Pise: Radovan Gajic
Kad god cujem rec
"pisac", trgne me odnekud iz duboke podsvesti pitanje:
"sta je (pisac) hteo da
kaze?"
Ostalo je to negde u meni iz davnih dana djackog doba, kada su nas ucili da citamo izmedju redova i da pronalazimo znacenja i iznalazimo tumacenja spisateljskoj muci.
Nisam ni sanjao, u tom djackom dobu, da ce evo, doci vreme kada cu i o licnim znancima javno govoriti, pritisnut tim
"sluzbenim" asocijacijama. Dragomir Brajkovic je covek koga, bez imalo kakve primisli, sa ponosom mogu da nazovem prijateljem. Zelenu njivu, koju su hiljadama godina obradjivali njegovi preci Brajkovici, u selu Pisana Jela, Dragomir je zamenio jednom mnogo gorom, stravicnijom i po svojim izazovima snanoj samo onima koji je obradjuju - belom njivom, komadom bele hartije koja preti bilo iz ruke, bilo sa stola.
Jasna Poljana, svetski je poznato selo. Znanim ga je ucinila rec pisca. Iako Lav Tolstoj nije pisao mnogo o svom selu, njegova metafizicka veza sa rodnim krajem dobila je isto tako univerzalni znacaj kao i njegovo delo. Pisana Jela, u jednoj zemlji cuda, u kojoj su gusle odranile vise ljudi no ljeb, pod stenovitim liticama crnih gora, na sigurnom je putu da postane hodocasni cilj buducih postovalaca pesnicke reci. Misticna silina kojom Dragomir Brajkovic uvek istice svoje direktno poreklo - tamo u Pisanoj Jeli rodjen je 1947. godine - upucuje na citanje prisustva pripadnosti drevnim principima i merilima univerzuma. Selo jeste centar vaseljene onakve kakva jeste, kakvu zaticemo i kakvu napustamo; dok je grad bio i ostao centar kosmosa kakav bismo hteli da bude, kakvim bismo da ga ucinimo sopstvenim delovanjem. Otuda urbana sredina je oduvek metaforicki obelezavana kao centar zbrke i haosa. Stoga, tamo u prirodi, tamo gde se zgurilo selo, vlada red i uredjenost, po zakonitostima vecnosti, i medju biljem i zivotinjama, i medju ljudima i zakonima ocuvanim u rec, u pesmi, guslarskoj.
Iz takvog univerzuma, svoje poetske slike Brajkovic gradi od reci kakve su: vucje koze, rakija na polic, ognjiste, zizak, lavra...; kod njega se u stihovima ima o cemu zboriti; tu plamsaju svjece zadusnica; tu se ludo kolo igralo oko manita svirala. Tako on i te reci knjizi i zavestava buducnosti cineci da kakva god bila ona mora da ima sluha i za njih, dakle i za pesnikovo vreme. To je jezik nepomicnog, nepomucenog vremena, koje vecno, koje je trajalo i koje sebe nije menjalo ni pred cijom silom, ni pred cijim tudjim zahtevima ili zakonima. Tek danas takva vecnost, kakvoj nalazimo svedocanstvo u Brajkovicevim stihovima, posrce pred jednom savremenom, tehnologijom bez milosti, ciji smisao nije da odrzi coveka u krugu vecnosti vec da - kako se sama ta tehnologija kune - stvori coveka, drugacijeg,
"primerenijeg" nekom snu o coveku, pa makar njegovo postojanje i nikakvog smisla nemalo.
Na pesnickoj sceni Brajkovic se pojavio kasnih sezdesetih, i njegov pesnicki glas obelezila je Krvava svadba u Brzavi. Bili su to stihovi o kojima se govorilo Mladi pesnik progovorio je glasno i zvucno od prve reci:
Ljubavi, probudi me u ponoc ljubavi...
ugusice me more, sjecanja na djetinjstvo i muke;
izvadi mi sjekiru iz plecki; odresi mi guke,
skini mi krv sa ocju, krv vidjenu, na svadbi u Brzavi!
