Traganje

Pise: Svetozar Djonin

  Prosli smo mnogim stazama. Odlazak nas je ostavio bez zemlje, ili je zemlja ostala bez nas. Svako je nasao svoj svet negde daleko od polazista, svet kojim zamenjuje ono sto je ostavio. Najveci deo ostavljenog pohranjen je u secanju, tom paketu koji uvek ide za nama, ma gde se nasli.

  Sve se materijalno rasprsilo u hiljadu komadica. Ono sto ne raskomadaju ratovi i nesrece dovrsice vreme. Biolosko nestajanje covek prihvata kao opste pravilo, suocen sa raspadanjem i obnavljanjem celokupne materije oko sebe. Medjutim, mnoga nadmaterijalna iskustva u zivotu coveka ne dozvoljavaju pomirenje sa umiranjem i nestajanjem licnosti, koja ostaje ista tokom celog zivota, uprkos fizickim promenama. Smrt kao rastanak od materijalne okoline, makar vezana sa raznim mukama i teskocama, ne predstavlja poraz ako ima neki kontinuitet, ako se nastavlja u neki novi kvalitet, ako postoji "posle". Bez tog kontinuiteta smrt je poraz za celokupno ljudsko postojanje.

  Za one koji ne veruju da ce doci dan Vaskrsenja ne znaci nista hoce li biti sahranjeni, spaljeni, baceni u more... Ceo zivot dobija privremenost kao glavnu crtu, put kojim se putuje iz nistavila u nistavilo, i na tom putu treba se sto bolje zabaviti i iskoristiti vreme. Sve je dozvoljeno, jedini je uslov formalno korektna spoljasnjost, fasada pomocu koje se izbegava osuda "zemaljskih sudova". Ovakvo je shvatanje pesimisticko, bez ikakve zivotne nade, izvor hronicnog alkoholizma kod komunistickih ateista i narkomanije medju nekim drugim drustvenim grupama.

  Razmisljanje o smrti kao onom momentu koji odnosi sve sto je u prolaznom ljudskom zivotu lepo, nije produktivno ni za jedan industrijski orijentisani model drustva, usmeren ka cticanju profita. U ovom slucaju uopste nije vazno kome treba profit da pripadne, tako da je razmisljanje o smrti nepozeljno i u kapitalistickom i u socijalistickom modelu drustva, dakle, moze se reci, u celom svetu. U nastojanju da odrze profit, kreatori savremene masovne kulture ispravno su uvideli opasnosti koje njihovoj "tvorevini" prete: borili su se protiv religioznih shvatanja, pre svega protiv pravoslavnog hriscanskog duhovnog zivota naroda, kao protiv velike prepreke cilju te iste masovne kulture da se ljudi bore samo za materijalne ciljeve u zivotu. Medjutim, uskoro su uvideli i posledice razmisljanja o smrti i kod neverujucih. Zato se preslo na potiskivanje razmisljanja uopste.

  Nametnuta je strahovita brzina zivota sa jedne strane i "potrosacka groznica" sa druge strane. Kao jedini cilj je ostalo zgrabiti i iskoristiti svaku priliku za trosenje dok ne bude kasno. Cak ni uzivanje nije vise u prvom planu; pretvoreno je u uzivanje u trosenju. Ideal postaje na brz, makar i kriminalan nacin steci bogatstvo, kupiti vreme koje drugi nemaju jer moraju da rade, i iskoristiti ga na trosenje, u medjuvremenu. U nedostatku bogatstva, izabrati "profesiju" telohranitelja ili fotomodela, kao kompromis. Provesti zivot makar u blizini bogatih ako vec sami nismo bogati a ne mozemo brzo ni da postanemo. tajna ljudskog postojanja svela se na provod i laku zabavu.

