pise: Dragomir Brajkovic
Beograd

  Malo je koji nas lirski pesnik, uprkos cestom menjanju ukusa publike i knjizevnim modama, imao toliku naklonost citalaca kao Aleksa Santic. Uz njega je jos samo Zmaj bio prihvacen i slavljen kao nacionalni bard. Sta nam danas svojim pesmama moze reci poslednji vitez romantike, kako je Santica nazivao Pero Slijepcevic? Mada je jos za zivota stekao retko vidjenu pesnicku slavu, Santic sa ovoga sveta odlazi osiroteo i sa srcem punim oziljaka.

  Knjizevnu slavu Alekse Santica, po nekom usudu, pratile su porodicne tragedije: kopao je, kako je zabelezeno, grob za grobom i ispracao najbliskije da bi, na kraju, ostao samohran, osiroteo, ali gord i ponosan, pomiren sa sudbinom i grkijem zivotom.

  Prividjale su mu se, kako su svedocili njegovi savremenici, pred kraj zivota, halucinantne slike, a onespokojavajuca predosecanja potresla su preosetljivu dusu pesnikovu. Nije se mogao hraniti pesmama i braniti iluzijama. Ni osecanja vise nisu bila lekovita.

  "Unutarnja rana intima, mesto da zamiruje, bivala je sve veca", pise Slijepcevic o Santicu. "Peva narodni pesnik junacki od zore do mraka, ali devojacki tuguje intimni pesnik od mraka do zore", nastavlja Slijepcevic. U Santicevim pesmama se, srecom, ne oseca to dvojstvo. Ono sto je opevao ovaj liricar bezmalo je istorija nasih jednovekovnih napora da s saberemo, pronadjemo, uspravimo i objedinimo, ali i nasih iluzija, kratkotrajnih uzleta i cestih sunovrata. Sunce slobode o kojem je pevao obasjalo je na tren i njega i njegove saplemenike drzeci ih u laznom uverenju da je do ostvarenja vekovnog sna konacno doslo, iako je ta sloboda bila varljiva, a pravda nedostizna. Nesaglasnost stvarnosti i ideala pogadjala je pesnika.

  Iako intimist dobrim delom svoje poezije Santic nije "plakao samo boli srca svoga". Sa ikonostasa srpskih pesnika lice Santicevo nas ne gleda prekorno i opominjuce sto ga zaboravljamo vec, puno otmene patnje i opominjuce dobrote, kazuje nam da ima razumevanja za sve nase padove i jade.

  Urodjena dobrota i otmeni optimizam, kako belezi Ducic, krasili su Santica privatno, a te osobine krase i njegove pesme. Kod Santica, u njegovim pesmama, vidno su istaknute i njegove meane i njegove vrline. Intimisti Santicu pripalo je da bude, kako to Crnjanski kaze, patriotska tribina. To sto njega sve rane svoga roda bole i sto on sa njim u boli pati i grca, nije samo retorika i pesnicka figura vec izraz dubokog ubedjenja iistinskog opredelenja. Izraz sinovljevske odanosti. Za Santica koji je pevao o "zuljevitim rukama", o "klasju ispod golih brda", o "tvrdoj kori hljeba krvlju pokapanoj", o tome da "volovi nose jaram a ne ljudi", danasnje generacije nemaju previse razumevanja. Iako takav Santic mnogo vise lici na parolu nego na poeziju ucinak ove vrste stihova se ne moze i ne sme zaboraviti.

  Taj i takav Santic imao je ogroman uticaj na budjenje nacionalne svesti. Njegove su pesme, kako je s razlogom isticano, primamile Mladobosance i Zerajice. Santic je ispunjavao patriotskim zanosom pokrecuci prkos i socijalni bunt. Ali to je jedan deo njegove poezije, vazan ali ne najvazniji, znacajan ali ne i najznacajniji, dobar ali ne najbolji.

  Onaj mekani, dobrostivi glas, onaj vapaj bogotrazitelja koji se cuje kroz mnoge Santiceve pesme dopire i do nas. Cujemo ga pre svega iz njegove prekrasne pesme "Pretpraznicko vece".

