O knjizi propovedi "Svestenici svojoj pastvi", Istocnik, 2001

Gde kazu glasna je propoved vi je jos glasnije ponovite (A gde ste culi da je ko rekao da se nije bas najbolje cula vasa rec, vi je ponovite sapatom!)

Radovan Gajic

  Pred nama je jedno delo priljeznog rada autora ove zbirke propovedi, ali jos pre, presek tegobnog rada nasih casnih otaca, koji sa svojih zbornica, vec eto u treci milenijum, odrzavaju uporno, zivom Crkvu Hristovu.

  Ovo je jedna moja kratka pesma, moj mali lament nad nasim danima. I ovde sam iskoristio riliku da je navedem, jer u prilicnoj meri odrazava dominantnu atmosferu 124 propovedi nasih paroha koje su sabrane u ovoj knjizi. Ali, na odredjeni nacin ovde je i da iskaze divljenje upornosti i hrabrosti onih, koji u ovim danima iz nedelje u nedelju upucuju svojoj pastvi, svome dobrodelnom, blagonamernom stadu reci odrzanja, reci ocuvanja i trajanja i opominju da se ne zaluta medju izazovima i zavodljivim ponudama prolaznosti.

  Dakle, reklo bi se delimo misljenje. To i nije tajna. Ali meni je ova knjiga postala vazna radi neceg drugog. Uputila me je da i sebe i sve nas pogledam jednim drugacijim pogledom. Ne trecim okom, zna se ko ima i kome treba trece oko. Kazem: drugacijim pogledom - jer pogled potice iz duse.

  Mi smo se svi nasli u jednom spletu okolnosti o kojem niko od nas nije ni sanjao niti mislio da ce do toga ikada doci. Nasli smo se udaljeni od svojih ognjista, nasli smo se poput izgubljenog roja pcela u predivnom pasnjaku, koji zna da mu je najbolja kosnica izgorela i da tamo moze da se vrati, ali ne moze mnogo da ocekuje. Nasli smo se u svetu izobilja koje je stvoreno samo da bi zavodilo, primamljivalo i kupovalo duse ljudske zarad odrzanja sveta besmislica i ispraznosti, kako bi od ljudskih stvorova samo produkovala misicave ili dovitljive masine, da upotpune i odrze beskrajnu industrijsku traku. I ovako ili onako tu smo se snasli; ili se nismo snasli uopste, a svi, svi do jednoga, bar jednom pohodjeni kajanjem. Kao ono o Tamnom Vilajetu - ko uzme kajace se, ko ne uzme kajace se. Mi smo u tamu usli i nema povratka. Samo ima izlaska.

  Covek koga pohodi kajanje, pogotovo covek koga kajanje pohodi cesce, ume prema sebi da bude ostar. Bti ostar prema sebi, to vec nije kajanje, to je kinjenje. A kinjiti, bilo sebe, bilo drugoga, pogresno je, pa i gresno. A to cini pravoslavni covek sebi, jer je covek savestan; a to cini pravoslavna nacija sebi jer ima savest covecanskog. Zlikovac, gospodo, to nikada ne cini. Zlikovac nema savesti. Sta god da je ucinio, kad god da je pocinio, zlikovac smatra da je bio u pravu i da je trebalo bas tako.

  Tako smo taj svoj polozaj u kojem smo se nasli, pomalo pak i samokinjeci se, nazvali: rasejanje. I svima nam zazvucalo primamljivo. Posle ove knjige, posle pazljivog iscitavanja svih propovedi, meni su se nametnula neka pitanja i neki mnogo utesniji, kao otkrovenje tajne, odgovori.

  "Nad svakim cinom ne trazite krivce, nego gledajte koga cete za taj cin proslavljati". Tim uputama smo mi, nejac, upucivani u tajnu zivota, od nasih starih djedova. A koga covek normalne pameti moze jedino da slavi?

  Nije dakle nama posao da gubimo vreme i krivimo jednog nepomjanika, niti onog slabog koji se bori za svoju dusu i zivot u zatvoru novog Nadzemaljskog suda. Zar zaista iko misli da su ovi bili tako veliki da su mogli jedan ovakav narod, njas narod, moj narod - jer mu rodom pripadam - bracu Srbe da satru, da poniste, da nas pretvore u nista, da nas raseju kao vetrovi rastinje? Ko je taj ozbiljne pameti ko zaista tako misli?

