"Ovo je vasa vera hristonosci, i vera predaka vasih, prosvecenih i istrajnih. Neka ona bude vera i vase dece, s kolena na koleno, sve do blazenog kraja. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, koji nose obraz Bozji u sebi".

(Ep. Nikolaj Velimirovic, "Vera obrazovanih ljudi", str. 113)

  Vaspitanje i obrazovanje dece po oblicju Bozjem bilo je jedan od najtezih i najodgovornijih zadataka za roditelje i ucitelje u svim vremenima. To pitanje uvek iznova moramo otvarati, preispitivati se, tragati i davati sve od sebe, svesni da postoji samo jedan savrsen roditelj i savrsen ucitelj - Gospod Isus Hristos. Bas zato, jer smo hriscani, nasa se odgovornost uvecava u zelji da nasu decu, Bozju decu, nacinimo hristolikim.

  Imajuci u vidu da se "klasicna veronauka pokazala neuspesnom a mozda cak i stetnom", kako primecuje Radovan Bigovic, nalazimo da jedino liturgijsko vaspitanje, koje se obavlja na relaciji roditelji - dete - veroucitelj - svestenik - crkva, moze biti potpuno zato sto vaspitava celoga coveka.

  Liturgijsko vaspitanje nema samo intelektualni karakter, dakle ne samo znanje o Hristu, nego poznanje Hrista, zivljenje Hrista, obozenje svakog aspekta nasega zivota. To je sve samo ne lako, ali je model vaspitanja i zivota kome treba teziti rec Gospodnja - "Budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski" (Mat. 5, 48).

  Pogresno bi bilo izjednacavati hriscanstvo i moral, tacnije svesti hriscanstvo na eticki sistem, iako se ono ne moze zamisliti bez svog moralnog zakona. Drugim recima, moral nije cilj o sebi nego cistota u kojoj obitava Duh Sveti - "Vrlina postoji radi istine a ne istina radi vrline", kaze Sv. Maksim Ispovednik. Zato nasu decu moramo vazda uciti vrlinskom zivotu, svesni da je to u ovom Bogouhanom i stradalnom vremenu izuzetan napor, ponajvise vodeci racuna da ne razviju dvostruki kodeks ponasanja, dvostruki moral (npr. jedan u kuci, drugi na ulici; jedan u crkvi a drugi u skoli), jer bi taj dualizam bio dusepogibeljan za njih. Dakle, celovitost je vazan aspekt u hriscanskom vaspitanju dece, jer "covek ne moze biti delimicno hriscanin ili povremeno hriscanin, niti hriscanin samo u nekim aspektima zivota" (Sofija Kolumzin, Nasa crkva i nasa deca, str. 30).

  Hriscansko obrazovanje je stalno uzrastanje u Gospodu Hristu, stalna promena, uocavanje i razumevanje promena u detetu i ne samo u detetu nego i u vaspitanju samomn, bez obzira da li je u pitanju roditelj ili ucitelj. Moramo se prilagoditi svakoj fazi razvoja deteta i svakom detetu prici na odgovarajuci nacin, razumevajuci ga i voleti takvog kakvo jeste.

  Vera je slobodan izvor svakog coveka i ne moze se i ne sme nikom silom nametati. Versko obrazovanje dece zapocinje, razvija se i zivi pre svega u porodici, u toj domacoj crkvi, u atmosferi ljubavi i molitve, uz stalno prizivanje blagodeti Bozje. Mi hriscani poznajemo Boga u tri lica i zato smo svesni vaznosti sabornosti, zivljenja u zajednici sa drugima, bilo da je u pitanju monaska zajednica ili porodica. Niko od nas ne postoji samo za sebe, nego se razvijamo i obogacujemo tek kroz odnos sa bliznjima. Stavise, nas odnos sa drugima je pokazatelj naseg duhovnog i dusevnog zdravlja. Ostvariti harmoniju u porodici je svojevrsno podviznistvo koje se ostvaruje jedino kroz ljubav, a ljubavi nema bez odricanja sebe, bez razoruzavanja sopstvene sebicnosti i udobnosti svoga "Ja".

  Kazu da je ljubav slepa. Zapravo nista na svetu nema tako ostar vid kao ljubav. Mozemo reci da nekog volimo samo ako ga sagledavamo i prihvatamo takvim kakav jeste. Niko od ljubavi nije pisao lepse od apostola Pavla: "Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne cini sto ne pristoji, ne trosi svoje, ne razdrazuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi" (1. Kor. 13, 4-8). Ovakvom idealu ljubavi trebalo bi da teze kako supruznici izmedju sebe, tako i roditelji u odnosu sa decom, jer ljubav je preduslov za zdravo funkcionisanje hriscanske porodice, ona je sama srz zivota u Gospodu.