  Odatle, i sa starih ognjista, u oronulom roditeljskom domu, i sam razdesen, medju stvarima koje se ospiaju zabugario je Santic:

  Skoro ce vek od kako je Santic ispevao ove stihove a nas dom (pojedinacni i kolektivni) urusava se. Ta Santiceva elegija o svetu koji nestaje, sa kojim se zavrsava jedan civilizacijski krug, baca novu svetlost i na ostale njegove pesme dajuci im novi zivot. I sam ce za pesme reci da mrtve sa zivim vezu njine niti. Nas Santiceve pesme povezuju sa predackim pamcenjem i vode onom skrovitom stazom samoiscelenja, vode ka Spasitelju.

  One su te zive niti koje vezuju vek sa vekom, koje, i kad ne otkrivaju velike tajne, ugodno greju dusu.

  Jos je Jovan Ducic pisao da ni jedan nas pisac ne lici toliko na svoje delo koliko Santic. I ono o cemu je Santic pevao, sve sto je opevao i cega se takao, lici na njega. Voleo je Santic, kako je vec zabelezeno, da sve okrene na dobro i da u svemu vidi lepotu. Zahtevalo je to mnogo volje i duhovne snage kad se zna kakva su ga sve zla snalazila. Branio se pesmama koje "kao melem padaju na sva srca bona". Pesme mu ne behu samo nadoknada za izgubljenu porodicu i uskracenu licnu srecu, one su ceo jedan narod ucinile pesnikovom porodicom. Obracao se toj porodici Aleksa Santic, bio sa njom u svim zanosima i pobedama, ali i klonucima.

  Pripadao joj je cisto, srcem i na pomalo starinski nacin. To njegove pesme, srecom, nije udaljilo od ovog vremena. One nam, ako smo jos uvek jedna porodica, i ako nas prozima istovetna misao, imaju sta reci i danas.

  Svima onima "sto duse svoje na zvijezdama griju" obracaju se Santiceve pesme. One mogu i danasnjem citaocu, padajuci "ko rosa na samotne biljke" doneti "tople Bozije svetiljke". Tu sliku biljke pod vetrom i udarima sudbine na koju, ko melem a kroz pesme, pada svetlost Bozije svetiljke mogao je pronaci neko ko je patio i trazio puta kao sto je to bio slucaj sa Santicem.

  O prosvetlenju, obozavanju duse i obogacenju srca pevao je dobrostivi Aleksa cak i onda kada je bio skrhan bolom. Trazio je lepotu i tamo gde je nema, a tamo gde je bilo ona se njegovim stihovima uvecavala.

  Nije li Santic, pevajuci iz licne osame i sa razvalina porodicne srece, harmonije i miloste u pesmi "Pretpraznicko vece", opevao i nase nacionalno razresavanje? Nije li nam jos dom u razvalinama? Simboli porodicnog imena obasjavani svetloscu Badnje veceri: ognjiste, gusle, pesma Strahinjica Bana, ikona, kandilo nisu samo porodicni milje i relikvije vec znameni nase proslosti, tradicija... I sam Santic je, pevajuci o tome, postao njen nerazdvojni deo, deo tradicije. A ona nije samo proslost.

  Porucuje li nam Santiceva pesma da je sreca u malom krugu, u porodici, malom mestu? Kaze li ona da se svet moze sagledati i sa vlastitog prozora? Da bi ceznuo Santic nije morao putovati, od ceznje je bila satkana njegova priroda. Raspet izmedju zelja i obicaja pevao je ocaj i raspece.

  I na kraju je, kroz pretpraznicko vece, video i prizvao svetlost Bozijih svetiljki. "Pretpraznicko vece" Alekse Santica je balada, tuzbalica nad svijetom koji je svojim moralnim nacelima i kulturnim dostignucima bio osnova naseg postojanja i opstajanja u nekoliko vekova. Ova Santiceva balada o licnoj i kolektivnoj sreci i nesreci ima nam sta reci i danas. Otmen i gospodstven u licnoj sreci i nesreci, a uspravan u kolektivnom jadu i polomu, Santicev je primer poucan.