pise: Dragomir Brajkovic

  Osim Bozje pravde u posljednjem Ducicevom putovanju mogla se procitati i svojevrsna simbolika. Njegovi zemni ostaci putovali su ne od grada do grada vec od hrama do hrama, sledeci njegov duh i zudnju duse pesnikove. Zudnju da se, kroz sjedinjenje "s grumenom gline uzezene", sjedini i s Tvorcem, Ducic je izrazio kroz brojne stihove, a najdirektnije u testamentu. Taj zavet je, evo, konacno ispunjen.

  Mozda je samo providjenje udesilo da Ducica iz Libertvila manastir, narecen imenom onog koji nas je duhovno zasnovao, doda americkoj Novoj Gracanici, a da smirenje dusa njegova nadje na Crkvini, u hramu Blagovestenja, nalik Kosovskoj Gracanici, jer Kosovo je nas znamen i ime naseg usuda. Na tom, vise nego simbolicnom putovanju, pocivao je i konacio Ducic u hramovima: Sabornom i Vaskrsenja, u cemu, takodje, ima simbolike.

  Potpisnik ovih redova imao je privilegiju da prisustvuje iskopu Jovana Ducica. Bio je to neobjasnjiv i cudesan dogadjaj. Retki svedoci, njih dvadesetak, koji su tom cinu prisustvovali, videli su cudo. Kada je slomljena armirana betosnka ploca na kojoj je, u bituminu, sinulo utisnuto Ducicevo ime, ukazao se bakarni kovceg. A kad je i sa njega teskom mukom skinut poklopac, u zastakljenom kovcegu u celosti se ukazala krupna figura poznatog pesnika. Pored njega u kovcegu je lezao lovorov venac, a na staklu, u visini pesnikovih grudi, jos uvek dobro ocuvan i malo ovlazen, primerak zbirke "Lirika" koja je, kako je zapisano, objavljena 1943. godine, na Blagovesti, na dan pesnikove smrti.

  A kad je staklo podignuto, i kad su spretni grobljanski poslenici preneli, kako americki propisi pri iskopu nalazu, pesnikovo telo iz jednog kovcega u drugi, telo se nije osulo. Na to bi odgovore mogli dati pozvaniji i upuceniji u ove stvari, a na potpisniku ovih redova je da posvedoci sto su oci videle i sto se u svima prisutnima oglasilo kao cudo nad cudima. Obrisi lika, brkovi, celo i obrve, a narocito karakteristicne ruke, ukazivali su se u prepoznatljivosti sa fotografija iz kasnog Ducicevog zivotnog perioda.

  Svojim konacnim povratkom u otadzbinu, Ducic je ne samo premrezio vec i trajno povezao svojom harizmom sve srpske krajeve, ali i Srbe iz rasejanja. Povratak "astralnog i vecnog nomada" zapoceo je 12. oktobra poslednje godine ovog veka iskopom pesnikova groba u Libertvilu, sluzbom, a potom i ispracajem do Nove americke Gracanice.

  Visokopreosveceni mitropolit srednjezapadnoamericke mitropolije Hristofor posle sluzbe je besedio o Ducicu. Iz Nove americke Gracanice Ducica su 14. oktobra, na dan Pokrova presvete Bogorodice, ispratili mnogi Srbi iz rasejanja, a biranim recima od njega su se oprostili preosveceni vladika Longin, Aleksandar Petrov urednik u Amerikanskom Srbobranu, pesnikov rodjak i jedan od izrsilaca testamenta Marko Ducic, Slavko Panovic, predsednik Srpske narodne odbrane, Stevo Dobrijevic, predsednik Srpskog kulturnog drustva "Jovan Ducic", prota Uros Ocokoljic i pesnik Djordje Nikolic, a iz otadzbine Zivojin Eric, ministar kulture u Vladi Republike Srpske, Mihajlo Mijanovic, nacelnik SO Trebinje i pesnik Rajko Petrov Nogo.

  I Ducicevi zemni ostaci dele sudbinu i istorijski udes srpskog naroda, pa su, zbog sankcija, avionom Aeroflota preko Moskve putovali do Beograda. Nova americka Gracanica dodala je Ducica Sabornom hramu beogradskom, gde su mu postu odali brojni Beogradjani. U Beogradu je Ducic nastavio i do vrhova uzdigao svoju vec zapocetu knjizevnu biografiju, a tu je zasnovao blistavu diplomatsku karijeru. Najveci deo zivota, kako je primeceno, Ducic je proveo van Srbije, ali je mislima uvek bio u njoj.

  Beograd je u dane njegovog konacnog povratka uzvracao velikom pesniku. Tih dana su promovisana tri toma novog izdanja Sabranih Ducicevih dela, a tri akademije: Srpska akademija nauka i umetnosti, Crnogorska akademija nauka i umetnosti i Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske odrzale su zajednicku sjednicu na kojoj su o Ducicu nadahnuto besedili Dejan Medakovic, Dragutin Vukotic i Novica Petkovic.

