Veronauka

Buntovno ne/veronaucije 

Pise: Radovan Gajic

"Da ne budu kao njihovi ocevi - rod naopak
i buntovan, rod koji nije ispravio srce svoje
i ne bi veran Bogu duhom svojim." (Ps. 78, 8)

  Osecanje napetosti pritiska nas sa svih strana. Svaka nit tela, cini se, zategla se do pucanja. Najcesce sto se cuje i to iz usta razlicitih pokolenja, jeste: - Umor(a)n(a) sam. / - Jako sam umor(a)n(a). Umorna su deca, umorni su mladi, umorni su sredovecni i stari. Samo jos po negde, po neki starac ili starica, ne oseca nikakvu tegobu umora na/u sebi.

  A umorni nisu umorni od tegobnog, fizickog rada. Najcesce i skoro uvek radi se o umornim dusama. Duse u iscekivanju, duse svedene na dvosatno samozadovoljavanje gledanjem filmova (kod kuce, na TV i krace). Duse izmucene stalnom borbom osecanja, koja u jednom satu prezive vise laznih emotivnih uzbuna nego sto su mnogi zivoti nasih, ne tako dalekih, predaka prezivjavali zajedno. Sav sistem duhovnog bivstvovanja u svetu kakav jeste, sveo se na besomucno iscrpljavanje duse za potrebe holivudski oblikovanih pameti raznih vlastodrzackih "belih kuca" sirom citave Planete. Svi i sa malo pameti, vide i svima je, bez veceg duhovnog naprezanja jasno da se sistem zaglavio. Opsti, svetski sistem socijalnih i medjunarodnih odnosa skripi i preti tragicnim uzasom kompletnog kolapsa. Svaki red i raspored, koji je koliko toliko unosio ravnotezu i pruzao sigurnost sasvim je narusen. I opstestvorena paranoja pothranjuje sve (skupocenim u izradi i zaradi) duhovno pak, jeftinim produktima Holivuda, CNN-a i Diznilenda. I svi koji sagledavaju situaciju beze od istine. Jer svi misle samo o istom, vec tradicionalno paklenom (jos od tzv. Francuske revolucije na ovamo), laznom izlazu: - Ici cemo u rat!

  Sistem kakav jeste, ima svoju istoriju, ima svoju predigru i pre tih uvezbavanja sebe, ima svoj plan ili kako je to popularno danas i sve rasirenije, ima svoj scenario (srpski: igrokaz!). A sve to, obuhvata visemilenijumski period koji je za nama. Da bi se bilo sta promenilo, da bi se nasao istinski izlaz, potrebna je sustinska promena u svesti, a ta promena moze da se izvede samo zestokom promenom u savesti ljudskoj. Pre svega, to znaci promenu u odnosu prema svim institucijama koje je ovakav sistem izgradio i koje hrani, da bi one pothranjivale i odrzavale njega i u njima obnavljale generacije (zatupljenih) pameti, potrebne za opstanak i obnavljanje postojece ludosti i ukupnog opsteg ludila. U osnovi sistema, istorijski gledano, glavna odrednica bila je etika.

  Hristos je kotva jedine istinske etike, On ponavlja vec drevni smisao: - Ljubi bliznjeg svog kao sebe sama. Hristos dakle, nalaze da najvisi greh tastine prema sebi okrenemo, kao oruzje protiv greha i, procistiv ga kroz sopstvenu savest, da mu damo smisao opstanka i sebe i nasih bliznjih. Tu nema nicega od bilo kakve podele na ove i one, na zle i dobre, na.... tu je sve o nama i na nama samima. A to je samo o etici, koja se, kanonizacijom, uoblicila u veru. Dakle, nizom propisa i pravila po kojima ovo ima da se izvrsava ukoliko se vrsi. Narusavanjem kanona, pravila, narusava se i vera, a time se i osnovni princip nase zajednice, zajednice ljudi, dovodi u pitanje. Vremenom, i samo iz materijalnih pogodnosti, etika je zrtvovana za ciljeve raznoraznih izniklih etnika, koje su kao takve lakse uvodjene u prostore prvo primitivne, pa kasnije i visokorazvijene industrijalizacije. Etnike industrijskih zajednica zrtvovale su etiku za potrebe tehnoloskih perverzija, koje su bile nuzne i neophodne samo jednoj eliti, obuzetoj besmislenom manijom za sticanje profita. Profita, ciji total nikada nijedna individua/vlasnik nece moci da vidi ni u svom celom zivotu. Dakle, istina zvana covecanstvo, koja je pocivala na covecnosti individua jednih prema drugima, zrtvovana je za besmislenosti grupe fanaticnih ludaka, koji u svome ludilu nisu prezali ni od ubijanja ni od stalnih ratova i koji su toga radi, odbacili ljubav za bliznjeg svog, odbacili Boga.