Jezik Srba je od tada postao bogatiji za jedno novo vidjenje mogucnosti u rasporedu reci, za drugaciji pesnicki iskaz. U tom uspenjenom kotlu gde se pesnici radjaju i nestaju dnevno, Dragomir Brajkovic je stavio pecat koji se nece moci ukloniti.
Vreme u kom se pojavio, bilo je doba kasne adolescencije novog socijalistickog poretka. Zajednica se u silovitom zamahu ustremila na formiranje urbane kulture i uporno je trazila oslonce kako bi ustanovila svoju duhovnu klasu - sopstveni, podmladjeni gradjanski sloj. U tome se takvo drustvo moralo oslanjati na, uslovno receno, materijal, kojim je raspolagalo, dakle na ljude koji su ipak vec nosili u sebi tradicionalnu, drevnu mitolosku strukturu, stecenu vaspitanjem u svojim dalekim domovima. rec staraca nad trpezama, nad kojima je bdio kucni svetac, rec starostavna, i dalje je tinjala i nije mogla lako da posrne pred frazeologijom ispraznosti.
Stepen anticipacije buducnosti, bitan je momenat kojim se meri valjanost jednog umetnickog dela u istorijskim razmerama. Tih godina mnoga su usta mladih ljudi, po ulicama nasih gradova zavapila: skini mi krv sa ocju. Mladost je imala svoje planove, vlast je imala svoje planove; a krv je u tim planovima bila i u takvim planovima ostala samo univerzalni materijal, za koji je svejedno da li ce se pretakati u laboratorijama ili po ulicama. Pobuna je ugusena; ostao je kreativni poriv.
Ako bih morao, Dragoljuba Brajkovica bih okarakterisao kao istrajnog pravoslavnog pomiritelja. Ko zna znacenje svake od ovih reci, razumece i sliku koju o coveku zelim da stvorim. Sam o sebi kaze da je njegovo
"osecanje melodije i ritma zivota obelezeno melanholicnom
notom". Moram da kazem da ta njegova melanholija nije defetisticka vec ipak optimisticna, ne toliko u nacinu na koji izlazi pred nas, koliko u svojoj upornosti da nam ne daje mira, da nam on, pesnik, bude tu, prisutan, i da nas podseca na jezicke dubine i vrline jezickih istina, koje savremena ludila ovog doba, kako rece Milos Jevtic,
"uzaludno pismenih
ljudi", nastoje da zaklone tehnoloskim dovitljivostima - od
interneta do nevidljivih bombardera. Pesnik je tu da nam ne da mira, da jezikom podseca na vecnost, da opominje na bastinu, sta ona jeste i gde, za svagda:
Kroz vatre Knespolja i Kozare
plamsaju svjece zadusnica.
Ogledaju se svjeta oba
u suzi Mare Milosnice.
U smutnim vremenima koja prezivljavamo - evo, vec, kao da cemo u tome u drugu deceniju zaci - pesnik koji prepoznaje nadvremenost jezika u njegovoj savremenosti, jasnom izjavom se izjasnjava za natpoliticnost knjizevnog dela. Bez namere da bude ironican prema politici, Brajkovic o ssom politickom angazmanu kaze:
"Moja stranka su moje
knjige..." I opet ostaje da dominira ta nota molitvene pomirljivosti. U tome duhu Dragomir Brajkovic je izvrsio i metaforicku identifikaciju emotivnog stanja sa kataklizmickom pometnjom planetarnih razmera spevavsi stih:
Kad kazem: ljubav
kao rat da kazem
Velicina umetnikove anticipacije upravo je u tome sto on nje nije svestan. Koliko je u vreme
"opste bratske
ljubavi" najavio svojim stihom ono sto se dogodilo, ostaje prostor za buduce analize. Vreme je kroz pesnika obavilo svoje, pritislo ga je dovoljno da nam je sacinio delo po kome ce nas jezik biti samo bogatiji, a mi licno za pesnikovo prisustvo u nasem vremenu, za susrete i reci koje smo i culi od njega.
|
