Izgubljen narod znaci da naroda vice nema! Znaci da vise nema one misticne veze izmedju zivih, mrtvih i nerodjenih koja cini da je telo verujucih neprolazno, svevecno. Sve drugo su zajednice copora. Narod osmisljava svoju buducnost, organizuje ono sto ce doci, jer to temelji na smislu koji je utvrdjen prosloscu njegovom. Smisao proslosti dali su nasi dedovi i djedovi, koji su se i ovde i danas nadali upravo nama i stoga u nama utvrdili rec i na njoj zakone da ne bismo nestali i da ne bi i oni nestali sa nama. I da bi deca nase dece jednoga dana srela nas, tamo gde seze nasa danasnja rec, temeljeci na tome smisao sopstvenog trajanja i smisao svoje buducnosti.

  Osionost je unistila generacije zavedenih idejama sirotog Jevrejina, Karla Marksa, koji je izazvao nevidjenu krv u minulih vek i po, sedeci u svom londonskom zaklonu, okicen zeninom titulom grof fon Vestfalen. Osionost hranjena zaviscu i motivisana pohlepom razorila je svaki osecaj za nebesko poreklo covekovo. Jer ta luda zelja da svako ima sve, da svako moze sve, da svakome pripada sve, morala je da se opseni prividom nepostojanja Bozjeg, da bi od sebe otklonila savest; da bi poricala zivljenje Hristovo svakodnevnim zlodelima svojim nad bliznjim, nad sabratom, nad covekom; da bi porekla Bozji raspored i odbacila covekoljublje i milosrdje.

  Ostao nam je veliki nauk od starih: od sirotog nikad posten, od postenog nikada sirotinja. Samo posten i kada nema materijalno, zna kolikim bogatstvom raspolaze. Samo on i Bog. I pesnik je to, nas dragi cika Jova Zmaj, zabelezio u svojoj pesmi:

  Da se nasa pamet, da se ono sto se zove inteligencija naroda, ujedini u veri, u veri da nema nikakvog izlaza ako se odbaci, izbrise i zaboravi dvestogodisnji plan, potpisan i potvrdjen krvlju tolikih junaka i umnika, potpisan i potvrdjen glavom i samog Karadjordja. Ako se od tog plana odustane, sve sto preostaje jeste sagorevajuce preteca belina nestajanja. Ostalo je sacuvano u reci naroda, na usnama staraca, ono sto je zavereno pred ustanak: "za sto godina - sloboda od Turaka; za dvesta godina sloboda od svih drugih zavojevaca; ujedinjenje ili smrt!" Iz toga je iscupano samo ovo poslednje, da preti i plasi, da se protiv nas upotrebljava kao optuznica, da se kao kletva mece protiv nase dece.

  Danas, pominjuci to, najsvetije u svakom narodu, pominjuci decu, kazem da gledajuci zlo, zlo, i zlo, unaokolo i unutar moga naroda, nemam ni u koga mnogo nade, ni u koga sem u tu decu. Ja verujem da ce se dici decaci i devojcice koji su sada u dobu svoje pete/sedme godine, da ce se dici kada im bude deset/dvanaest, da ce se dici da podignu nase stare mrtve i da vrate sjaj, slavu i cast imenu roda, da zbace kaljugu sa svojih pokolenja.

  Verujem da ce pobunom vere u toj deci, njihovim odbijanjem da slusaju vlast izdajnika nad rodom, Bog otrti lica nasa od upljuvaka sveg sveta koji se bacio da nas pozdere, ali uz svesrdnu pomoc namnozenih srebroljubaca medju nama koji bi i decu i majke prodali svoje, samo kad bi bilo potraznje.

  Rekao sam ovo tu nedavno svome dobrom prijatelju i da zaista verujem u budjenje dece kojoj bombe nisu dale sna. Na to, on mi odgovori:

- Znaci nema nikoga, samo nam je Bog u pomoci.

  Odgovorio sam tada:

- U mnogo sam toga veru izgubio, u mnogo divnih, dragih, lepih objava medju ljudima, ali u Boga ne mogu pa i on da odbaci svoje uzdanje od mene.

  Sada dodajem:

- A zar ima vece sile od koje pomoc moze i treba da se trazi? Medjusobnim kajanjem i prastanjem. Molitvom!

Radovan Gajic