  Tako je braco i sestre, tako je casni oci, hteo Bog, a ne nekakav Broz. I samo Boga normalan uvek slavi i samo Boga hvali.

  U Bozjim ocima mali je svaki od nas, a jos manji je onaj koji je sebe sam uzvisio nad ma i jednim od nas cinom, uniformom, silom... Bozja je volja i to bila, tu dvojbe nema, i mi navodno rasejani, razvejani smo po Njegovom nemerivom carstvu i posledica smo Njegove volje, a ne volje nekakve bledece ideje komunizma. Svi smo mi ozbiljni ljudi i nas sud srca mora biti dostojan nase ozbiljnosti. Niko, niko nije veliki kao Bog!

  A zasto? Zasto je to Bog dragi namenio nama? Pokusacu da povedem svoje male misli putevima uma, kojima dragi Bog prmislja sve i nas u svemu.

  Je li mozda hteo da pobudi nasu sumnju u Sebe? Ne. Da li je hteo da izazove nase pogrde na Sebe, da cuje kako mi i to umemo? Ne, ni to. Zasto? Veliko je, ozbiljno i vazno pitanje na koje nama valja znati pravi odgovor i valja nam znati nositi na sebi teret tog odgovora.

  Palo je na nasa pleca i na pleca nase nezrele nejaci. I valja taj teret, kroz naredne vekove - ne kroz godine! ne kroz decenije, vec kroz vekove! - pa i milenijume pred nama, valja nam taj teski teret nositi. Zasto je nas bas dragi Bog razvejao po svom ovom nikada gresnijem niti ikada moralno posrnulijem svetu?

  Drzao sam i drzim, tako nauk vere uci, da Bog nije zao. I da Bog nije okrutan. Bog je dobar i milosrdan. I niko, niko kao Bog ne prasta ma koliko i kako god zlocin ili greh bio veliki. Dakle, ne moze to biti da je po kazni, ne moze kazna biti u pitanju. Nismo mi od Boga oterani, ako nam se zivot, tamo gde smo fizicki ponikli u nistavilo prolaznosti, ucinio nepodnosljivim. Pa cak i ako je to bilo zbog rata. I rat je za ljude, da pokazu i dokazu da su ljudi! Nesretni tako sto ce poginuti, mudri tako sto ce se skloniti, budale tako sto ce ubiti.

  Citajuci knjigu "Svestenici svojoj pastvi", nekada odobravajuci, nekada pitajuci sebe pitanja na koja odgovori mozda nikada nece ni doci, meni se cini kao da tajnu slutim: Nas je, u ovom vremnu Bog razaslao! Nisu ovo dani ni decenije rasejanja, ovo su poceci vremena razaslanja onih koji su pravoverni, nas pravoslavnih Srba. tacno je: nikada nije bilo tako. Nikada nas nije bilo po tako udaljenim krajevima: i u Kelovni i u Ognjenoj Zemlji; i u Gijani i u gradu Krajstcrcu na Novom Zelandu; ima nas i na baliju i u Rodeziji, po Rusiji i Madagaskaru... o Evropi, Australiji i obe Amerike da i ne govorimo. Ima li manjeg naroda danas na planeti, a da ga je rasteglo na vece daljine? U vremenu najveceg greha i sotonskog ludila puti, razaslani smo po vasceloj Zemlji. I opet: zasto? Zasto to radi dragi Bog Otac nas svih i gresnih i negresnih i nas koji smo sa Njim zivotima svojim? I kada sva mnostva vicu da ga nema; i kada silna mnostva vicu da znaju kakav je i prave mu ovakav ili onakav, stampan ili elkektronski lik, nasa manjina samo je sa Njim i samo Njemu sluzi. Pa eto, bas zbog toga. Zbog toga sto je u nas vera. U nas nisu pitanja o Njemu, niti zelja da ga vidimo u ovom ili onom oblicju. U nas je vera da moramo da delamo u svetosti Njegovog postojanja. Moramo da nosimo i da sirimo oko sebe svetost Bozjeg milosrdja. I mi to i cinimo; i On to zna. I zbog toga je, uza sve nase tuge, patnje, boli za dalekim brdima i potomcima iz otadzbine, uza sve suze za osmesima i radostima najdraze rodbine, uz sva nasa posrtanja sto nismo bili tamo sa svojima na slavama, o rodjenju prinova u porodici, na sahranama i svadbama - uz sve to, Bog je izabrao nas, da budemo po ovim tudjinama i urbanim modernim divljinama stubovi dobrote, ljudskosti i covekoljublja.

