Stare tradicije. Uspostavljanje zivotnih uslova. Emigranti, osvajaci novog sveta. Stari obicaji, makar u onom delu zivota iza (zakljucanih) vrata, u stanovima, u medjusobnom druzenju, okupljanju, u Crkvi.

  Engleski jezik. U medjusobnom sporazumevanju. Pomodni hir, izraz obrazovanja, dokaz o vremenu provedenom ovde, u novim uslovima. Veliki, komplikovani aparat koji mora da se koristi, novi, nezaobilazni "interface" izmedju srpskog bica i svakodnevnog zivota. Strane misli i fraze. Kao bube, ili mravi. U pocetku se energicno izbacuju, kasnije za to nema vremena. Navika. Moze se ziveti i sa bubama.

  Moralna borba. Ostaviti zemlju, buducnost svog naroda, svoje drzave. Krenuti za onim sto obecava bolje uslove zivota. Ostati u okupiranoj zoni znaci zrtvovati i sebe i svoju porodicu opstem propadanju, bez mogucnosti da se nesto promeni. Odlazak znaci marginalizaciju, ili bar mirenje sa marginalizacijom. Ostanak znaci statiranje na pozornici. U obe varijante, slaganje ili neslaganje sa reziserovim nacinom vodjenja predstave ne menja mnogo na stvari. Ipak, odlazak sa scene dozvoljava makar slobodu izbora prisustvovanja ili neprisustvovanja predstavi.

  Ostajanje i propast, ili odlazak i neizvesnost. Dva istorijski nezavisna cina koji se odrazavaju na zivot nacije tokom vekova, predstavljaju raskrsnicu na kojoj se neprestano nalazi covek uopste. Strah i borba za opstanak kao pokretac, vera u Boga, kao uzdanica (makar u rudimentarnom obliku "vere u bolju buducnost"). Od opredeljenja kojim putem da krene, zavisi covekova buducnost u vremenu i vecnosti.

  Sposobnost zapazanja i zakljucivanja je uslovljena iskustvom i promenljiva u vremenu. Saznanje neverujuceg coveka doseze samo dokle dopire njegova ogranicena sposobnost zapazanja i zakljucivanja. Ako se saznanja neverujuceg coveka uzmu kao mera za okolinu samu po sebi, dobija se vrlo izoblicena i nestalna slika. Pritisnutost osecanjem izgubljenosti. Sopstveni aparat identifikacije ne funkcionise.

  Paket sa dragocenostima nacionalnog bica. Nedodirljiv za carinsku kontrolu. Zna se da su dragocenosti. Sadrzaj nije ispitan. Takav paket, manji ili veci, svako je od nas doneo u sebi u Kanadu. Nesto nam treba, nesto dolazi samo od sebe. Nesto sto zelimo da potisnemo izbija na povrsinu. Zelimo da dragocenosti nacionalnog bica ostavimo deci u nasledje. Trazimo identitet.

  Sveto Krstenje otkriva coveku njegov koren, prosvecujuci ga. Uzvodi Prirodu njenom cilju od Boga datom. Od Svetog Krstenja dolaze razum i prosvecenje: Krstenje je otkrivanje i javljanje Boga i, takodje, otkrivanje pravog smisla postojanja coveka i materije. Cilj vere nije prosto popravljanje coveka, njegovo prosvecivanje saznanjima i cinjenicama, poboljsanje uredjenja drustva, uskladjivanje zivota coveka sa zivotom okoline. Vera sve to obuhvata, ali dajuci svemu visi, besmrtni cilj i smisao.

  Susret sa mnostvom naroda i obicaja. Licnost nadrasta svoj prethodni stadijum, formiran u jednonacionalnim, tipiziranim uslovima. Razvoj licnosti je i blagoslov i muka. Ovaj razvoj skupo se placa, najpre usamljenoscu i vernoscu svom sopstvenom zakonu. Ako neko ne zeli da ostane samo broj u masi, anonimni clan kolektiva, mora biti u stanju da kaze "ne" svemu sto se suprotstavlja razvoju njegove sopstvene individualnosti, spolja i iznutra. Samo onaj ko ostvari ovaj individualni razvoj licnosti, moze da zauzme pravo mesto u kolektivu. Za sve ostale postoje samo spoljne zabrane i spoljne duznosti koje samim tim sto nisu postale unutrasnji imperativ, nemaju pravu vrednost ni za individuu ni za drustvo. Individualizacija znaci samostalno bice, koje kao takvo moze da preuzme obaveze koje drustvo od njega zahteva. Ovo ne treba mesati sa dve slabosti: prepustanjem samog sebe manipulisanju od strane nekakve organizacije, kao u nasoj bivsoj drzavi, ili individualizmom u uskom i egocentricnom smislu reci, kao u novoj drzavi, jer time sto individua postaje svesna sebe kao pojedinacnog i neponovljivog bica ona ne postaje sebicna. Naprotiv, ona se okrece celom svetu, spremna i za davanje i za primanje, bez opasnosti da izgubi sopstveni identitet. Covek ovakav put ne moze da predje sam, vec samo uz prisustvo duhovnika, bracnog druga, dece, prijatelja. Istinska ljubav nalazi i dobija svoj pravi i neprolazni smisao jedino u Bogu i Bogom se produzuje i obesmrcuje.

