Pise: Dragomir Brajkovic

  Kaze se, ne bez razloga, da su oci ogledalo duse: ako je u dusi veselo i oci blistaju, ako je radost u srcu - sjaj je u ocima. Kako oci "odaju" dusu tako i jezik zajednicu koja njim opsti. On je njeno ogledalo. Ako je zajednica zdrava i jezik je jedar, zivotan, socan, koloritan, ubedljiv. A kad se zajednica razboli - razboli se i jezik, raspu se i obesmisle reci. Onda one mogu da znace isve samo ne ono na sta se odnose.

  Mogu se, vec po jeziku, naslutiti stranputice i sunovrati. Praznoslovlje i zavodjenja smisla za Goles planinu besmislenim vratolomijama, verbalnim nasiljem i neiskrenoscu ukazuju i na to da je istina poginula i da se pravdi ime zaturilo. Cak i onda kada se slatkorecivi, kad je sve od milozvuka i prividne topline. Tada je, u stvari, sve od privida i sve je privid.

  Kao sto je u zdravom telu zdrav duh tako je i u zdravoj zajednici zdrav jezik. On se hrani zivotodajnim sokovima, ne moze se sapeti u besmislene fraze, zna da priziva starinu. A ona je najgusca i najdublja u poslovicama. U njih je slozeno vekovno narodno iskustvo, iz njih ono zraci neprolaznim sjajem a uvek ima sta reci i novim narastajima.

  U poslovicama je na jednostavan ali sugestivan nacin sadrzana i ona zavetna oporuka koju narod prenosi sa kolena na koleno. Ziveti u saglasnosti sa porukama koje emituju poslovice ne znaci samo prizivati predacko pamcenje vec naci utemeljenje u proverenim i cvrstim moralnim nacelima. Znaci drzati veru, i drzati se vere. Jer "ko lomi vjeru, njega ce vjera". Nemati u nekoga veru (poverenja) znaci ne verovati mu reci.

  U nasem se narodu zna reci da "rijeci vezu i drijese". I na taj se nacin hece ukazati da se rec ne uzima, a jos manje, daje olako. Ispeci pa reci! Znajuci cenu i vrednost reci, narodne izreke i poslovice mogu nam, i danas, reci mnogo toga. Valja samo oslusnuti a ponekad i duboko zamisliti nad slozenim porukama koje iz nekoliko reci, sabijenih u poslovice, znace.

  "Vo se veze za rogove, a covjek za rijec", kaze jedna poslovica. I, odista, tako je bivalo, i tako biva. Onaj ko drzi do sebe drzi i do reci koju zada. Zadata je rec vise od obaveze. Onaj ko drzi do zadate reci drzi i do sebe, u njega se moze pouzdati, njemu se, bez rezerve, moze verovati.

  Zna, medjutim, narod da ima i onih koji do reci ne drze, koji ih lako izgovaraju, tesko ih se pridrzavaju, onih koji se bez ustezanja i zazora sluze recima. "Drzi rijec ko reseto vodu", kaze poslovica.

  Mozda je upravo zbog njih ostala u narodu izreka da je mnogo teze odrzati rec nego govor. Jer oni koji pogaze rec, odbegli su od odgovornosti. Zaprljali su ostale reci. Oni samo govore, govore...

  Ako je pravo - govora smo se naslusali. Leporecivost zna cesto, pogotovo kod ovovremenih govornika (zlatoustih sa ekrana i slicnih) biti prazna i, sto je najgore, porazno neobavezujuca. Njih reci ne slusaju jer ih oni iskreno i sa punim uverenjem i odgovornoscu ne prevaljuju preko usana. Njih radi u narodu je ostala uzrecica da je lakse odrzati govor nego zadatu rijec. Govor hoce puno reci, a zadata rijec samo delanje. I ostalo je, takodje kao izraz nepovjerenja prema slatkorecivim govornicima, da je bolje videti nego cuti.

  A nagledali smo se i naslusali svega i svacega a najmanje onih cije je delovanje bilo u saglasnosti sa datim obecanjima. Jezik je sve sabirao i sakupljao, pamtio i pomno belezio - iz njega nam se, kao i uvek, kazuje mnogo toga ako ne i sve. Valja samo oslusnuti duboke i slozene poruke, valja osecati odgovornost pred recima i obavezu pred zadatom recju.

  Tako se u izrekama, a narocito poslvicama (i starijim i novim), susrecu stara iskustva i nove oklnosti. No, i nove okolnosti radjaju nove poslovice. Znaju, takodje u novim okolnostima, stare poslovice dobiti posve nova znacenja ne potiruci ona stara, drevna.

"Kad se perje prospe tesko ga je sakupiti". Ovu poslovicu (kao i mnoge druge) prati ona koja govori o nemogucnosti vracanja duha pustenog iz boce. A duh je, izgleda, pusten...

  Nikakav novogovor nije mogao potrti smisao i znacaj reci, pogotovo ne onih nabijenih vekovnim iskustvom - onih koji zrace iz brojnih poslovica. One su opominjuci sjale i sprecavale eroziju jezika (ali i morala) jer su ukazivale na brojna nepocinstva i bdele nad pravdom i istinom. One su pokazivale sta nam valja raditi.

  Kojekakve lagarije novogovora su i pored toga brzo odavale govornike i njihove namere. Jezik nijhe dao da se smisao zavede za Golas brdo. Pred lazima se reci bune. Budi se u njima smisao, one ne daju da se zatre istina i da pravdi ime pogine. Znaju zbog toga poslovice cesto biti reske, zestoke.

  Na ceni su u nasem narodu ne samo reci vec i oni koji znaju odrzati zadatu rec. "Od reci mu nema tvrdjeg grada", znalo se (i zna) reci za onoga sto ispuni ono sto obeca, koji kad kaze rec uzini sve da je ne porekne. Poreci rec znaci poreci sebe, poreci smisao, izdati istinu.

  Jezik kojim govorimo je, u neku ruku, smisao koji zivimo. Ako je smisao lazan i jezik ce tim smerom. Ako se varamo i zavaravamo, i jezik ce tom stranom, ma koliko se slatkorecivilo.

  Kakve te reci sluze - takav si. kakavim se recima sluzis i kakvom jeziku sluzis - takav si. Ne kaze se slucajno: "Govori da bih te video!"

  Kod onih koji svemu znaju meru i cenu, pre svega i iznad svega, cene se reci. Jer rijec bijase na pocetku. I rijec bijase od Boga i u Boga.

  Dobro je biti sluzitelj jezika ali se mora biti i njegov tvoritelj. Valja ga zanavljati. Dobar cuvar i odgovoran bastenik je onaj koji u jezi ne unosi pometnju, koji govori tecno i tacno.

  Lepote jezika i snaga reci posebno na vaznosti dobijhaju u okruzenju drugih jezika i kultura. Tamo je jezik sve: pamcenje, spona, razgovor u osami. Tada se reci trose stedljivo, tamo se jezik brani i hrani.

  Sluzimo jeziku da bi nam sluzio.