  Promenili smo drzavu u kojoj zivimo. Gradili smo u maticnoj zemlji, gradimo i ovde i zelimo da bude bolje nego pre nas. Postoje i oni koju su svoju zemlju napustili da bi se obogatili i vratili da uzivaju u svom bogatstvu gledajuci sirotinju te zemlje. Oni nisu bitni. Velika vecina nas zna da je ljudski zivot na zemlji relativno kratak da bi se stvorilo idealno drustvo, ali je sasvim dovoljan da se, naporima protiv zla u sebi i oko sebe, i stremljenjem ka hriscanskoj vrlini, moze u bilo kom kraju sveta ziveti, spreciti da zivot i na zemlji ne bude pakao.

  Nista sto je od Boga stvoreno nije stvoreno da bude unisteno i da propadne. Covek je poslednje i najsavrsenije sto je Bog stvorio i svaki je covek jedinstvena i neponovljiva licnost u vremenu. Ta se licnost identifikuje jedino preko zajednice sa Bogom i bliznjima i upravo je u zajednici jedino moguce da ljudska licnost razvije svoju jedinstvenost. Uniformisanje i nipodastavanje licnosti i svodjenje coveka na broj u masi greh je protiv volje Bozje da svi mi, u zajednici, ali kao razlicite licnosti, postojimo u vecnosti. Svaka se ljudska licnost po svojoj posebnosti identifikuje pre svega u samom Hristu kao Bogocoveku, i u zajednici sa Hristom kroz koju zajednicarimo i u Njegovom vecnom, bogocovecanskom zivotu. Posebnost svake licnosti, pa i nase sopstvene, otkrivena je i dokazana samim tim sto se kroz Isusa Hrista Bog javlja kao potpuna ljudska pojava, licnost i identitet, dakle otkriva se kroz psihofizicku i duhovnu realnost jedne, posebne licnosti Hristove.

  Krecemo se i zivimo u vrlo heterogenom drustvu. Spolja drzimo stvari pod kontrolom. Glumimo odredjene uloge prema svima sa kojima dolazimo u kontakt. U unutrasnjosti, katastrofa. Svaka uloga sa sobom nosi drukciji, poseban niz obaveza, vrednosti, kodova ponasanja i razmisljanja. Uprkos tome sto mislimo da volimo ljude, u nemogucnosti smo da budemo ono sto jesmo i da to ispoljimo.

  Hriscansko iskustvo blagodati, kao drugog imena za ljubav, izrazava odnos Boga prema grehu i prema gresniku. Tajna greha otkriva se kao promaseni odnos coveka prema Bogu i drugim ljudima, mimo ljubavi i slobode.

  Savremeno drustvo trudi se svim silama i mocima da razbije zajednicu u pravoslavnom hriscanskom smislu reci. Umesto istinske zajednice nudi nam se opcija "suzivota" u kojoj je cilj da svi zivimo na istom mestu, susrecemo se i sudaramo na svakom koraku, ali bez ikakvog medjusobnog kontakta. Takvom se masom najlakse upravlja. Slika iz pakla: dva coveka osudjena da izdvojeno, sami, gledaju jedan drugog u vecnosti, ali se ne cuju i ne mogu da razgovaraju. Zajednica zivota, kao ucesce i zajednicarenje u Tajni vecnog, Bozjeg zivota, daleko prevazilazi samo ljudsko znanje i "sredstva komunikacije" koja nam se nude u savremenom drustvu. Sva su ta sredstva samo "protetika" u odnosu coveka prema Bogu i prema bliznjima.

  Savremeno drustvo trudi se takodje svim silama i da pojam ljubavi svede na pojam veze izmedju polova ili nesto sto se moze "napraviti" ili se u to "nesto" moze "upasti" kao u afektno stanje. Ovakvim shvatanjem coveku su oci zatvorene, sve se svodi na orijentaciju u mraku, u strahu od svega i svakoga.

  Sa aspekta onih koji upravljaju savremenim drustvom, ovaj strah je upravo ono sto im najvise odgovara. Ovakvim nacinom unistenja ljubavi, prestaje da postoji i ljubav izmedju polova i zamenjuje se afektnim stanjem na kome se ne moze izgraditi zajednica. Sveta Tajna braka prestaje da bude blagoslov Bozji i krunisanje ljubavi, i brak se shvata kao ugovor dve strane, odredjivanje uslova za "suzivot" radi ostvarivanja materijalne koristi, odnosno obezbedjivanje materijalnih uslova za opstanak.