  Oni koji se klanjaju materiji, industriji ili drzavi kao bozanstvu, nazivaju sebe bezboznicima i pravo govore. Nece imati da prime nista vise sem prokletstva. Sva im je zasluga isplacena ovde, na zemlji, u vidu prolazne slave i vlasti.

  Srbi duguju Hristu razumevanje prirode, razumevanje sudbina ljudi i naroda ne kroz materijalne nego kroz duhovne i moralne uzroke, kroz Boga. Svu istinu o ovome i onome svetu Srbi duguju Hristu. Molimo se darodavcu svih dobara da daruje mir svetu. Mir je posledica vrline, a ne delo vestine. "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja". Vrlina je dar od Boga sto vidimo na primeru zivota svetih otaca. Da nije vrlina pokolebana u svetu, ne bi se ni govorilo toliko o miru, jer bi mir proisticao iz vrline. Ljudi se danas, vise nego ikad, trude ne da povrate vrlinu kao uslov mira, nego da vestinom izmajstorisu mir.

  Ali, kao sto se krov ne moze podici pre temelja, tako ni mir pre vrline.

  Ono najdragocenije u nama, cime ostavljamo deci u nasledje i identitet i nacionalno bice, jeste nasa vera. Dobar Srbin ne znaci istovremeno i dobar pravoslavni hriscanin, dok je dobar pravoslavni hriscanin svakako i dobar Srbin.

  Nacionalni princip drzave bez vere je u sustini princip polaganog ali sigurnog razaranja nacije. Nacionalizam je ideologija koja polazi od ucenja o preimucstvu svog naroda nad ostalim narodima. Od sopstvene nacije pravi idola, a pri tom mrzi i ugrozava druge narode. Princip psiholoske ekvivalencije kaze da ako se neka svesna vrednost (psiholoska energija) umanjuje, trazi se odmah obrazovanje zamene, jer se negde u svesti na drugom mestu mora obavezno pojaviti ekvivalentna protivvrednost. Kao posledica pedesetogodisnjeg nasilnog potiskivanja vere i tradicije provalila je divlja agresivnost naroda na prostoru bivse Jugoslavije, iskoriscena za unistavajuci rat. Kad se izbrise religija iz duse i uma, nema vise potrebe ni za drugim covekom, a jos manje za drugim narodom. Vera donosi ljubav i nadu, a ne mrznju. Pojam nacije koji svi nosimo u sebi je saznanje drustvene zajednice ljudi koji govore istim jezikom, zajednicki su proziveli politicki i kulturni razvoj i prozeti su svescu o istorijskoj pripadnosti i celovitosti u odnosu prema drugim nacijama. Potrebe za pripadanjem, identitetom, orijentacijom, korenom, spadaju u temelj svake pojedine licnosti, ali moraju biti osvescivane u svakoj osobi od detinjstva. Put ohristovljenja licnosti - put obozenja coveka, traje celog zivota.

  Potresi i gubitak teritorija i sigurnosti probudili su osecanje za dublju dimenziju istorijskih zbivanja kod srpskog naroda. Vazno je imati tajnu i sposobnost naslucivanja necega o cemu se ne moze znati. Covek mora da oseti da zivi u svetu u kome se desavaju i mogu da se dozive i stvari koje ostaju nerazjasnjene, a ne samo stvari koje se desavaju u okviru onoga sto ocekujemo. Neocekivano i necuveno pripadaju ovom svetu. Samo je tada zivot celovit. Kada smo zaista hriscani, duboko prozeti verom u raspetog i vaskrslog Hrista, pripadnost bas srpskom narodu iako nikako nije beznacajna, ipak je od drugostepenog znacaja, jer srpsko hriscansko bice svoj identitet nalazi u Crkvi i bez nje je osudjeno na propast.

  Pravoslavlje ne potcenjuje ljudski um. Cilj kome covek tezi jeste dostignuce svesti o sebi kao o hristolikom bicu, o drustvu i zivotnoj okolini, cilj koji predstavlja celinu, svest o jedinstvu suprotnosti i harmoniji njihovog sapostojanja, dusevno zadovoljstvo i dusevni mir. Ljudski um ima sposobnost stvaranja vizija, sposobnost sagledavanja posledica dogadjaja koji ce se zbiti u buducnosti.

  Svako od nas ima saznanje o zemlji koju smo ostavili mi ili nasi preci, sa zeljom da se vratimo ili bar da pomognemo da opstane u svom postojanju. Svako od nas ima viziju svoje zemlje u koju bi se vratio ako bi ona postala takva. Svako od nas, bilo direktno, bilo preko svojih predaka, svoj identitet nalazi u toj zemljji i u tom narodu, u nasoj pravoslavnoj hriscanskoj veri. Postoje razni nacini i ralicite brzine uklapanja u novu sredinu u koju smo dosli. Oni zavise prvenstveno od stabilnosti nase pravoslavne hriscanske vere, same osnove naseg postojanja, sto opet uslovljava prihvatanje stranog i nepoznatog bez straha od gubljenja nacionalnog identiteta i pripadnosti, a time i bez straha od gubljenja opste zivotne orijentacije.

Svetozar Djonin