  Nama je relativno davno ponudjena jedna teorija o tome da smo se u 6. veku doselili na Blakan i mi smo to progutali. Zvucalo nam je slatko - patnja, putovanje, seoba od dva veka i sve pratece avanture koje ne mogu ni da se zamisle. Ponudjeno nam je sa dusebriznickog Zapada kako bi nam zauvek, na kraju svoje price zbunilo duse. I sve samo iz razloga da bi Balkan bio svaciji, ali nikako dvoriste i kolevka onih kojima i pripada. Kao i da bi oni grobovi hriscana sa kraja 1. i iz 2. veka, otkriveni po Balkanu, bili odredjeni kao grobovi ko zna odakle, vojnika legija rimske Imperije. Samo da se ne bi priznalo da se radi o, naukom receno, genetski nasem mesu, nasim drevnim djedovima. Tako se navodi da je car Konstantin govorio svojim dardanskim jezikom, koji je zacudo iz/umro. (Dardanija je uslovno pokrivala i veliki deo danasnje Srbije.) Koliko je samo jezika izumrlo da se ne bi priznalo da se radi o jednom, nasem, srpskom jeziku i koliko ih je izumljeno iz tog naseg nesretnog ali divnog jezika.

  Jezik, do nedavno nase brace, poslednja je epizoda u prici koja ne prestaje. Pomenuti Konstantin Veliki poveo je u prvoj polovini 4. veka na teritoriju Obrtanijskih ili Vrtanijskih ostrva oko 60 hiljada ljudi, svojih Dardanaca iz okoline Nisa, Kraljeva, Krusevca, iz Rasko-prizrenskog basena, i tim ljudima, pouzdanim hriscanima tek ustanovljenog carstva, naselio je danasnje predele od Londona do Lidsa u Engleskoj. I dan danas tamo postoje sela koja slave Bozic i Novu godinu kao i mi, po tzv. Julijanskom kalendaru. To su sve slucajnosti, jer mi treba da uzivamo u teoriji o sopstvenom doseljavanju na Balkan. Jedna zanimljiva cinjenica jeste ipak da se posle obnove Pecke pattrijarsije, 1557. godine, u vreme vladavine Sulejmana II Velicanstvenog, a u doba vezirovanja velikog Mehmeda Sokolovica, pecki patrijarh u svecanim arhijerejskim bogosluzenjima naziva "Patrijarh svih Srba i Bugara, Prve Justinijane, Dalmacije, Travunije, Vretanijskih Ostrva, Zapadnog Primorja, Gornjeg Podunavlja i severnih strana". Polovinom 18. veka vladika Vasilije Predojevic nazivao se "episkopom vretenijskih Srba". I tu nam je data slatka teorija, ali se bas nismo zadovoljili tom slascu. Vretanija i Vretanijska ostrva, ili Obretanija tj. Obretanijska ostrva, geografski su nazivi iz toga doba za Britanska ostrva. "Obrtanija" ili "vrtanija" izvedena je od jedne neobicne pojave uocive na danasnjem tlu Engleske. Kada se covek priblizava tzv. Grinicu sa istoka, sever mu je sa desne strane. Da bi Grinicu prisao sa zapada, mora da se obrne. Tada mu je sever sa leve strane. Kada covek predje Grinic sa magnetnom iglom u ruci, ona se obrne. Magnetna igla je u upotrebi prvenstveno za vojne svrhe vec hiljadama godina. Sta smo mi mislili kada smo rekli Obrtanijska ili Vrtanijska ostrva, mi znamo. Sta su mislili oni koji su to deformisali u Britaniji ponistavajuci tzv. saksonski zakon (sto je druga prica), valjalo bi im da znaju. Toliko dakle o toj ne/nasoj seobi pre vise od 1600 godina. A koliko, za toliko vekova, potomstva daje Konstantinov broj, neka razboriti racunaju. O putevima hriscanstva, pak, posle ove nase seobe, nepotrebno je podsecati.