  Na nasem planu, kako bismo rekli, tu, u komsiluku, skola i crkva koje su bile u jednom dvoristu, tj. skola uvek u crkvenoj porti, a nikada obratno, udaljile su se i skole su postale crkve novog vremena, koje je sobom donelo obozavanje izmastane buducnosti, utemeljene na gresnoj tehno-industrijskoj sadasnjosti i jos gresnijoj "revolucionarnoj" proslosti, u kojoj se covek odvojio i krenuo stazom bezvernog lutanja, odbacivsi sopstveno nastojanje Bogu, otklonivsi od sebe savest i nuznost njenog prisustva u zivotu zajednice ljudi.

  Veronauka nije naterivanje u veru, niti je to teranje nevernika da poveruju u ono u sta ne veruju. Veru ljudi nose iz kuce kao deo kulture porodicnog , kao i zajednickog zivljenja sa drugima. Nikada necu poverovati da postoje dobri, dobronamerni nevernici. Nevernistvo je osnova svake sebicnosti i samozivosti i to moze biti dokazano na brojnim primerima. Tacno je, moze biti dokazano i na brojnim primerima bezumlje vernika. Ali, za razliku od nevernika, za vernike se moze reci da su u bilo kakvom bezumlju, u koje su se upustili bili gresni i to se vernicima moze i pokazati. Za nevernike, pak, ne moze da se uspostavi takav sud. Svojim bezverjem nevernici su otklonikli sopstvenu savest od sebe samih i dali su sebi za slobodu da delaju i cine sta im i kako im je drago. Uzeli su sebi slobodu da svoje delovanje otklone od bilo kakvog i bilo cijeg suda. Veronauka je nauk o verovanju. To je sistem uredjenih pouka o sopstvenom verovanju koje se nosi iz kuce gde su se ocevi drzali vere svojih otaca. Ne radi se o nauci o veri vec je u pitanju nauk vere (nauk, kao obuka u necemu, a ne kao naucno proucavanje necega). Mnogi se drze nacela: "verujem i to je dovoljno". Donekle. "Verujem i znam kako se to cini" - pravo je nacelo, koje treba da postuje svaki pravi predstavnik odredjene kulture, posebno kada ova ima svoje milenijumsko utemeljenje u veri svojih otaca. Druge kulture to i cine i te kako. (Poslednji covek, koji isprati svaku ekipu americkih kosmonauta sa platforme u svemirsku letilicu, uvek je bio i jeste svestenik koji im daje blagoslov i moli za njihov uspesan let!)

  U nas su stvari isle kako su isle. Prevagnuo je u nama, Srbima, u jednom istorijskom trenutku princip podmirivanja pravicnosti medju ljudima. Poverovali smo tada, kao narod, u svojoj naivnosti, da pravicnosti ima bez Boga. Pomislili smo da pravicnost moze da lezi u delovanju jednog coveka i da taj za svoga zivota nece ukaljati svoju savest. Bila je to golema nacionalna zabluda, da ima onoga koji moze da deluje savesno, a da u dusi svojoj ne drzi i ne cuva veru u Boga. Desilo se sto se desilo, pa su opravdane bile i nade da ce se vlast, kojoj je narod kroz ulicne pometnje i barikade, nedavno dao mandat, dozvati u sebi savest i pokazati, narodu i podmlatku, put ka veri djedova. Ali nije do toga doslo. Naprotiv. iako je veronauka zvanicno uvedena u skole, (samo i tek kao izborni predmet) ogroman broj glasova i sto je tuzno, bas ljudi od intelekta i kulture, zavapio je protiv, kako oni kazu: "zatucanja omladine". Tako se vratismo nesretnom Nikoletini Bursacu. (Majka: - Kako to sinko, nema Boga? Nikoletina: - Nema! Od danas tako majko. Naredio komesar i nema boga!)

