Istocnikov razgovor sa Mr Slobodanom Mileusnicem, upravnikom Muzeja
Prvi put se Muzej SPC pominje polovinom 19 veka, tacnije 1851 godine, kada je Srpski patrijarh Josif Rajacic trazo na konferenciji u Becu, da se odobri osnivanje Srpskog narodnog muzeja. Ovaj zahtev nije usvojen, ali je on ucinio prve korake, na tadasnjoj teritoriji knezevine Srba i poceo sa sakupljanjem crkveno-umetinickih dragocenosti. Kasnije je to preuzeo Arhiepiskop beogradski i Mitropolit srpski Petar Jovanovic, 1856. godine. Ovaj arhijerej je apelovao na beogradske svestenike da sakupljaju srpska, zivopisna dela da bi od prikupljenih ikona i umetnickih slika, 1858.godine, bila otvorena prva izlozba u prostorijama Beogradske mitropolije, u galeriji, tzv. Hudozestvenoj hranilnici. Ovu znacajnu akciju, nastavlja Mitropolit srpski Mihajlo, naslednik Mitropolita Petra, koji kaze da je to akcija sakupljanja predmeta
"koje valja sacuvati za
nauku". Tako su izgledali prvi koraci i pokusaji u osnivanju ovako znacajnog muzeja. A kakav je bio dalji put razvoja Muzeja SPC, za Istocnik govori Mr
Slobodan Mileusnic, upravnik ovog muzeja i sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC:
Ova tri arhijereja svakako su utemeljili neke nove principe Muzeja SPC, ali treba se vratiti nekoliko vekova unazad. Jos je Sv. Sava ustrojio riznicu kao centar i kao pravi muzejsku instituciju. Tu su pohranjene sve vredne crkveno-umetnicke dragocenosti svakog manastira i crkve. I sam je pohodio Istok i svetinje Istoka, i tako nabavljao religijske predmete i dragocenosti. Kada su dolazila teska vremena, ovi predmeti su sakrivani u skrivnice ili pohranitelnice.
Dosla su ta vremena kada se osetila potreba da se osnuje centralni muzej SPC a to vreme je bilo kada je srpski narod bio raspolucen na dve politicke odnosno drzavne teritorije. Srpski Patrijarh Josif Rajacic je stolovao u Sremskim Karlovcima a ta je terijtorija pripadala Austrougarskoj. On se ponovo obraca i moli Bec za odobrenje da se osnuje Srpski narodni muzej, ali i ovoga puta taj zahtev biva odbijen, 1880. godine. U Beogradu to cini i uspeva, Mitropolit Petar Jovanovic, uman i ucen covek, nekda sekretar i savetnik u Srbiji kod Karadjordja, a zavrsio je najvise skole u Becu i Pozunu.
Treba reci da je Muzej SPC uvek bio refleksija
drustveno-politickih stanja u zemlji. Kakve su prilike bile - tako je Muzej ziveo ili vegetirao, jer je njegova osnovna funkcija bila da sacuva ono sto su vekovima cuvali i stvarali nasi preci. I danas, svi mi koji radimo u Muzeju, sve te dragocenosti, kada se za to ostvare uslovi, vracamo tamo gde im je ishodiste ili cinimo sve da se direktno vrate u liturgijsku funkciju. Cesto kazem: Kada ima putno eksponata, nasem narodu je jako tesko. Ratne godine i seobe naseg naroda, koji se vekovima krece kao nijedan drugi hriscanski narod ili narod Evrope, uslovile su nas da ostavljamo sva svoja materijalna dobra a sa sobom da nosimo mosti svojih svetitelja, kao neke svoje vekovne tapije, svetinje i riznice. Prenosili smo ih u one prostore, gde smo dolazili. Iako je bilo tesko, dobar deo crkvenog nasledja smo sacuvali, ali je dosta toga i unisteno.
Za vreme Drugog rata, veliki broj dragocenosti je iznet u 40 vagona i dovezen u Zagreb. Tamo je sve rasporedjeno u muzeje i riznice, u zavisnoti od materijala, a ono sto je preostalo je uglavnom unisteno od strane ustasa ili Nemaca i drugih zavojevaca na tim prostorima. Najvise su stradale biblioteke i arhive. Posle rata jedan deo je vracen, i to samo 10 vagona i to zbog toga sto je stigla depesa da se SPC vrati samo ono sto joj teritorijalno pripada.
Od 1983 do 1985. ja sam posle dugogodisnje prepiske, uspeo da vratim dobar deo toga ali je uslov bio da se sve mora vratiti u one centre gde i pripadaju. To je bila teritorija Pakracke, odnosno slavonske, gornjo-karlovacke i Dalmatinske eparhije. Mi smo tako otvorili tamo riznice Muzeja SPC. Muzej
zagrebacko-ljubljanske eparhije je 1985. otvoren u Zagrebu, a onda je, na zalost, miniran 1992. godine U Zadru je otvoren Muzej SPC, a u Pakracu je vaspostavljena stara eparhijska knjiznica i riznica. Sve je to stradalo u ovim ratovima.
