"Prase
obicno nema licnog imena. I dobro je sto je tako. Jer ime
uspostavlja izvjesnu bliskost izmedju zivotinje i covjeka;
po njemu se ona uzdize iz bezimenog zivotinjskog bica,
stremi k izjednacenju sa covjekom, dobiva svoje posebno
lice, svoju licnu istoriju...".
Tako
je, o imenu i zivotinji, zapisao Vladan Desnica u noveli
Zimsko ljetovanje. Ime oznacava licnu istoriju onoga ko ga
nosi; licnu, ali istoriju imenovanog. Istoriju pak nemaju
pojedinci niti zivotinje, istoriju imaju narodi, drzave i
zajednice utvrdjene svetim zavetima i zakletvama.
Nase
zalosne sudbine dovele su nas zivotu daleko od prostora u
kojima su ziveli i u kojima pocivaju nasi preci. Iako zalosne
zbog geografske udaljenosti od svoga porekla, sudbine su
mnogih da su ovde, ipak, na brojnim planovim vise postigli;
kako u materijalnom, tako i u sigurnosnom, porodicnom i inom
pogledu.
Ali,
deo tih sudbina su nasa imena. Ona nas obelezavaju i u jeziku
kojim smo okruzeni, a koji ne mozemo da izbegnemo, zista
deluju kao izgovorene rane. Nespretnost u izgovaranju tih
imena jasna je i ocita prilikom svakog naseg susreta, svakog
naseg upoznavanja sa predstavnicima anglo-germanskog jezickog
kruga. Ponekada, na toj se nespretnosti, od druge strane i
namerno insistira. Marije. Vesne, Aleksandri, Filipi, Ane, Eme
i imenovani slicnim imenima, relativno bez problema
predstavljaju sebe novom poznaniku. Ime im se lako zapamti i
lako ga se ponavlja. Ali Nemanja, Jelena, Vukasin, Biljana,
Dimitrije, Sonja, i slicni postaju u trenutku, posebno ako su
napisana pa ih treba procitati: Nemandza, Vukazin, Dmitridze,
Bildzana, Sondza. A o prezimenima i da ne govorimo: Gajic sam
cuo i kao Gedzik i Gadzik i Geik; Pejic - Pedzik. A zamislite
u sta se pretvaraju u izgovoru Natalija ili Toljagic ili
Zlojutro, ako to izgovarac uopste i moze da izgovori. Ne
sazaljevajte ga unapred.
Primetili
ste sigurno da svaki anglo-german prilikom upoznavanja
insistira da jasno i cisto ponovite njegovo ime. Narocito na
tome insistiraju oni sa slozenijim i izgovorno komplikovanijim
imenom. I svaki svoje ime izgovara glasno, jako glasno.
Verujte da to ocekuje i od vas. I upravo na tome treba
insistirati. Ponovite svoje ime glasno i pet puta dok ga ne
zapamte.
Lepa
je prica nase protincice, cerke prote Vasilija, Jelene. Dete u
skoli nije htelo da ustane, niti da se odazove na ime Dzelina.
Tako treba da rade sva deca cija su imena nepravilno kazana.
Uz to treba da obavezno glasno kazu svoje ime i traze da bude
ponovljeno od drzavnog sluzbenika, gospodina ucitelja. (Sto
znaci da su i plate tih sluzbenika i klupe i skolski zidovi,
placeni taksom nasih, roditeljskih zarada!) I svaki, i odrasli
i deca, treba da ima na umu: ako to nije moje ime to nisam ja.
Kao i: odazivam se samo na svoje ime.
U
ovom, duhovno smutnom vremenu, postoje medju nama i oni drugi,
oni koji bi sve dali da budu znani, slavni i poznati, i u
svome duhovnom posrnucu svoje ime i sami menjaju (Andjelije u
Endzi; Stevan u Stiv; Dragan u Deni; Radoslav, Radovan,
Radmilo - svi u Rado). To nastojanje da se promeni ime da bi
se postalo medjunarodno poznat, treba suceliti sa ponosom
prema: Hocu da po mome imenu od starine i drugi saznaju o mom
narodu, nesretnom i najgorem od svih. Kao sto je svakom
postenom coveku samo njegov narod takav.
Jer
Bogu je milo da cuje kajanje, jer Bog se gnevi kada slusa
price o tudjem zlu, makar bile i istinite i lepe! O tudjem Bog
odlucuje sam. Svoje prema Bogu, covek utvrdjuje sam. Po tome
Bog meri coveka.
Svi
mi Radovani dugujemo svakako Dr Radovanu Karadzicu sto danas,
po svetu, ovo ime lakse izgovaraju. Otkako je njegovo ime
postalo prisutno u svetskoj javnosti i nasa imena lakse
postoje. Dakle, kad je nuzda, svako ime lako se i pise i cita!
Pa neophodno je, onda, da onima koji hoce da nas zovu svojim
imenima, nuzdu stvorimo sami. Bez imena su zveri, mi nismo. Mi
imamo svoja imena i po njima nas nasi najmiliji i nasi stari,
tamo i ovde, jednako poznaju, bilo kada smo im dragi, bilo
kada se na nas gneve i ruze nas. Ta imena nasa su imena i niko
ne moze, niti sme da nas tera, tiho prinudjuje ili podmicuje,
da ih se odreknemo, da ih se postidimo.
Jer
ime je svetinja. U imenu je tajna sile i kada se uzme ime
coveku, uzeta mu je i snaga. Kako belezi Druga knjiga
Mojsijeva, i Bog je svoje ime zadrzao za sebe: "I
javio sam se Avramu, Isaku i Jakovu imenom Bog Svemoguci, a
imenom svojim Gopodim ne bih im poznat"
(6,
2).
I prica o Hristu prica je o imenu. Hristos, iako zna ime
Bozije, ne zaziva ga da spase svoj zemaljski zivot. Bog bi
gaizvukao iz tenutne nevolje, ali mu besmrtnost i tako nije
obecana. On ide bez gordosti, da bude sasvim ponisten kao
zivot svakodnevni, kako bi mase i gomile prljavih, ushicenih
zadovoljenim strastima, ponizenih, pohotnih i pozudnih, kroz
pokajanje ipak nasle u njemu zivot vecni i spasenje. On ide (i
danas!) drzeci se seste zapovedi: "Ne
uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer nece pred
Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo uzalud"
(2.
Mojsije, 20, 7).
Ime
je i zakon i tajna. Otuda svoje ime treba cuvati i drzati do
njega. Samo tako moze covek da sacuva sebe. Tome treba uciti
decu. Time pocinju pouke is istorije naroda, nacije; iz
istorije stradalnistva i patnje, iz poovesti o bolu i
trpljenju. Imajte na umu, mi smo skoro svi citav jedan novi
jezik naucili, pa neka onima ciji smo jezik primili kao svoj
ne bude tesko da nauce samo tako malo, nasa imena. I sebe i
decu treba pouciti: u ime Boga recite glasno i jasno svoje
ime! Po tome ce svi znati ko sno i sta smo.
I
cuce nebesa da smo jos uvek tu, radi Njega. Da ne prodje, da
se ne zaboravi ime Bozje.
Radovan
Gajic
|