  Nijedna skola ne moze nikome da naredi da Boga ima, niti ga jos manje moze da opovrgne. Cak je i veliki, umni Albert Ajnstajn, kada su ga, povodom njegove teorije relativiteta pitali: - Znaci li vasa teorija da sada i definitivno nema Boga? - mudro i znalacki odgovorio: - Naprotiv, postoji Spinozin Bog! Ali, ovo je druga i za ovakav tekst, velika tema. Ono sto moze skola, ipak, jeste da ukaze na put starine i da pokaze kako su tamo, u sadejstvu bile sile dnevno-politicke i sile vere u Boga. Da osvetli kako su one oblikovale i odredjivale dnevni zivot nasih predaka. Ono sto moze skola, jeste da razotkriva zlocine dnevne civilizacije, koja se u svojoj ludosti ustremila samo na jedno, a to je da svemu ljudskom da samo tretman industrijske sirovine, telu, duhu, sve jedno je. Sve reforme skolskog sistema u minuloj Jugoslaviji vrsene su u cilju uspostavljanja ljudske jedinke unutar industrijskog sistema kao srafa, kao sirovine. Nijednog trenutka sam tehno-proizvodni sistem, bas kao i nigde na Planeti, nije smeo da bude doveden u pitanje. Jer to pitanje zazivalo bi neumitno otvaranje pitanje vere, pitanje Boga. Lakse je svima bilo, a mnogima i dalje jeste, da sprovedu Nikoletininu naredbu, dobijenu od komesara.

  U svakoj od svoje dve knjige za decu - u Hajducima i u Autobiografiji - nas vrsni komediograf Branislav Nusic, ima poglavlje u kome se sali na racun vere. Mnogi su to naopako shvatili kao njegovu hulu i proklamovanje bezverja. Nije Nusic nikada mislio da ce vera biti proterana, jer narocito u Autobiografiji, on se sali i na racun istorije i na racun geografije i na. . . Nusic je, kao kulturan covek svoje sredine i epohe, verovao da ce ljudi verovati i uciti se nauku vere, te da ce se, iz generacije u generaciju, smejati njegovim detinjim nestaslucima skolovanja. One, koji ne mogu da dozive komicnost poglavlja Hriscanska nauka, iz Autobiografije, zato sto su liseni vere i poznavanja nauka o njoj, licno mogu samo da sazaljevam za izgubljeni smeh. Ali daleko vise za zaljenje su zbog nemira, od kojih ce smerno porazeni, tragati za izlazom, samo u pilulama i opsenjujucim opojnim sredstvima (droge ili TV-a, sve jedno je). Nusic je daleko vise ismejao celokupni postojeci sistem skolovanja, koji je i doveo do toga da se stvori umorno covecanstvo u sluzbi tehno-industrijske civilizacije, paranojom pripremljeno za uzas kolektivnog umorstva.

  Da li ovo znaci da zagovaram protiv skola? Onima koji mogu samo da misle sa ekstremnim pojmovima i u ekstremnim kategorijama kazem: da, ja sam protiv proizvoda koji od ljudi proizvode proizvod, potreban za dalju proizvodnju i samo za obnovu proizvodnje! Ja sam protiv obescovecavanja coveka, koje vrsi citav, uzasavajuci sistem institucija (koji je Kafka prozreo jos u vreme carske Austrije). Skole nam trebaju. Skole kao veza izmedju nas i onih koji tek treba da se rode i koji ce nositi teret buducih dana, uvek ce biti potrebne. Ali ne skole koje ce svojim naukovanjem ponistiti postojanje covecnosti u jedinki. Ne skole koje ce, u nastojanju da jedinku sto pre oposobe za tehno-industrijski proces proizvodnje, ponistiti njenu licnost. Ne skole cije ce umovanje izbrisati svedocanstvo svetosti i Boga u coveku. Valjale bi nam skole pri nasim svetinjama, manastirima i crkvama. Valjale bi nam takve, da se ne uce u njima budalastine dokazive samo opsenom tehnologije, a nijednim istinskim dokazom. Skole u kojima ce se coveku povratiti njegovo bozansko poreklo, kakvo u sustini sebe i ima, a sto je tajna kojoj covek moze samo kroz veru u Boga, da pridje. (A ne majmunoliko poreklo, za formiranje kakve teorije je zaista i nephodno vekovno, ostrvsko skucavanje ljudske pameti, praceno britanskom narcisoidnoscu o sebi kao naj-ljubicastije! rasirenom narodu na planeti).

  Da, ja zagovaram veronauku kao obavezan predmet. Ako ni zbog cega, ono deci obavestenja radi. (Jer i svi drugi, ma kako umni predmeti po skolama kakve su, deci daju tek obavestenja, naznake o nekim mogucim prostorima procesa ljudskog misljenja i dovitljivosti.) Pa, da bi deca znala da u njihovim telima nisu samo prosti, prelivni sudovi za hemijske mesavine, vec da tu postoji, treperi i drhti dusa. I dusa prve zene i prvog coveka; i dusa prvih zakona u vidu deset zapovesti; i dusa izgona, lutanja, traganja i nalazenja smiraja u veri, pa makar i pod tudjim, izbeglickim nebom.