  Mnogi "cudotvorci" savremenog drustva eksploatisu pojam ljubavi, po modelu u kome zajednica medju ljudima ne postoji. Po tom shvatanju koje oni plasiraju, postoji samo pojedinacna ljubav njihovog "boga" prema onome na koga takav "cudotvorac", kao samozvani medijum izmedju Boga i ljudi, pokaze prstom i ni prema kome vise. Svakome je jasno da to nije od Boga i nije ljubav. Istinska, hriscanska ljubav u svom punom smislu, ne zeli da kupi coveka ni da ga vecnim dobrom pridobije ili prisili, nego postuje slobodu coveka kao druga i prijatelja Bozjeg. "Ovo vam je zapovest moja, da ljubite jedan drugog kao sto i ja vas ljubim... Od ove ljubavi niko nema vece do ko zivot polozi za prijatelje svoje... Vi ste prijatelji moji ako tvorite sto vam ja zapovedam..." (Jn. 15, 12-14).

  Ovo je izvorni Hristov stav prema ljubavi, kakav su u sebi projavili svetitelji i mnogi cestiti hriscani. Ovakva ljubav Bozja prema coveku ne outdjuje coveka od Boga niti Boga od coveka. U zajednici sa Hristom nema ni outdjenja coveka od coveka. Jedini coveka dostojan odgovor na tu i takvu Bozju ljubav jeste opet, takodje ljubav. Ljubav prema Bogu je glavni sadrzaj i motiv podviga i zivota pravoslavnih hriscana. Samo je u Hristu primeren Bog coveku i covek Bogu, u liturgijskoj zajednici Crkve kao zajednici u zivotu.

  Po svetu trazimo sebe. Da li je svrha zivota samo u tome da trazimo sebe? Bilo trazeci korist i profit, ili trazeci psihicko ili fizicko zadovoljstvo, u svakoj akciji trazimo reakciju okrenuti sebi kao pocetku i kraju svega. Krecemo se po kruznoj putanji od sebe prema sebi. Posle dugog puta ne stizemo nigde dalje od onog mesta sa koga smo krenuli.

  Na tom svom kruznom putu covek je odbacio zajednicu sa Bogom i, u Adamovom liku, promenio svoj odnos sa Bogom kroz blagosiljanje tvarnog sveta, materije. Covek koristi svet da bi ocuvao svoju biolosku individualnost i ovo upotrebljavanje i zloupotrebljavanje sveta i drugih ljudi, umesto da ga odrzi u zivotu, vodi ga u potpunu truleznost i smrt. Svet, ispunjen ljudima kojima je materija zivotni cilj, gubi svaki egzistencijalni smisao i postaje sablastan, obuhvacen stalnim i sve jacim propadanjem i raspadanjem.

  Samodovoljnost, samostalnost i samopostojanje ne cine coveka dovoljno sposobnim i mocnim da prevlada sve na sta nailazi u svetu. Bez egzistencijalnog smisla, covek se rukovodi trenutnim strahom i nagonom za samoodrzanjem. Takav covek ne zna za Boga i stvara sebi od prirode protivnika, koga treba po svaku cenu porobiti ili unistiti. Pri tome, ekoloski pristup predstavlja "plemenito" postupanje sa porobljenom prirodom.

  Ateizam je najprimitivniji oblik ljudske svesti i covek ateista pomaze i doprinosi sveopstem propadanju polazeci od sebe, a zavrsavajuci na drugim ljudima kroz ratove i revolucije i na prirodi kroz proces njenog podredjivanja materijalnom blagostanju coveka koji ne zna za Boga.

