"Nije spas u tome da svi isto mislimo, nego da znamo u cemu se ne slazemo"

Razgovor vodila: Zorica Salijevic

  U svojoj novinarskoj karijeri imala sam prilike da budem u razlicitim situacijama i razgovaram sa razlicitim sagovornicima. Teme, ali i sagovornici, odabirani su prema trenutnim desavanjima. Niko mi nikada nije poverovao da sam se uplasila ili imala tremu, jer sve je bilo gotovo, tekst je objavljen ili prilog emitovan. Sada, krajnje iskreno i ljudski, mogu da priznam da nikada vecu tremu nisam imala, osim u dva slucaja. Prvi put, kada sam posle mnogo godina prizeljkivanja i iscekivanja imala cast da razgovaram sa Njegovom Svetosti Patrijarhom srpskim Gospodinom Pavlom - razgovor koji su citaoci "Istocnika" imali priliku da procitaju u jednom od ranijih brojeva - i danas, na dan Sv. Arhangela Mihaila, kada sam sedela u salonu radne sobe u Belom Dvoru u Beogradu i iscekivala svog domacina i sagovornika, Prestolonaslednika Aleksandra Karadjordjevica.

  Nasmejan i lepo raspolozen, usao je Prestolonaslednik i posle oficijalnog upoznavanja, recima dobrodoslice izrazio svoju radost, sto ce odgovori na postavljena pitanja biti objavljeni u listu Eparhije kanadske "Istocnik". Na samom pocetku, kao akreditovani novinar Eparhije kanadske, prenela sam Njegovom Kraljevskom Visocanstvu reci zahvalnosti za telegram, koji je u ime svoje porodice i svoje, uputio Njegovom Preosvestenstvu Episkopu kanadskom na Djurdjic, Krsnu slavu njjegovog Preosvestenstva. Taj telegram je procitan pred 94 zvanice i aplauzom je burno pozdravljen. Sam Prestolonaslednik se priseca Njegovog boravna u Kanadi, kada je pozdravljen aplauzima od strane nasih ljudi koju su dosli da mu pozele dobrodoslicu, ali i izraze nadu i zelju da se uskoro nadje na prestolu koji mi i pripada. U ime Njegovog Preosvestenstva Episkopa kanadskog G. Georgija i Srpske pravoslavne eparhije kanadske, Prestolonasledniku sam predala Liturgikon, najnoviji broj lista "Istocnik" i crkveni kalendar.

  Mislim da nema ni jednog Srbina koji ne zna tragicnu istoriju porodice Karadjordjevic, koja se eto, Bogu hvala, vratila u Otadzbinu na radost srpskog naroda. Taj period boravka van nase zemlje, ostavio je neizbrisiv trag, ali nikad toliko dubok, da se ugasi zelja za povratkom, ili zaboravi nacionalna i duhovna pripadnost. Mnoge srpske porodice napustile su domovinu i nasle svoje mesto pod suncem u nekoj drugoj zemlji. Dovoljno recito govori podatak da je srpska zajednica druga po brojnosti u Kanadi.

  Vi ste, Vase Kraljevsko Visocanstvo, mnogo godina proveli van Otadzbine. Koliko je za Vas u Vasem odrastanju bilo vazno saznanje odakle poticete i koliko je tradicija imala uticaja na to?

  Kada ste od najranije mladosti osudjeni da zivite izvan svoje Otadzbine, ne po svom izboru, nego po kazni zbog delikta rodjenja, kada ste izdanak loze u kojoj zivi citava istorija jedne zemlje i jednog naroda, onda sve dozivljavate mnogo izostrenije. Ipak, ogranicenje kontakata na pripadnike emigracije neminovno vodi ka prilicno suzenom poimanju informacija, pa i na stvaranje jedne imaginarne slike. Ja sam, ipak, u tom pogledu imao privilegiju da sam saznanja o svojoj Otadzbini sticao od ljudi velikog znanja i dobrih namera, pomalo romanticnih i po mnogo nostalgicnih.

  Kada sam konacno, kao covek zrelih godina, po priv put stupio na tlo svoje zemlje, preklopile su se te slike i saznanja sa stvarnoscu. Ta stvarnost je u necem izgedala gore, pre svega zbog upadljivog siromastva i patnje, ali i bolje - jer je ta stvarnost sarenija, u najboljem smislu te reci, nego sto sam ocekivao. Mnogo razlicitosti u istom, mnogo raznih misljenja, stavova, vidjenja, vizija sveta i buducnoti. Po meni, to je odlucan znak da ovaj narod ima sacuvan potenicjal za stvaranje.

  Mnogo nasih ljudi poslednjih godina je emigriralo, potrazilo srecu i zapocelo novi zivot daleko od svoje zemlje, svog naroda i jezika. I sami ste prosli tim putem, koji je svakako ostavio traga na Vas. Koliko je vazno ne zaboraviti rodnu grudu, svoj jezik i obicaje?