  Samo nauk u verovanju moze da povrati izgubljene rodove generacija, samo nauk u veri moze da spase i sacuva dolazeca potomstva. Samo vera moze da povrati srozano dostojanstvo. Da spreci, kako pokolenja ne bi svoja tela ostavila zlu industrije i tehnologije, za koje su ova tela samo sirovine / bili za zivota kakav jeste i treba da budu i u smrti - za sada upotrebom delova, presadjivanjem organa / za popravku onih koji posrcu na putu ka onostranom. Zlu, za ciju bezosecajnost dusa niti postoji niti ima bilo kakvu vrednost.

  Dakle, ne da je potrebna veronauka, vec mislim da je potrebno veronaucno obrazovanje. Znaci, celokupan sistem skolstva trebalo bi da bude zasnovan na veri, a ne na zabludi koja pretpostavlja da je istinito sve sto izleda zavodljivo-dokazivo igri procesa logickog misljenja, a za sebe zadrzava pravo da pociva na "zakonu verovatnoce". (I na tome "zakonu" negira i Bozje postojanje - verovatnoca je da ga nema, te dakle ne verovati da ga ima, dokaz je da ga nema. Tu zdrava pamet moze samo da se zabezekne: - Kakvo bezumlje!)

   U vremenu u kome zivimo, zaista su duboko dirljivi napori jedne Patrijarsije, nase, srpske, pravoslavne, da se u skole uvede veronauka. Zaista je to i potresan napor jedne prijatne osobe kakav je nas Patrijah Pavle. I tragicno je i smesno je, da taj napor u drustvu kakvo je trenutno nase, ima dimenzije bunta. Ali, zasigurno je da je taj napor podstaknut i recima Svete knjige:

"Pripazi narode moj, na zakon moj, prikloni svoje uho onome sto moja usta govore: Pricama cu otvoriti usta svoja, kazivacu zagonetne stvari od iskoni. Sve sto cusmo i doznasmo i sto nam ocevi nasi kazivahu, ne osta skriveno od njihove dece, jer su buducem narastaju javili slavna dela Gospodnja, i silu njegovu, i cudesna dela koja je ucinio." (Psalam 78, 1-4)

  Pa i ako je zrvanj zla zahvatio vise nego sto mislimo da jeste, ne treba gubiti nadu. Secam se pouka djeda Dusana: Djavo nema neprijatelja. Djavo je neprijatelj Bozji od sebe. Kad su svi s djavolom, Bog nece nista protiv toga poduzeti. Pustice ih da se sami uniste i satru. Koji se priberu i pokaju, pa se vrate Bogu, Bog ce im oprostiti. Bog se ne mijesa u djavolja posla, niti Bog ratuje s djavolom. U tome je Bozja nadmoc.

  Kako se primicem djedovim godinama, tako mi se sve vise cini da je starac znao sta su Bozja posla. Jer ako nam ostanu zakoni starine neobznanjeni, kako cemo sami znati sta nose dani pred nama i na sta treba svoje potomstvo da pripremimo?

  U vremenu u kojem zivimo, tuzno je prisustvovati pogrebima poznatih i dragih nam osoba i gledati haos u obredima koji se individualno vrse. Zalosno je primetiti koliki ne umeju pravilno ni krst nad svoje grudi da nadnesu. Ili pak gledati sve nespretnosti, iz neukosti, u obredima kod slava i velikih crkvenih praznika. I ovde, gde tek imamo za decu po neki cas nastave na svome jeziku, tamo i ovamo po tudjini, treba naci vremena da mladez stekne obrazovanje iz veronauke i da nauci da sopstevene zivote sagledava kroz svetlo vere. Da dane svodi kroz suglasno dejstvo sa Bogom. Jer kako Knjiga belezi On:

"... naredi nasim ocevima da sve to obznane svojim sinovima ." (Ps. 78. 5)

  A sa tim "znanjem", sa srcima ispunjenim verom, bice i umor manji. Istine srca tada ce se lako razotkrivati u moru ludosti, namerno izazvanih, a laznih osecanja. I kakvi god bili dani pred nama, bice lakse podneti ih.

  Svima koji budu morali da buduce dane, izmedju sebe, podele.