  Na malo visem stupnju su ljudi koji su svesni postojanja Bozanske sile i na toj osnovi osecaju strah i stvaraju sebi razne slike i predstave bilo jednog ili vise predstavnika Bozanske sile u oblicima koje su oni u stanju da vide i zamisle, i kojih se boje u svom primitivizmu. Izvor njihovog straha presao je sa pojma prirode na pojam gospodara, stvoritelja te prirode, u bilo kakvom liku ili vise likova, ali je to i dalje, u osnovi, isti primitivan strah za licnu egzistenciju.

  U ovo spada i takozvani "naucni" pristup mnogih verskih sekti koje se bave proucavanjem najsitnijih detalja Svetog pisma, ali kroz logicku analizu i logicko rasporedjivanje dobijenih - procitanih cinjenica u okviru unapred datih razumskih granica, racionalisticki. Ogranicena mogucnost ljudske logike da analizira dato Bozansko Otkrovenje ostavlja na kraju coveka neiskupljenim pred Bogom, a njegovu zedj za Istinom neutoljenom. Primitivni strah od Boga, povezan sa strahom za licnu egzistenciju, razni "proroci" i "propovednici" koriste u izrazito marketinske svrhe. Zahvaljujuci izrazitoj podeljenosti i samodovoljnosti pojedinaca unutar ovako orijentisanih grupa, oni se odlicno uklapaju u savremeno drustvo, cak ponekad sluze kao antireklama za hriscanstvo uopste.

  Prvobitni (pravoslavni) hriscani su ljudi od Boga udostojeni da mogu da vide Ovaplocenog Boga kroz Isusa Hrista. Oni su svesni ljubavi Bozje i osecaju ljubav prema Bogu, zelju da uzvrate ljubav Bozju. Pravoslavni hriscani ne osecaju strah od Boga, oni osecaju blagorodnost, zahvalnost. Ljubav prema Bogu je sveobuhvatno i celovito ucesce u zivotu Tela Bozjeg, odnosno Crkve.

  Licno poznavanje Boga naziva se u Pravoslavlju Opit Crkve i formulise se kroz dogmate. Ove formulacije ne obuhvataju svecelu Istinu nego je samo opisuju, one su tu kao granice istine, odnosno saznanja u logickom, racionalnom smislu reci. Od granica istine do same Istine, duhovnog Bogopoznanja, postoji rastojanje koje treba preci licnim iskustvom, posebnim za svaku ljudsku licnost. "Seti me se Gospode, kada dodjes u Carstvu svome. I rece mu Isus: zaista ti kazem, danas ces biti sa mnom u raju" (Lk. 23, 42). Hriscanstvo je religija licnosti i licnog ucesca covekovog u liturgijskom zivotu Crkve kroz svete Tajne, sto je moguce samo u zajednici sa Hristom Ovaplocenim, u Crkvi kao Telu Hristovom, pri cemu je Crkva ziva zajednica Boga i Njegovog naroda, a ne politicki ili ekonomski mocna "organizacija" u materijalnom svetu.

  Materija ima svoju afirmaciju kroz licni karakter poznanja Boga i obozenja sveta, to jest kroz projavljivanje Lika Bozjeg u tvarnom, materijalnoj stvarnosti u Hristu Ovaplocenom, dakle kao sredstvo, a ne cilj. Ljudi u materijalnom svetu ne mogu medjusobno jedan drugom otkrivati njenu Rec i smisao, unutrasnju istinu te stvarnosti, njenu licnu dimenziju. Oni mogu dovesti sebe i jedni druge do granica istine kroz Crkvu kao zajednicu Boga i Njegovog naroda. Odatle svaki pravoslavni covek, kao slobodna licnost, sam sebi otkriva Istinu, pred Bogom. Verujuci hriscani stizu kroz Crkvu do istih granica istine, a svaciji je put odatle do Istine razlicit, svacije je iskustvo poznanja Boga razlicito, sopstveno duhovno iskustvo svake licnosti, duhovno iskustvo kroz zajednicu i liturgijski zivot Crkve i kroz svete Tajne.