(Mala opaska, te iste predele naselice 1950-ih godina, posle boravka po brojnim sabornim logorima po Evropi, najveci broj od onih 15 hiljada mucenika koje je izveo vojvoda Momcilo).

  Od velikih pomeranija, imali smo posle Konstantinovog, pokosovsko, kada smo pre 600 godina izgubili bitku i, vodjeni knezom, svetim Carem Lazarem, za svagda osvojili nebesa. Napunili smo tada svojim srednjim stalezom i gradove Mediterana i ruske prostore i brojna su svedocanstva o prisustvu ovog i onog Srbina u svetu, a jos brojniji tragovi da se ovo prisustvo zamagli ili izbrise sasvim. Potom nas je, 1690, izveo Patrijarh Arsenije Carnojevic. I sa njime naselismo i kupismo zemlje na koje nam se danas, i pored ocuvanih ugovora i tapija, prava negiraju.

  Sada, eto, u ovome smo kovitlacu u kome smo. I zasto to, malo-malo, pa Bog dragi uradi od nas? Nije dragi Bog nikakva turisticka agencija koja uziva da nas svako malo generacija prebroji raseli po planeti. Njegove brige su druge i dublje: covecno, covecno je njegova prva i pra-briga. I zato se sa pravom oslanjao i oslanja na nas. I tako ce ciniti Gospod dok i jedan Srbin dise dahom Pravoslavlja dok i poslednji Srbin cuva tajnu ikone i kucne vostanice. Sve dotle, i sam Bog zna, ima nade za svet. I zato nas baca u beznadje, zato nas je razaslao po daljinama i urbanim divljinama. da pokazemo svima koji su izdali uzdanje u Boga da se to jos moze, i kako se moze. Da pokazemo kako to izgleda kada svi zdruzno pale nasa ognjista, kada bombe tope i ciglu i crep, meso i kost ljudsku - ognjista i meso i kost naseg roda - a mi po svetu palimo svece. I predvodjeni nasim ocima - svestenstvom nasim, molimo! I molimo i za majke onih koji su bombe bacali, da ne budu ucveljene kao sto su njihova deca ucvelila nase majke. Kako smo molili po svetu vodjeni Konstantinom, i vodjeni neznanima u pokosovskom hodu, i Patrijarhom Arsenijem, tako molimo i sada i ucimo svet jednom istom: milosrdju Bozjem. Da milosrdje Bozje ovlada covekovim rodom. Ne zverinje strasti, ne pusta tastina sebicnog, vec milosrdje. I da zla oprostom podnesemo i da istrajemo do dana pokajanja onih koji su se zlu prepustili. Jer kajanje dodje i sve prodje da bi bilo okajano, ali kako ce biti okajano ako nema ciste duse da kajanje primi.

  Zato, ova knjiga me nekako povede, izborom propovedi nasih svestenika, da kazem: mi smo razaslani! Vi po zbornicama, ja sa olovkom, nasa braca i sestre sa raznovrsnim alatima i za cudesnim masinama i spravama, i svi, svi samo sa time da odrzimo milosrdje Bozje medju sobom i oko sebe. Glasova jeste malo, ali ce ostati da se cuju kroz milenijume. Isto kako mi danas cujemo molitve onih bacanih lavovima, paljenih po lomacama, razapinjanih po krstovima, naticanih na kolje, kao sto cujemo glasove Jadovna, Jasenovca i ponovnog Kosova, one isaputane molitve dok ruka lagano stavlja sebi ili detetu poslednji krst preko grudi, kao sto cujemo one reci, upucene bez prekora krvniku: "Samo ti radi svoj posao. Ja znam svoje".