  Mislim da je to jako vazno, ali skrecem paznju na to da je najvaznije imati svoju rodnu grudu u srcu. Okolnosti coveka vode raznim putevima i stranputicama. Ako zivite u svetu u kome niko, ili retko ko, govori vas maternji jezik, posle izvesnog vremena pocece i vama da nedostaju reci, da vam postaju suvisni rod, broj i padez. Ako su obicaji koje ste doneli u novoj sredini nepoznati, pre ili posle pocecete da ih prilagodjavate novim okolnostima. Medjutim, ako ste u sredini gde ima dosta nasih sunarodnika, sve se to lakse podnosi.

  Postoji nesto sto smatram vrlo bitnim: obicaji nisu samo folklorna strana stvari, nisu igranje kola, pijuckanje domaceg pica, slusanje muzike rodnog kraja. Obicaji su odbrana izvornog duha, osnonac u sumnji i uputstvo u nedoumici. Video sam mnoge nase ljude koji su u jeziku, obicajima, secanjima, nasli snazan oslonac da prezive sok sudara sa novom sredinom, ljudima, i navikama. Mislim da ne postoji nikakav recept, ali zaboraviti ko ste i odakle ste, ravno je zaboravljanju onoga sto vas je stvorilo. Neko to moze, neko ne. Osudjivati zbog toga jedne ili druge znaci ne poznavati i nemati samilosti.

  Novi uslovi zivota, novo okruzenje svakako donosi nov nacin zivota. U mnogome nasa deca ne odole naletu tog novog, ali porodica je i dalje osnovno utociste i izvor tradicije i nacionalnog identiteta. Ocuvati svoj jezik je najteze, ali i obicaje. Kako svemu tome odoleti?

  Nije lako ziveti ni onome koji je materijalno situiran, zdrav i mlad, a kamo li onome ko je lisen neke od tih blagodati, ili cak i svih njih odjednom. Tacno je da je porodica osnov svega, da je u njoj ogromna snaga i da se u sloznoj porodici svako iskusenje lakse podnosi. Ali, kao sto sam rekao, svaki covek na svoj nacin reaguje i na dobro i na zlo koje ga snadje.

  Srbi su, kao narod, asimilovali druge, ali i sami bivali asimilovani. Nekada je jedino moguce utopiti se, nekada je nuzno izbeci utapanje u okolinu. Nema pravila, ima samo pojedinacnih sudbina.

  Koliko je vazno ostati jak u veri u Boga, pri svojoj svetosavskoj, pravoslavnoj i apostolskoj Crkvi?

  Ja sam pravoslavni hriscanin, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i to je moje nasledje i moj izbor. Ali, ja postujem sve vere, postujem svacije religijsko uverenje i ne pripadam onima koji bi silom nesto propisivali ili zabranjivali.

  Vidjao sam i sretao sjajne ljude, ispravne, postene, mudre i pozrtvovane i verujem da se njima Tvorac ponosi, bez obzira pod kojim ga imenom pozivali i postovali. Kao Srbinu, i kao potomku Nemanjica, meni je Svetosavlje sustinski vazno. Na svakome je da u sebi pronadje ono nacelo koje ga uzdize, ocovecuje i cini ga boljim. Nece Bogu to biti strano, niti Crkvi mrsko.

  Koliko je vazno jedinstvo nasih ljudi van Otadzbine a i njihovo okupljanje oko duhovnih izvora, ispod jedinog krova koji je nas narod uvek imao i ima, a to je Crkva?

  Vi znate da se nas narod u rasejanju okuplja u crkvi i oko crkve. To nije samo tradicija, to je jednostavno ona od nalobrojnih nacionalnih institucija koju narod svuda prepoznaje kao svoju. U nju se uzda, u nju ulaze, pa se oko nje i glozi i uzbudjuje.

  Ponekad ljudi pocnu da cinjenicu da su svi vernici u Hristu crkva, tumace tako da su oni Crkva! Onda dolazi do raskola, nevolja, sukoba medju bracom i prijateljima. Nadam se da je to za nama, ali nikada nece biti sasvim za nama. Jednostavno, malo smo vise ovozemaljski. Zato o tome treba misliti, raditi na prosvecivanju, sabornosti i razumevanju.

  Nije spas u tome da svi isto mislimo, nego da znamo u cemu se ne slazemo, zasto se ne slazemo i mozemo li se sloziti u necemu ako se ne mozemo sloziti u svemu.

  Sta biste porucili nasim ljudima a pogotovu mladom narastaju u dijaspori?

  Radite mudro, zivite casno, delajte slozno, uzdajte se u sebe i svoj narod, ne cinite nista sto bi vas postidelo pred Bogom i obescastilo pred ljudima. To bi rekao svakome i to govorim i sam sebi svakog Bozijeg dana.

  Po zavrsenom razgovoru, kome su se pridruzili i Princeza Katarina i Princ Filip, usledilo je fotografisanje i rastanak uz zelje za skoro vidjenje. Njegovo Kraljevsko Visocanstvo Prestolonaslednik Aleksandar Karadjordjevic, kao dobar domacin uputio je pozdrave Njegovom Preosvestenstvu Episkopu kanadskom Gospodinu Georgiju i zahvalio se na poklonima.