Muzej SPC i svi zastitari su pokusali da se, iz ratom ugrozenih sredina, prenese, dislocira i na taj nacin sacuva za pokolenja koja dolaze, sto vise dragocenosti. Bilo je tesko, kada je stara Jugoslavija u pitanju, jer srpskih crkava ima svuda. Bilo je tesko da skidate ikonostase, ili da uzimate liturgijske sasudi, koji su jos u funkciji i nosite na neko skrovitije mesto a taj narod ostaje tamo. Neke riznice smo sacuvali i preneli na taj nacin sto smo radili pod velom noci, jer nam je amanet nasih predaka - da svetinje sacuvamo i predamo generacijama koje dolaze.
Danas se trudimo da kroz postavke prikazemo sva nasa stradanja i da svaka postavka ima svoju poruku. Isle su celine 1991-1993 godine, a potom 1991-1995 i 1995-1997. Na zalost, nastavilo se stradanje i zatiranje nasih svetinja na Kosovu i Metohiji. Uporedo sa tim, objavljeno je vise knjiga i publikacija, na srpskom i engleskom, kao i neka svedocanstva, gde smo uz obilje fotografija, naveli i osnovne podatke o svakom devastiranom ili unistenom crkvenom zdanju. Njegova Svetost Patrijarh Pavle, napisao je uvodni tekst i poruku i to svedocanstvo je razaslato svima u svetu, pa cak i tom, cesto pominjanom Haskom tribunalu, sto je vazilo kao zvanican dokumenat.
Na zalost, jos uvek smo svedoci zatiranja i unistenja crkava i manastira na Kosovu i Metohiji. Jedna izlozba SPC hodi po nasim crkvama i manastirima u Madjarskoj i jos nekim okolnim zemljama. Prebacena je iz Trebinja u Banju Luku pa zatim u Prijedor. U toku februara je dosla na ove prostore, kako bi posvedocili na taj likovan nacin, o tom vekovnom stradanju crkava i manastira, kao nepokretnim, kulturnim dobrima. Ono sto mi ne znamo i verovatno nikada necemo ni saznati, je podatak koliko je tu pokretnih dobara: liturgijskih i bogosluzbenih predmeta i arhiva crkvenih knjiga, stradalo od 1991. godine do danas. Navescu samo jedan primer koji govori tome u prilog: na podrucju 10 episkopija - pet hrvatskih i pet u BiH, stradalo je ili delimicno unisteno 797 crkava i crkvenih zdanja, a ako se tome pridoda i broj od 104 crkve na Kosovu i Metohiji, mi smo blizu broja od 1000, sto je ravno nacionalnoj katastrofi!
Danas je jako malo eksponata izlozeno ali to samo znaci da ih, uprkos svemu, imamo mnogo. Procentualno, izlozeno je pet odsto eksponata. Mi imamo na hiljade ikona a izlozeno je pedesetak. Zelja nam je da ta, mala postavka, u pet prostorija Muzeja SPC, prezentuje istorijsko a pre svega duhovno nasledje. Princip kojim se rukovodimo, je da svaka izlozbena celina bude sa porukom. Kada je rec o ikonopisackim ostvarenjima, na primer, da se vide slicnosti i razlike izmedju srpskog, ruskog i grckog ikonostasa. Od istorijskih celina imamo postavku posvecenu licnosti sv. kneza Lazara - gde su izlozeni njegovi predmeti. Zatim jedna postavka antiminsa - liturgijskog tekstila, medju kojima je najstari eksponat Plastanica kralja Milutina, s kraja 13. veka. Ono sto krasi ovu plastanicu je monumentalni vez, radjen na svili sa srebrnim i zlatnim nitima, kojim je predstavljen mrtav Hristos.
Tesko je iz tog miljea, izdvojiti nesto posebno ali svakako treba reci da svaki predmet ima svoju pricu. Svaki predmet zasluzuje nasu brigu za buducnost kako bi nove generacije koje dolaze znale ko smo, odakle smo i kome pripadamo. U Sremskim Karlovcima smestena je riznica SPC, gde su izlozeni eksponati koje smo izneli ispred celjusti satane rata. To je ziva crkva i kada se budu stvorili uslovi da se narod vrati na te prostore gde pripadaju ti predmeti, oni ce se vratiti na mesta gde pripadaju. To je najbolji dokaz da smo uvek cuvali i sacuvali ono sto nam je sveto.
U toku je izlozba pod nazivom: Krst nad Uscem koja je postavljena u Konaku kneginje
Ljubice, posvecena proslavi 2000. god. Hriscanstva. Nista nije slucajno, pa ni ova izlozba. Da podsetimo da je Muzej SPC do 1944. bio smesten u Konaku kneginje
Ljubice, odakle je, na brutalan nacin, izbacen. Tadasnja vlast se bahato ponela, ali eto, dosao je i taj dan da se ovako velika proslava, kroz postavku ove izlozbe u Konaku, koji se nalazi preko puta zgrade Patrijarsije, zajednicki organizuje. Ovo je i duhovna
vertikala koja bdi nad Beogradom.
Zorica Salijevic
|