  Vazno je da znamo, da se posle svakog naseg ovakvog razaslanja samo gore zlo obrusava na svet. Bojim se da ce to opet biti slucaj. Mala su zla prosla, ali vec ide i nas trazi. Nije Bog ni bahati gosa pa da nas cascava uzitkom i slastima obicnog zivljenja. Nama je palo da lucu Hristovu drzimo, a vetrovi nekada plamen i u nase lice okrenu. Pa opet, do sada uvek, nas je obraz ostao neoprljen i neuprljan. Dve su sestice sebe razotkrile i treca ce brzo. Uzdanje nas obicnih na vama je, na ocima nasim. Propovedi sabrane u ovoj knjizi, takve kakve su, od obicnih reci i drevnih zaveta bude uzdanje da cemo i ta zla koja nam idu podneti kako pred Bogom dolikuje. Budimo dostojni zla svoga koje Gospod na nas salje. Nije on izabrao nas zato sto ne veruje da mi nismo kapci to da izdrzimo. Zna Bog kolika je vera nasa i da cemo, kroz obicne reci otaca svojih, naci reci Njegove da Ga u svem tom slu budemo dostojni.

  U samoj knjizi naci cete reci tekstova liturgija nasih svestenika, ponekad umirujuce, ponekad prekorevajuce, upucene nama gresnima i nesretnima, koji ipak uspevamo da u svojoj tihoj veri nadjemo i utehu i srecu. Ne otuda sto je nasa vera opijum za narod, pa opijeni ne osecamo nista, vec otuda sto nase Pravoslavlje svedoci da jesmo, da postojimo sa Ocem nasim, Gospodom dragim Bogom velikim. Otuda je ovo izdanje izuzetno dobro izvedena izdavacka zamisao. Cak bih isao dalje da na osnovu ovoga predlozim da se u svakom broju "Istocnika" ili "Glasnika", nadje po jedna liturgijska beseda, sveza, tek izrecena glasom pojedinog naseg svestenika. I sto iz vece daljine ona stizala, to mislim da ce imati snazniji odjek - radi svedocanstva o nasoj povezanosti. Jer, ne moze se ogluveti od Bozje reci, od liturgijske besede, ma koliko glasno ona bila izgovorena. Rec Liturgije je tu da siri covekoljublje, da siri tu jedinu Hristovu istinu. I otuda je na nama da nikoga ne mrzimo, pa da nam i po sto puta krov rusi i odzake obara, jer nauk je od starine da na mrzanu kuca ostaje. Pa tako i ova nasa kuca Bozja, ovo nebi i sve pod njim na mrzanu ce biti, na onome koji zbog svoje ljubavi prema svima bude najomrznutiji. Nije to otuda sto je nama stalo do toga da ta kuca bude na nama, nego otuda sto je nama vazno da Boga medju sobom sacuvamo, da ljubav Njegova ne utrne u kosti nasoj.

  U uvodnom slovu Episkopa kanadskog, naseg preosvestenog vladike Georgija, stoji da je jedna od ideja koja je vodila izdanju ove knjige bila: "da mladim svestenicima pruzimo mogucnost da na jednom mestu nadju sve tematski poredjane besjede - od nedeljnih, prema godisnjem ciklusu, preko praznicnih (Gospodnjih i Bogorodicinih i jos nekih), pa do slobodnih tema, prigodnih i izrecenih u datom momentu, a nekim aktuelnim povodom". U tom smislu uspeh je postignut. Nasa Eparhija izdala je malu knjigu prilicnog obima, koju ne samo svestenik vec i svaki parohijanin treba da sacuva.

  A ako vam se poneka od propovedi ucini dosadnom ili besednicki slabom, imajte na umu da se nama to obracaju zivi ljudi koji taj posao rade uporno, godinama, iz nedelje u nedelju, i njihova propoved ogledalo je svakodnevnog zivljenja koje delimo sa njima, istih nervoza, ocaja i radosti. I ma koliko obicna u recima, svaka nas podseca na one reci: "Opomeni se: ko je prav poginuo i gde su pravedni istrebljeni" (Jov, 4, 7).

  Toliko o izlasku iz tmine vilajeta u kome svodimo svoje dane.