Pise: Protojerej Vasa Pejovic

  Svakoga dana slusam kako hriscani govore: da smo mi ziveli u vreme apostola i da smo videli Gospoda Isusa Hrista, i mi bismo bili sveti kao i oni. Tako ljudi misle i zbore u svom neznanju. Jer Onaj koji je govorio u vreme apostola, i sada govori svemu svetu. Ne samo recima nego i Svojim delanjem, On je isti kao i u prvo vreme, kao sto nas i sam uverava: "Otac je uvek u Sinu, i Sin je uvek u Ocu; i kao sto Otac uvek deluje, tako i Sin uvek deluje" (Jn. 17, 21; 5, 17).

  Mozda ce neko reci da nije isto gledati Gospoda telesno, i slusati samo Njegove reci, kao sto mi sada slusamo od drugih i citamo u Jevandjelju. I ja velim da tu postoji ogromna razlika i dodajem da je danasnji nacin poznavanja Hrista nesravnjeno podesniji od prvobitnog. Jer tada se Gospod pokazao ljudima u obliku coveka prostog, smirenog i ponizenog, sto je i same Jevreje bacilo u zabludu, dok On danas nama propoveda kao istiniti Bog. Tada je prilazio ljudima kao covek i sedao za trpezu sa gresnicima i carinicima, dok danasn On sedi s desne strane Boga Oca i hrani ceo svet, i bez Njega nista ne biva. Tada su Ga i prostaci unizavali govoreci: "Nije li ovo drvodelja, sin Marijin?" (Mk. 6, 3), dok Mu se sad klanjaju knezovi i carevi kao Sinu Bozijem i Bogu. Tada su Ga postovali kao jednog od ljudi, kao smrtnog i tljenog, i bilo je veliko cudo kad Ga je neko mogao u tom obliku priznavati kao Tvorca neba i zemlje i svega sto postoji. Zbog toga, kada je apostol Petar ispovedio: "Ti si Hristos, Sin Boga zivoga" (Mat. 16, 16), Hristos ga pohvaljuje govoreci: "Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer tijelo i krv nisu tebi to javili, nego Otac moj koji je na nebesima" (Mt. 16, 17). Danas tu nema nicega neobicnog, jer se Hristos danas javlja i propoveda kao Bog, odenut slavom Bozanstva.

  Kada bi nama danas bilo nemoguce paziti i ispunjavati ono sto kazuje Bog i svi sveti - jer o tome ovde i govorimo - zasto su se onda trudili oni koji su sve posvedocili pa potom napisali i ostavili nama za pouku? Zbog cega se sve to danas cita po crkvama? Ocigledno je - ko porice da se Njegova nauka danas moze ispunjavati, taj zakljucava nebo koje nam je Hristos otvorio Svojim silaskom na zemlju, i sprecava uzdizanje ka nebu koje nam je takodje pokazao Hristos. Bog stoji kod vrata nebeskih i gleda na zemlju, i vide Ga verne duse i cuju kako ih poziva preko Jevandjelja: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti" (Mt. 11, 28). A bogoborci i toboznji vernici jednako uzvikuju: "Nemoguce je to, nemoguce u ovom veku!" Takve je sam Gospod izoblicio govoreci: "Tesko vama knjizevnici i fariseji, licemeri, slepe vodje slepaca, sto zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite, niti date da ulaze koji bi hteli" (Mt. 23, 13).

  Sta otvara Carstvo nebesko? Plac i pokajanje. Tama ne moze boraviti u svetlosti - takva je osobina svetlosti da unistava tamu. Greh je gori od tame - Bog je svetliji od svake svetlosti. A niko od nas ne moze reci da je bez greha. "Ako recemo da ne sagrijesismo, gradimo Ga lazom, i rijec Njegova nije u nama" (1. Jov. 1, 10). I zasto da je coveku nemoguce pokajati se? Cime su drugim svetitelji blistali u svetu nego dubinom i toplinom pokajanja? Da to nije bilo tako, ne bi svetitelji nagonili dusu svoju na pokajnicko prizivanje grehova i oplakivanje uvreda koje smrtni covek nanosi vecnome Bogu. Ko misli da je nemoguce pokajati se, taj se odrice ociscenja. U ovom svetu nismo culi da se neko moze ocistiti bez suza, bez pokajanja za grehove pocinjene posle krstenja. Ne govore nam uzalud Sveti oci, da su gledali nebrojeno puta kako neznabosci placu bas za vreme primanja tajne svetog krstenja. Blagodat, nebesna sila Svetog Duha, silazi na njihove duse i progoni grehovnu tamu kao sto vetar ocisti nebo od oblaka.

  Ko tvrdi da nije gresan jer nije cinio veliko bezakonje, taj tvrdi da ne moze da se kaje. Taj tvrdi da je Hristos daleko i po osecanju i po vremenu. Hristos je i onda video tri vrste ljudi: gorde fariseje i knjizevnike koji su kritikovali svako Njegovo delo i svaku Njegovu rec; pitomi narod koji ga je vrlo rado slusao i verovao; i najzad, velike bolesnike i gresnike, koji su Mu sa suzama prilazili, i kao cudotvorcu i kao Bogu. Hristos je voleo i njih da primi i da im sve ucini, ostavljajuci za primer celom ljudskom rodu kako se prilazi Sinu Bozijem. Suze i pokajanje bili su most koji privodi ka Hristu u ono vreme kada je On licno propovedao i licno isceljivao; suze i pokajanje jesu most ka Njemu i sada kada On sedi u slavi Boga Oca. Jer ko ne vidi stradanje Sina Bozijega i ko ne vidi svoje grehe, kako moze uci u Carstvo Bozije? Sin Boziji se proslavi posle stradanja; zar smrtni covek da udje u raj bez stradanja, bez placa, bez pokajanja, bez poznavanja samoga sebe?

  Nije Hristos daleko, nego je Hristos sasvim blizu. Blizi od roditelja i prijatelja, blizi od disanja i od pomisli. Roditelji i prijatelji mogu umrijeti, i umrijece, disanje moze zastati, misli mogu lutati po pustinji ovoga sveta i nikakve utehe ne doneti. Hristos Spas spustio se do coveka, do prosjaka, i sve je pozvao u Svoju slavu i u Svoje Carstvo. I sve nas jednako zove: "Pridjite k meni" (Mt. 11, 28). Zar je daleko Onaj koji tako govori?