  Na ispracaju Ducica iz Beograda Svetu arhijerejsku liturgiju sluzio je i o Ducicu besedio Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle. Saborni hram beogradski dodaje Ducica podgorickom hramu Vaskrsenja Hristova. Prostrani hram, koji je jos u izgradnji, i jos prostranija porta, bili su tesni da preme sve one koji su zeleli da odaju postu Ducicu. Na doceku Ducicevih zemnih ostataka u Podgorici besedio je ministar vera u Vladi Crne Gore Budimir Dubak, a u Danilovgradu, gde su na putu prema Niksicu, podno Ostroga, Ducicevi zemni ostaci na kratko zastali, govorili su Milorad Kadic, predsednik SO Danilovgrad i pesnik Slavoljub Fatic. Usput su kolone automobila zastajale odajuci postu Ducicevim senima. Pogrebnu povorku su u Niksicu docekali Niksicani i Hercegovci. Ispred crkve Svetog Vasilija Ostroskog i Tvrdoskog okupilo se mnogo naroda a govorio je predsednik SO Niksic Milorad Drljevic. U hramu su Svetu arhijerejsku liturgiju sluzili Njegova Svetost patrijarh srpski G. Pavle i Njegovo Preosvestenstvo mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije, koji je i besedio o Ducicu. Sasluzivali su crkveni velikodostojnici iz otadzbine i rasejanja.

  Kao malo koji nas pesnik Ducic je video i istinski poznao sveta. Ziveo je, boravio ili sluzbovao u svetskim metropolama, upoznao je na cestim putovanjima mnoge zemlje, divio se lepotama umetnosti antika, posecivao je muzeje i sveta mesta. Zapisano je da su gradovi u kojima je ziveo ili boravio bili mali za ambiciju koja nije imala granica. Pored ostalog, ta ambicija je, kako je sam pesnik zapisao, tezila da jednom knjigom, romanom, otvori na Trebinju vrata. Ducic nije napisao taj raoman ali je svojim delom otvorio brojna vrata na Trebinju, a svojim povratkom, otvorio je brojne oci i hiljade pogleda usmerio ka Trebinju.

  Ispratili su ga Srbi iz Amerike, nekoliko generacija kojima je i Ducicev grob u rasejanju mnogo znacio. Docekali su ga, na povratku, Srbi svuda sirom Srpstva a posebno u njegovoj Hercegovini.

  Na ulasku u Trebinju povorku sa Ducicevim zemnim ostacima u naselju Gorica docekao je Njegova Svetost patrijarh srpski G. Pavle sa vladikama, svestenstvom, brojnim zvanicnicima Republike Srpske i mnostvom naroda.

  Mladici u crnogorskim narodnim nosnjama koji su dopratili Ducica do Trebinja pocasnu strazu su predali mladicima i devojkama iz Hercegovine obucenim u narodne nosnje, a tu su bili i gardisti Vojske Republike Srpske. Predsednik odbora za Crnu Goru Budimir Dubak je predao Spomen knjigu o Ducicevom boravku u Crnoj Gori Mihajlu Mijanovicu koji je simbolicno, na kovceg sa Ducicevim posmrtnim ostacima, stavio kljuc od grada Trebinja. Do ulaska u Trebinje formirana je litija, a sa svih deset trebinjskih crkava zvonila su zvona.

  Ducic je, konacno, stigao u Trebinje. U svoje, kako je pisao, milo Trebinje, kojemu je, sem monumentalnog knjizevnog dela, podario mnogo toga: park, spomenik Njegosu i hercegovackim oslobodiocima i mucenicima, fontane, mozaike, bogatu biblioteku, umetnicku zbirku... Nepregledna kolona je od trebinjskog sabornog hrama Ducica ispratila ka Crkvini. Saborni hram ga dodaje Hercegovackoj Gracanici, vjecnoj kuci na ovome svijetu.

  Zaduzbinaru Jovanu Ducicu Hercegovac Branko Tupajic oduzuje se zaduzbinom, Blagovestenjskom crkvom, hercegovackom Gracanicom. Iz Hercegovine, koja ceo svet naseli ali sebe ne raseli, Tupanjac je otisao u svet. Stekao je tamo, trudom i preduzimljivoscu, ugled, ime i imetak, ali nije zaboravio na stari kraj. U njegovoj zaduzbini pocivace Jovan Ducic. Svetlice nam i u olujno doba da, kako je sam pesnik rekao "ukaze grob pretku i put narastaju".

  Vecernju sluzbu u hramu na Crkvini sluzio je Preosveceni vladika Atanasije, a uvece je u Trebinju odrzana Svecana akademija na kojoj je o Ducicu besedio Rajko Petrov Nogo, a Duciceve stihove su kazivali dobitnici Duciceve nagrade Stevan Raickovic, Slobodan Rakitic, Rajko Petrov Nogo i Milosav Tesic dok su grcki i srpski horovi pojali Duciceve stihove koje je komponovao Svetislav Bozic. Promovisani su zlatnik i srebrenjak sa Ducicevim likom, a otvorena je i izlozba "Ducic i Trebinje" koju su pripremili Djordje Odavic i Nikola Kusovac.

  Posle osvecivanja hrama, beseda Mirka Sarovica, tada potpredsednika Republike Srpske, Matije Beckovica i Njegove Svetosti patrijarha srpskog G. Pavla, kraceg umetnickog programa u kome je Duciceve stihove kazivao Gojko Santic, i sluzbe, Ducic je polozen u kriptu u Hercegovackoj Gracanici.

  Posle dve sahrane u Americi, Duciceva dusa i njegovi zemni ostaci su na bregu smrti (ali i vecnog zivota) odakle "oci na oba sveta gledaju". Ima neke vise pravde sto su se u godini kada obelezavamo dva milenijuma od rodjenja Hrista, cija je i Ducic bio "zlatna truba slave", pesnikovi zemni ostaci vratili u otadzbinu. Konacno ce se smiriti i naci vecni mir dusi "taj astralni i vecni nomad".