borba", "bratstvo-jedinstvo" ili "udruzeni rad" imali smisla samo u okviru zatvorenog sistema jedne ideologije, na potpuno isti nacin savremeni zapadni termini kao sto su "demokratija", "ljudska prava", "agresija", "progres", "genocid", "slobodni izbori", "etnicko ciscenje", "medjunarodna zajednica", nemaju veze sa uobicajenim, neideoloskim znacenjem tih istih reci zatvorenog ideoloskog sistema vladajuce zapadne elite. Kao i nacizam i boljsevizam pre njih, novi zapadni totalitarizam ima socijalisticku, tj. kolektivisticku i elitisticku sustinu. Nosioci novog internacionalizma - Bler, Zospen, Sreder, Fiser, Solana - svi su se listom ispilili iz Marksovog sinjela i prosli gramsijevsku skolu Treceg puta, uz "Bogom danu" misiju avangardne elite posvecenih da kroz manipulaciju politickog procesa usrecuje beslovesne mase.

  Kao sto smo videli na primeru javnog diskursa u srpskim zemljama posle 5. oktobra 2000, taj sistem ne tezi kontroli svake izgovorene ili napisane reci vec ga pre svega interesuje masinerija masovne distribucije. Moralnost u toj ideoloskoj paradigmi nije vise funkcija objektivnog ponasanja datog cinioca: Srbi koji ne zele da se povinuju hrvatskoj i muslimanskoj vlasti su u toj semi stvari zlocinci, dok tzv. OVK cine borci za slobodu. Moralna etiketa postaje potpuno zavisna od polozaja svakog pojedinacnog aktera na unapred zacrtanoj skali ideoloskog vrednovanja: tako, da uzmemo skorasnji primer, nije problem u domacem spijunu uhvacenom na delu i u stranom spijunu koji ga je placao, vec u sluzbi koja se drznula da savesno radi svoj posao.

  U okvirima tog ludila dijalog postaje nemoguc van zadatih parametara; besplodna, zamorno predvidljiva metafizika ljudskih prava, demokratije, transparentnosti itd. zamenjuje svaki racionalni diskurs. Novi totalitarizam, istini za volju, manje se oslanja na grubu silu i prinudu od svojih crvenih i crnih prethodnika jer su poruke subliminalne pre nego svesne, ali to ne znaci da se odric nasilja; naprotiv! Poluge kontrole manje se oslanjaju na uslovne reflekse Pavlova, a vise na Frojda, pa su utoliko kruce.

  Ne shvatajuci ovu sustinu problema mnogi Srbi se i dalje zavaravaju da se sve moze resiti kada jednom pravim ljudima bude predocena prava istina. Ove iluzije Srbi u Otadzbini moraju da se oslobode! Ista iluzija prisutna je i u srpskoj dijaspori, kojom igrom slucaja i sam pripadam, a koja, evo, preko jedne decenije, bezuspesno pokusava da parira antisrpskom trendu koji je uhvatio korena u politickoj, medijskoj i akademskoj eliti zapadnog sveta uopste, a SAD posebno.

  Postoje tri bitna uzroka tog neuspeha: 1. Nepostojanje nacionalne strategije, zasnovane na jasno definisanim ciljevima, kao i usaglasavanje metodologije ostvarenja tih ciljeva; 2. Usmerenost na reaktivnu kritiku politike Zapada i njene medijske obrade, bez predlaganja alternativnih stavova i konkretnih poteza; 3. Amaterizam, nedostatak kredibiliteta pred donosiocima odluka, tvorcima javnog mnenja, zakonodavcima i strucnim analiticarima.

  Usled toga bilo je relativno lako da se odluke katastrofalne po Srbe otvoreno zagovaraju u medijima, usvajaju u zakonodavnim telima poput americkog Kongresa, primenjuju od strane uzastopnih administracija i, sto je dugorocno mozda najopasnije, verifikuju od strane akademskog i strucno-analitickog establismenta. Suprotstavljanje ovom, nazalost uveliko zahuktalom trendu, za sada je apsolutno nemoguce na drzavnom nivou: sadasnje ustrojstvo, dramatis personae i vrednosna orijentacija SMIP-ovske vladajuce strukture, kao odraz trenutne podele DOS-ovskih politickih karata, predstavlja nacionalnu katastrofu i sramotu prvog reda.