  Roditeljska ljubav je "samozrtveno smirenje", ona ne trazi zahvalnost, jer dete nije nase nego Bozje, a nasa ljubav prema detetu je dar od Gospoda, mogucnost za sopstveno uvecanje. "Deca moraju da odrastaju u nezavistnosti od svojih roditelja... Gospod Isus Hristos predstavljen je kako uspravno sedi u krilu Bogomajke, dok ga njene ruke pridrzavaju i grle ali ga ne stiskaju" (Sofija Kolumzin, str. 81).

  Deca nisu vlasnistvo roditelja, nego Boga, i u podizanju dece ne smemo ih dresirati nego vaspitavati, moramo osetiti sve njihove promene i ponasati se u skladu sa tim promenama. Najlakse je imati potpunu kontrolu nazivotom dece, ali je to u isto vreme i najpogresnije. Ne bi trebalo otici ni u jednu krajnost, dakle ne biti preterano strog niti preterano popustljiv, nego pronaci "zlatnu sredinu" koja ce omoguciti da se nasa deca raziju u autenticna ljudska bica. Ako nama Gospod nije uskratio slobodnu volju, ne mozemo ni mi uskratiti nasoj deci, jer samo ako imaju slobodu moci ce i da veruju i da vojuju za Hrista.

  "Versko obrazovanje dece najvise se ostvaruje primerom i atmosferom ljubavi i molitve u domu", kaze monahinja Magdalena u knjizi Vaspitajte svoje dete. O ljubavi smo vec rekli da je "so" porodicnog zivota. Primer roditelja, njihovo njihovo medjusobno uvazavanje, jednomislije i poslusnost delotvorniji su od reci. "A u pocetku stvaranja Bog ih je stvorio kao muza i zenu. Zato ce ostaviti covek oca svojega i mater i prilepiti ce se zeni svojoj, i bice dvoje jedna plot" (Mk. 10, 6-9). Sigurno je da se mora uloziti napor da bi se postiglo jednomislije dva razlicita coveka, ali je neophosno da supruznici pronadju svoj dosluh, da izrade svoj zivotni stav, da naprave sistem prioriteta i da ga postuju, jer pogibeljno je za decu da zive u jednoj porodici, a u dva razlicita sistema vrednosti.

  Roditelji bi trebalo da imaju poverenja kako jedno u drugo, tako i u svoju decu, jer tek poverenje radja odgovornost. Licni primer i doslednost, svedocenje Hrista u iskustvu svakodnevnog zivljenja najbolji je nacin za podizanje zdrave dece.

  Pomenuli smo poslusnost. Ona je, opet, izraz ljubavi, jedan njen vid. Poslusnost, odnosno, disciplina, nikako ne znaci nametanje roditeljskih navika, stavova, razmisljanja... Mozda zvuci paradoksalno, ali tek u disciplini ostvaruje se sloboda. Svaka porodica ima svoj kucno red i raspored, svoja pravila, u kojima bi trebalo da ucestvuju i mala deca, bez obzira koliko i kako mogu da obavljaju svoja poslusanija. Bas u prvim godinama zivota od izuzetne je vaznosti da deca steknu dobre navike koje ce im koristiti citavog zivota. "Radne" navike za malu decu mogu biti pranje posudja - igracaka ili haljinica lutaka, dovodjenje sobe u red pred spavanje... Kako odrastaju, deca bi trebalo da dobijaju sve odgovornije zadatke i da imaju svoje mesto i ucesce u punom i aktivnom zivotu porodice. A "dom je blagosloven, kad se svakodnevni zadaci obavljaju uz molitvu" (Monahinja Magdalena, str. 20).

  Pravoslavni roditelj trebalo bi za svaku odluku i za svaki postupak da se obrati Svevidecen Bogu za pomoc, da poznaje volju Njegovu u vaspitanju svoje dece. Roditeljski instinkt, citanje strucnih knjiga, poznavanje decje psihologije, malo ce pomoci ukoliko ne prizovemo bozansku blagodat u neprekidnoj odgovornosti roditeljstva. "Molite se bez prestanka" (1 Sol. 5, 17).

  Trebalo bi da se molimo zajedno sa nasom decom ujutro, uvece, za vreme obeda..., ali nikako prisilno, nego prirodno i postupno da uhvatimo decu u svet molitve. Trebalo bi nauciti decu da ostvare svoj iskren razgovor sa Gospodom i licnu veru kao izraz svog autenticnog bica. Naucite ih da uce, jer je ovaj zivot stalno ucenje i traganje za poznanjem Bozanske istine.

  Neka nas Gospod sve blagoslovi u teskom i odgovornom zadatku vaspitanja hristolike dece, neka nam da mudrost i ljubav da zajedno sa Njim ucestvujemo u bozanskom aktu stvaranja sveta, da budemo svesni Boga, mi, hriscani, u velikoj hriscasnkoj porodici, jedno u raznolikosti. Neka Otac nas nebeski, jedini savrseni roditelj, zastiti nasu decu i nas u ovom mnogoprividnom i meteznom svetu.

arhimandrit Milutin Knezevic