Pise: Dragomir Brajkovic
Ako je suditi po pesmama, Srbi su jos od svoje starine bogobojazljiv i bogotraziteljni narod.U poeziji su, i kad je kazana sa usana pojedinca i kada je iz glave cela naroda, najkrupnije istine. Iduci tragom pesame saznaje se mnogo toga ne samo o prirodi vec i o sudbini jednog naroda.
Sa hriscanstvom su se Srbi rano i, moglo bi se reci, srecno sreli i poznali, i to u samo hriscansko prolece, ali ih je u porodicu hriscanskih narod uveo i upisao Sveti Sava. Svetosavski duh, srpska redakcija hriscanskog ucenja, osobeno slavljenje Boga i
Njegove volje, narecen je Pravoslavlje i Svetosavlje.
Za veru se jos u Vukovo doba (a mozda i predje) u nas Srba govorase - zakon. I
Njegos, kad peva o tome kako nasi cari zakon pogazise, peva o gazenju vere, o verolomstvu. U nasem se narodu kaze da nas je vera odrzala. Monasi i vladike, episkopi i arhiepiskopi srpski, slavni sa svojih podviga, od Svetog Save preko Teodosija, Domentijana, Arsenija Carnojevica,
Njegosa, Nikolaja Velimirovica do nasih dana, pored ostalog, i stihom su trazili put ka Bogu pa, i na taj nacin, utvrdjivali zakon Boziji na zemlji, a nadi u ljudskim srcima.
Rane narodne pesme porucuju da ce "Gospod suditi svim pravednim i
gresnim". I na ovaj nacin pesnik istice da su pred Bogom svi jednaki, jer je u
Njega pravda, kao sto je u Boga i Istina. Onima koji su izgubili mere i osecanja duznosti, pesma je porucila da Bog nikome duzan ne ostaje. Pesme prozete hriscanskim osecanjem, a nadahnute svetosavskim duhom, u prvi plan stavljaju zakon dobrote i pravde. Taj princip je uvek protivan zakonu sile. Govoriti, svedociti i prosudjivati
"ni po babu, ni po stricevima, vec po pravdi Boga
Istinitog" nacelo je pravnog i moralnog kodeksa kojim govori narodni pevac hriscanin. Ono je nasem coveku pomoglo da odoli mnogim iskusenjima kojima bi, inace, po ljudskoj slabosti podlegao. Ugrabiti mesta dusi, steci milost u Boga, sustina je covekovog zivota, to usmerava njegove postupke, odredjuje njegovo ponasanje. Sa takvim osecanjem njemu je vera nesto bez cega bi se obezljudio.
Potreba da se zivi u saglasnosti sa Bozijim zakonima progovorila je jakim moralnim uverenjem i nacelom da je bolje
"izgubiti glavu nego svoju ogresiti
dusu".
Od Palestine, zavicaja hriscanstva, preko Svete Gore, diljem zemnog sara svuda gde su ziveli i zive Srbi, u matici ili rasejanju, nicale su zaduzbine koje svedoce njihovo utemeljenje u veru hriscansku. Ti hramovi nisu samo bogomolje vec i zborna i saborna mesta, svetilista i lecilista, arhivi i biblioteke, duhovne zublje, riznice, crkve zadusnice, svece koje nikad ne dogorevaju i kandila koja se nikad ne gase.
Nisu pesnici samo opevali radjanje i opstajanje hramova vec i onu dublju vezu izmedju coveka i Boga , duha i vere. Pevajuci o Hilendaru, Decanima, Gracanici, Raci, Ravanici, Sopocanima , Milesevi, sedmovratnoj Zici i drugim crkvama i manastirima, srpski pesnici su svih ovih vekova tezili da dosegnu, kako peva Vasko Popa, zreli mir vecnosti. Rodonacelnik nase vere, hristoljubac, pecat nase istorije i propovednik, sveti Sava zapisao je da
"zamisljati se u ovom zivotu kao oni koji su izvan
sveta" jer to je trijumf volje, pobeda srca i uma.
Svedocenje bozanstva kroz stvaralastvo i bogotraziteljsvo je i bolno samospoznanje. Kako je vec primeceno, izmastan srcem i utopijom ranih hriscana, Hristos je nastanio dusu covekovu, pruzio mu utehu, postao oslonac i putokaz, odredio moralne norme i dao smisla postojanju. Tragajuci za njim srpski pesnici su, svaki na svoj nacin, svojim pesmama, santicevski receno, donosili tople Bozije svetiljke.
"Imajuci tebe u sebi nece mi se nikad sveca
ugasiti" - pevao je Gavrilo Stefanovic Venclovic.
Tako se u jeziku netrulezan covek radjao, primivsi se da, ducicevski receno, bude ne samo Boziji znak med svima vec i
Njegova zlatna truba slave. Ta zlatna truba slave darodavca i mirotvorca svuda ga je i uvek slavila jer, kako peva Milutin Bojic -
I gde glas moj bese
i hram Tvoj tu je bio.
Srpski pesnici su u nekoliko vekova hriscanstva podizali neprolazan i netrulezan hram, dizali suncane lestvice i lestve Jakovljeve, silinom svog jezika i zanosom duha i uma slavili ime Gospodnje i slavili
Njegovo sveprisustvo.
|