  Kreativan rad na strani zato iziskuje oslonac na ugledne ne-Srbe, ljude iz javnog i akademskog zivota SAD i drugih zapadnih zemalja cija se osvedocena podrska bitno drukcijem gledanju na srpsko pitanje zasniva na njihovom dubokom poznavanju problematike, na racionalnoj analizi i autenticno moralnim stavovima, a ne na krvnoj i emotivnoj vezi sa Srpstvom.

  Tomas Fleming jedan je od takvih zapadnjaka. On je svestan da zvono ne zvoni samo za Srbe, da ono nad kraterima bombi po srpskim zemljama odbrojava poslednje casove i one civilizacije koja nam je dala katedrale i kantate, automobil i internet, Leonarda i Sekspira, ali koja je na moralnom i bioloskom umoru. On zna da su Srbi samo paradigmatski primer, a da ce izmedju prototipova beskorene, lobotomizovane, postmoderne i post-humane buducnosti, olicene u NATO bombarderima, i onih atavistickih ostataka ljudske proslosti koji jos uvek veruju u Lepo, Dobro i Istinito, u veru, nadu i milosrdje, olicene u Njegosu, ostali svet morati da napravi izbor. Svojom knjigom o Crnoj Gori dr Fleming je svoj izbor napravio.

  Krajnje je neodgovorno misliti da ce tog izbora Srbi biti postedjeni, da ce isporukom ovog ili onog Srbina haskoj inkviziciji ceh biti konacno namiren, ili da ce periferiji Srpstva brza zamena starog identiteta novim, sa nesrpskim predznakom, garantovati miran i iole perspektivan zivot. Zastrasujuci primer Makedonije vec je dao odgovor: u prvi mah cena dukljanske prevare isla bi crtom od Bara preko juznih predgradja Podgorice do Plava i Gusinja, prosla bi juzno od Bijelog Polja i Pljevalja, a zavrsila bi se ispod Budve.

  Na duze staze ta cena je neiskaziva. Zaludna je svaka nada da egzistencijalni kolaboracionizam sa Karlom del Ponte i Sorosem nece nuzno mutirati u ideoloski kolaboracionizam jednog Kvislinga, Ulbrihta ili Havela. Postmoderni Zapad ne prihvata samo polovicnu predaju niti saradnju koja priznaje postojanje autonomnih entiteta. Ideologija koja se ponosi zagovaranjem tzv. multikulturalizma zapravo ne podnosi istinsku raznolikost, vec zahteva potpuni monizam.

  Tomas Fleming elokventno upozorava da u bezrubnoj kosulji bez rukava, koju vladajuca elita SAD skraja svojim podanicima, kod kuce i na strani, ova kultura zahteva odricanje od identiteta zasnovanog na porodici, zadruzi ili plemenu, na svakoj samobitnosti koja svoje postojanje duguje kolektivnim secanjima a ne merljivim dobitima. On zna da je "crnogorcenje" najdrasticniji oblik tog odricanja. Jer on sa vladikom Radom deli spoznaju da je borba Srba za opstanak i prirodna i neizbezna, premda je ishod neizvestan, bas kao sto svest svakog od nas o sopstvenoj smrtnosti ne znaci da odustajemo od zivota i od afirmacije dobrog, lepog i istinitog u njemu. Nade ima: svet je Kosmos a ne Haos. I zato ce boguhulni Mestrovicev monstrum na Lovcenu pre ili kasnije biti srusen, i kosti vladicine oslobodjene okova. Ali Njegosev je amanet - i poruka Flemningove knjige o Crnoj Gori - da se u medjuvremenu ne predajemo, niti duhom klonemo, ma koliko naizgled mocan bio zakon topuza, ma koliko gnusan smrad necovjestva, jer Boga ima, i nasi zivoti nisu bez svrhe i smisla.